Ernesto Če Gevara bio je lider gerilaca, jedna od najvažnijih ličnosti Kubanske revolucije, a takođe i diplomata, lekar i pisac. Ovaj čuveni Argentinac napisao je Gerilsko ratovanje, Sećanja na kubansku revoluciju, Dnevnik iz Bolivije…
U tekstu koji je pred vama donosimo rezime Če Gevarine prve knjige u formi putopisa pod nazivom Dnevnik motocikliste.
Plan putovanja
“Alberto Granado, biohemičar i brat Ernestovih školskih drugova, pitao je Ernesta da li bi pošao sa njim na put po Južnoj Americi. Bilo je to 1951. godine.“ – ovako u prologu knjige „Moj sin Če“ piše Ernestov otac, Ernesto Gevaro Linč.
Te godine, Ernesto Če Gevara, dvadesetpetogodišnji argentinski student medicine i njegov prijatelj Alberto Granado, odlučili su da se odmore od rada i studiranja. Isplanirali su krajnje neobičan put i decembra meseca ucrtali trasu: početna tačka Latinska Amerika, konačno odredište Severna Amerika.
Posle složenog postupka vađenja viza, potvrda i dokumenata za tako dalek put, krenuli su motorom “La Poderosa II”.
Kako su uopšte došli na ovu ideju?
Dvojica drugova bili su, naime, odlučni poći tragovima legendarnih istraživača koji su otkrili Ameriku. Nisu nimalo razmišljali da li da izađu iz zone komfora i upute se u nepoznato, ka novim horizontima. Da je Ernesto svoju avanturu, kojim slučajem, započeo danas – šta mislite da li bi je postavio na You tube? Vrlo verovatno bi njegov putopisni vlog imao milione pregleda!
Da potkrepim ovu misao, evo rečenice iz Dnevnika motocikliste :
„Ako uzmete bilo koji priručnik u vezi sa fotografskom tehnikom možete videti sliku pejzaža snimljenu u noći punog meseca i ispod toga objašnjenje te neobične vizije… ako vam predstavim sliku i kažem da je fotografisana noću, vi možete u to bez rezerve da poverujete ili ne. Ali meni to nije bitno. Ako ne poznajete predeo koji je moj dnevnik fotografisao, ništa vam ne preostaje nego da prihvatite moju priču.“
Početak puta
Na put su krenuli iz Kordobe. Prošli su motorom kroz mnoga sela i gradove, upoznali nove prijatelje, a pošto bi se kratko okrepili i raspitali o lokalnim putevima, kretali bi dalje. Prva etapa puta nije im bila teška, ali, kao po nepisanom pravilu, stalno su imali problema sa motorom. Usput su ga popravljali jer ništa ih nije smelo pokolebati na putu ka dalekim predelima. Stranicama Dnevnika čuje se brektanje „Il poderose II“.
Izdržljiva mašina jezdi obroncima Velikih Kordiljera Anda (prolazeći kroz gradić San Martin), duž „Puta sedam Jezera“ kroz Patagoniju i poskakuje lošim putevima oko jezera Osorno, dok Če upravlja trzajući kvačilo i menjač na krivinama. Na kraju prve deonice ukrcavaju motor (sa brdom stvari) na mali brodić da bi prešli granicu ka Čileu.
Noći su provodili ili na otvorenom, pod ćebetom ili u malim kafanicama i hotelima. Gostoljubivi stanovnici mesta kroz koja su prolazili, su im rado dozvoljavali da prespavaju kod njih, u pomoćnim zgadama ili u ambarima. Od decembra 1951. do februara 1952. obilaze Argentinu.
Čile
Prva strana zemlja u koju su ušli bio je Čile, grad Peulja. Krajolik Čilea ih je podsećao na Argentinu, ali su bili veoma razočarani i pogođeni siromaštvom ljudi. Alberto i Ernesto im nisu mogli pružiti veliku pomoć, ali su ipak pomogli lekarskim savetima i lekovima stanovnicima jednog mesta.
Gevara u romanu često naglas razmišlja o društvenim neprilikama i bedi, teško je podnosio što bespomoćno gleda siromašan narod kako se muči, pati i umire u bedi. Slikovito prikazuje ljude koje sreće, upoređuje njihov socijalni status sa argentinskim i piše o društvenim problemima ljudi.
U nekim detaljima možemo osetiti njegov bes zbog uticaja američkih investicija i ugroženosti interesa stanovnika.
