O knjizi Obol Jasmine Nešković, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Edicija Povelja, Kraljevo, 2015.
U našoj književnoj sredini poznata kao vrstan prevodilac sa portugalskog jezika zahvaljujući kojoj smo pročitali Fernanda Pesou, Saramaga, Žorža Amada i druge slavne pisce luzitanskog područja, Jasmina Nešković pojavila se u književnim časopisima kao pesnikinja još u mladosti. Već svojim prvim pesmama jasno je odredila koordinate svoje poetike, okrenute unutrašnjem biću i subjektivnom doživljaju ljudi i stvari. Ipak, prve pesme bile su na izvestan način hermetičnije i ostavljale su vrlo široke prostore mogućih tumačenja, dok se kao zrela pesnikinja predstavila svojom zbirkom OBOL u punom sjaju umetničke i životne zrelosti.
Već obim ove zbirke jasno govori da njene pesme nastaju u dahu i u trenucima izuzetne inspiracije, sa snagom da prelome svakodnevicu i rutinu i u toj rutini pronađu svu lepotu življenja. U njima vidimo minuciozno islikane žanr scene svakodnevnog života koje za pesnikinju očigledno predstavljaju okosnicu smisla, bez primesa banalnosti stvari koje nas okružuju. Naprotiv, ona u detaljima kuhinje ili zidovima sobe vidi ceo univerzum koji je čini srećnom. To je ona nahtkasna puna napolitanki i crkvenih kalendara pored kreveta njene babe Lozane, to je šolja tople čokolade na zimskoj pijaci, senke sutona na oknima kroz koja vidi čitav svet.
O pesničkoj knjizi „Mutni nagoveštaj kiše“ Jelene Lengold
Neobični spoj intimnog, kamernog, sa osećajem sveta na dlanu, lisabonske luke koju vidi sedeći u maloj radnji svog prijatelja, obale Mediterana i talasi koji zapljuskuju njenu beogradsku terasu, ona veoma vešto pretače u kratke, jezgrovite stihove-akvarele za koje nam se čini da se mogu razliti ukoliko ih ne pročitamo još jednom.
Svakako da će čitalac u pesmama Jasmine Nešković pronaći otiske ženske duše ali to nikako ne znači da ih treba čitati u feminističkom ključu, naprotiv. Njene pesme su ode porodičnom životu, malim radostima i velikim ljubavima što nadilaze smrt, a rađaju se u skromnim kućama, na verandama i u dvorištima hrizantema i vinove loze, u zavičajima predaka i neobično lepo razvijenom dijalogu sa onima koji su samo prešli na drugu stranu, kaže pesnikinja, ali tu su, negde oko nas, vole nas i paze.
Satkane od starinskih vrednosti koliko i od modernosti originalnog umetničkog izraza, pesme Jasmine Nešković uvode nas u svet mira, tuga i centrifugalnih sila ljubavi koje nosimo u sebi. Traže ali i pružaju utehu da nam unutrašnje mikrokosmose ne mogu oduzeti koliko god se trudili. A trude se, čitamo između redova, trude se ali se ne predajemo, živimo za umetnost ali ne i od nje, međutim, uprkos svemu, ne predajemo se.
Bogatstvo njene pesničke palete pleni čitaoca, jer tu su i morski talasi i čežnja za njima potopljena u čaši vina, ostavljene ljubavi koje čekaju večnost, zatureni ljudi koji još nisu odrekli potrebu za drugima, a na kraju, na dnu tog obilja otkrivamo gvozdene opanke u kojima su pesnike osudili da hodaju svetom koji ih ne razume.
Pogledajte i PRIKAZ knjige “Isus među dojkama” Vladane Perlić
Bliska pesnicima koje je inspirisao Mediteran, a ipak originalna u izrazu, poezija Jasmine Nešković nije dovoljno zapažena, komentarisana i čitana u našoj sredini. Međutim skrajnutost na dnevnom planu vrlo često obezbeđuje trajanje u dimenziji koja je daleko dragocenija i važnija.
Autorka: Aleksandra Đuričić