„Čileanci imaju dovoljno stoke, žitarica, gvožđa, bakra, zlata i srebra i sve što trebaju da urade je da skinu Jenkije sa vrata, što je herkulovski posao.“
Na daljem putu, Alberto i Gevara su pokušavali da izbegnu čileansku pustinju i da se besplatno prevezu do severnih luka, par puta su bili slepi putnici na brodovima dok nisu stigli do velikog rudnika bakra, Čikikamati. Ernesto je opet bio svedok groznih uslova rada. Rudari rade u nehumanim uslovima „za šaku centavosa“. Tada je Čile proizvodio dvadeset posto ukupne količine bakra i u to vreme se vodila ekonomsko politička borba za nacionalizovanje rudnika.
Sve u svemu, teško su podneli boravak u prašnjavoj blizini rudnika, u pustinji u blizini grada Kalame. Če Gevara piše kako su planine koje okružuju rudnik „tako ogoljene i izbrazdane da na njima ne raste nijedna vlat trave“. Često upoređuje Čile sa Argentinom, napominjući da se prvi „bori mnogo više od drugog“.
Velike muke im je celim putem zadavao motor. Stalno su ga popravljali, mučili se gurajući ga uzbrdo i tamo gde nije moglo da se vozi zbog lošeg puta. Jednom prilikom, loša sudbina im je dodelila karte koje nisu mogli da izbegnu, „Il poderosa II“ je u gradiću Kalipuli izdahnula. Od tada su ušli u „nemotorizovanu fazu“ putešestvija koje se činilo sada mnogo težom.
Santjago
Naravno, Ernesto i Alberto nisu imali novca. U bilo kom mestu da su odseli, ljudi su bili gostoljubivi i uvek bi ih nahranili i prevezli do sledećeg mesta.
Kada su ušli u Santjago, Če Gevara je grad u svom putopisu Dnevnik motocikliste opisao rečima: „izgleda kao Kordova, ritam života je mnogo brži i saobraćaj življi, ali nas zgrade, ulice i lica ljudi podsećaju na naš grad.“ Odatle su krenuli kamionom ka Valparaisu planinskim putem „najlepšim koji civilizacija može da ponudi u poređenju sa stvarnim prirodnim čudima.“
Dva autostopera sa rančevima na leđima, prašnjavi i umorni, vukli su se gradom Valparaisom koji je „ludački lep sa svojom čudnovatom čeličnom arhitekturom i žičarom povezanom vijugavim stepeništima“. Prošli su i kroz Temuko, Lautaro, Los Anđeles, Antofagasto, Ariko.
Put kroz Peru
Da bi obišli sela u kojima su živele Inke, morali su da prepešače desetine kilometara po mraku i jakoj hladnoći. Pustinjska klima i nadmorska visina su učinili svoje – noću su spavali u gomili sakupljene trave i lišća, pokrivši se ćebadima. Danju bi hodali beskrajno dugo ili bi ih katkad povezao neki kamionet.
Ernesto živopisno opisuje jednu grupu Indijanca: „Meštani su nosili indijansku odeću, pončo od vune, uske pantalone do listova, sandale od konopca ili starih guma“.
Jednom prilikom, Indijanci su im pokazali kanale za navodnjavanje iz vremena Inka. Ti kanali su vodili vodu s planine niz dolinu stvarajući hiljade malih vodopada i presecajući drum.
Alberto i Če su bili oduševljeni rasporedom obradivih useva na terasama – Ajmara Indijanci su gajili razne biljne vrste za svoje potrebe: kinoa, rokoto, oka, kukuruz. Indijanci su ih odveli do Tarate, drevnog gradića sa kolonijalnom crkvom, čiji oblik ih je podsetio na mešavinu evropske umetnosti i indijanskih motiva.
Tu su upoznali običaje seljana i saznali da je izgled koliba karakterističan za doba pre španske kolonizacije. Gevara je bio obeshrabren izgledom ljudi u gradu: „To više nisu bili ljudi od one iste ponosne rase koja je dizala ustanke protiv vladavine Inka; ovi ljudi su pripadali poraženoj rasi. Gledali su nas ukočeno, preplašeno, potpuno apatični u odnosu na spoljni svet.“
A tada ih je dočekao i sneg. Deo puta su prošli stopirajući bilo koje prevozno sredstvo, deo puta su hodali, uz veliku pomoć lokalnih Indijanaca.
Razgovarali su malo na španskom, malo pomoću indijanskih reči koje su naučili usput. U Dnevniku ima zaista neobičnih detalja o običajima Indijanaca, pre i posle osvajanja Španaca (zašto donose i ostavljaju kamen kad se popnu na vrh planine Pačamami i zašto pljuju kad tuda prolaze, kakav je sistem obrazovanja u društvu belaca i sl.)
Prolaze kroz Taknu, Puno, jedre na jezeru Titikaka, a zatim dvojica prijatelja stižu do grada Lime vozilom civiline straže. Sa Indijancima u okolnom selu su žvakali kokino lišće i pili domaće pivo. Čak su prisustvovali i pogrebnoj procesiji i obišli pijace gradića Sikuani i Vilkanota.
Kusko
Jedan od gradova Perua koga obilaze je i Kusko, grad u Peruvijanskim Andima. Če ga opisuje kao „vibrantni grad koji je svedok hrabrosti vojnika što su osvajali ovaj grad u ime Španije koji živi u spomenicima, muzejima i bibliotekama, dekoracijama crkava i na licima belih gospodara koji se još uvek ponose davnim osvajanjima. U Kusko se ne ide da bi se divilo onome ili ovome, radi se o gradu u celini koji odaje ponekad prilično neprijatan utisak da je nekada središte civlizacije koja je prošla i odavno mrtva.“
Če Gevara i Alberto su mnogo saznali od lokalnih stanovnika, o istoriji tvrđave Sačahuman i o ratnim uspesima plemena Kečue.
Ernesto Če Gevara oduševeljno piše o starim utvrđenjima plemena Inka na planinama, o toku reke Vilkanote, ali je najjači utisak na dvojicu lekara ostavio Maču Pikču (na jeziku Indijanaca „stara planina“). Živopisan opis planine, sa obiljem istorijskih i arheoloških podataka dokaz su Čeovog velikog interesovanja za istoriju i kulturu ovog naroda.
“Stanovnici Maču Pikčua su načinili mudar izbor lokacije tako što je prilaz utvrđenju sa svih strana bio veoma težak. Stvar koja se ne može poreći je da pred sobom imamo čist izraz rase koja je bila najmoćnija u obe Amerike. Predivan pejzaž koji okružuje tvđavu obezbeđuje idealnu scenografiju što nadahnjuje sanjare koji se šetaju kroz njene ruševine.“
Lima
Do Lime su stigli sa severa, kroz mesta Ajakučo i kroz rudarski grad La Oroju. Gevara je bio oduševeljen Limom, za koji piše kako ima lik kolonijalnog, provincijskog grada sa širokim avenijama i odmaralištama duž obale. Zanimali su ga stara katedrala i arheološki muzej.
Ovde su brodom obišli i koloniju leproznih „San Pablo“ i posetili Indijance plemena Yaguas.
Kolumbija, Venecuela i povratak kući
Splavom su došli i do Kolumbije, odakle putuju u Venecuelu, obilaze Karakas i San Kristobal gde su se popeli na 4.108 metara nadmorske visine, na najveći vrh „Punta del Agila“. Da li zbog velikog fizičkog napora ili zbog nadmorske visine, Gevara ovde doživljava napade astme.
U stvari, ovde nekako i završava njegova velika avantura. Septembra 1952., nakon osam meseci i pošto je obišao dobar deo Južne Amerike, Ernesto se vratio kući, svojoj porodici.
Pri kraju romana nalazi se i Čeovo pismo majci koje piše iz Kolumbije (datum je 6. jul 1952.). U njemu je kratko obaveštava o zemljama kroz koje su prolazili, o ljudima koje su upoznali, hrani, cenama i uslovima smeštaja. Piše “Osećali smo se kao da smo dvaput obišli svet“.
Svoju pripovest Če Gevara zaključuje tvrdnjom da je posvećen revoluciji, borbi protiv imperijalizma i željom da je spreman da se žrtvuje toj ideji.
Legenda koja živi i danas
Ime Ernesto Če Gevara najčešće vezujemo za Kubansku revoluciju i vreme gerilskog ratovanja Fidela i Raula Kastra protiv diktatorskog režima Batiste.
Svaki turistički obilazak Kube je obavezno vezan za to jedno ime. Svaki turistički vodič će vam obavezno ponuditi obilazak „Mauzoleja Če Gevare“ u Santa Klari na Kubi. Svaka brošura i katalog turističkih agencija imaju na prvoj strani sliku i kratku biografiju jednog čoveka. Ernesto Če Gevara.
Autor: Dragan Antić
