ČAS KADA SE BUDIMO ZAJEDNO K. Uribe u izdanju IK Areté

“Kirmen Uribe je pesnik širokih interesovanja, politički angažovan, sa inkluzivnom, humanističkom svešću i neposrednim, osobitim glasom.” – PEN američki centar

Uribe

Kirmen Uribe je svoj treći roman Čas kada se budimo zajedno (Areté, 2020) počeo da piše na rezidenciji za pisce u Ajovi. Tada je u jednom intervju opisao da ima nameru da stvori roman koji će da bude baskijska verzija 100 godina samoće.  Nakon objavljivanja roman je doživeo uspeh koji svedoči da je Uribe uspeo u svojoj nameri. 

Kirmen Uribe koristi realni život i stvarne ljude i događaje, kako bi kreirao fikciju. Tvrdi da je upravo to ono što ga ispunjava u pisanju. Storiteling je učio iz priča koje su mu pričali kao detetu i veruje u pisanje koje prenosi neku priču. Kirmen živi u malom mestu u kom je i odrastao i gde se i dalje govori baskijski jezik. Sve priče o kojima pripoveda potiču upravo iz ove regije i ispirisane su porodicama i ljudima koje tu žive.

Čas kada se budimo zajedno je treći roman ovog pisca , koji je za kratko vreme doživeo veliku popularnost i roman je istovremeno objavljen na baskijskom, španskom i katalonskom jeziku. 

Roman je u 2016. godini dobio nagrade: Španska nagrada kritike 2016. i Nagrada Baskijske akademije za najbolju knjigu 2016.

Veliki roman o baskijskoj, španskoj i evropskoj istoriji od XX veka do danas. Podeljen je u tri istorijska segmenta: prvi deo 1927–1943 – drugi deo 1943–1950 – treći deo 1951–1979. 

Roman je zasnovan na pričama koje se slušao u detinjstvu o Karmeli Uresti i ispričan je kroz   konfliktne, a istovremeno nežne situacije i događaje. Karmele Uresti je građanski rat iznenadio u rodnoj Ondaroi. Dok ostali žitelji beže u izgnanstvo, ona odlučuje da ostane i brine o ranjenicima pokušavajući da oslobodi oca, koga su zarobili. Pred kraj rata je primorana da napusti svoju zemlju i krene put Francuske, gde će postati jedan od ambasadora baskijske kulture. Tamo će upoznati budućeg supruga, muzičara Čomina Letamendija. Zajedno će preći pola Evrope pre nego što pobegnu u Venecuelu, dok su im Nemci za petama.

Istorija će se ponovo umešati u njihov život. Kada Čomin odluči da se priključi baskijskoj tajnoj službi, porodica se usred Drugog svetskog vrata vraća u Evropu, gde će se on posvetiti špijunaži protiv nacista sve dok ga ne uhapse u Barseloni, u vreme diktature čiji kraj neće dočekati živ. Karmele će morati da rizikuje i ode, ovog puta sama, sa slepom nadom onoga ko za sobom ostavlja najvrednije što ima.


U saradnji sa IK Areté, objavljujemo odlomak iz knjige Čas kada se budimo zajedno Kirmena Uribea. Roman je na srpski prevela Nataša Vujnović, a knjigu možete pronaći na sajtu izdavača.


DNEVNIK IZ PETE AVENIJE

35

Na Božić 1940, grupa dece čekala je u Beloj kući da ih prime predsednik Frenklin Delano Ruzvelt i supruga, Eleanor Ruzvelt. U to vreme, Ruzvelt je prolazio kroz period najveće popularnosti u svojoj političkoj karijeri pošto se u novembru izborio za novi predsednički mandat, treći od četiri izborna ciklusa u kojima će pobediti tokom karijere – na predsedničkim izborima 1932, na predsedničkim izborima 1936, zatim 1940. i 1944 – uspeh koji je ostvaren samo jednom u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Pored toga, sa novim mandatom je stiglo i osveženje zahvaljujući prisustvu levičara Henrija A. Volasa, koji je imenovan za potpredsednika.

Deca su donela i poseban poklon, Božićna scena sa likovima obučenim u tradicionalnu baskijsku nošnju i vitlejemskim jaslama uređenim kao štala seoskog imanja. Kada je došao trenutak predaje poklona, deca su pred bračnim parom Ruzvelt otpevala popularni viljansiko na baskijskom, Hator, hator, mutil etxera, klasičnu božićnu pesmu u kojoj roditelji pozivaju svoju odsutnu decu da se vrate i Uskrs proslave zajedno s porodicom. Iako poreklo viljansika seže iz davnina, zbog konteksta, činilo se da je tekst jasno posvećen svoj deci koja su zbog građanskog rata rasuta po svetu.

Hator, hator mutil etxera gaztaina ximelak jatera, Gabon gaua ospatutzeko aitaren eta amaren ondoan. Ikusiko duk aita barrezka amaren poz ta atseginez.Dođite, deco, vratite se kući da jedete suvo kestenje, da proslavite Badnje veče kraj oca i majke. Videćete oca kako se smeje i majku srećnu i veselu.

Deca pobegla od rata koja pomenutog Božića pevaju baskijski viljansiko u Beloj kući, službenoj rezidenciji, i to ni manje ni više nego pred predsednikom i prvom damom Sjedinjenih Američkih Država predstavljalo je neospornu pobedu propagandnih napora Manua Sote od povratka u Njujork, medijski uspeh nemerljivih razmera. Baskijske izbeglice rasejane po inostranstvu saznale su za ovaj događaj preko svog vodećeg sredstva oglašavanja u izgnanstvu, novina Eusko Deja, koje su 30. decembra 1940. vest objavile preko cele strane, iako bez prateće slike raspevane dece, već uz manje prigodnu fotografiju gospodina i gospođe Ruzvelt dok sede na klupi u vrtu svoje rezidencije za vreme prijema, zajedno sa članovima norveške kraljevske porodice i Sare Delano, majke američkog predsednika.

Istina je da ne postoji nikakav slikovni dokaz koji bi razjasnio da li se sve odvilo onako kao što je predstavljeno u članku ili je, pak, Manu Sota izmislio sve do poslednje reči, iako je, na osnovu drugih dokaza, jasno da je poseta obavljena navedenog dana kao što je opisano. Zapravo, doneta je politička odluka da se baskijskim ambasadorima, Soti i Inčausiju, uskrati prilika da lično razgovaraju sa predsednikom i da im se na svaki način onemogući da fotografišu događaj, jer su savetnici iz vlade smatrali da bi te slike previše kompromitovale Ruzvelta i istovremeno previše pomogle baskijskim ciljevima.

Uribe

Među nesređenom hrpom papira i dokumenata koji su pripadali Manuu Soti, našao sam i belešku otkucanu na pisaćoj mašini marke Underwood, koja se odnosila na taj dan. On je lično opisao događaj u obliku vesti i poslao je novinama Eusko Deja, koje su je, s druge strane, prilagodile i konačno objavile drugačije od originalne verzije. Objavljena reportaža je naglašavala političku poruku i njen stil je okrenut razumu, dok je Sota više pažnje pridavao detaljima i, primera radi, isticao vezu izvedenih pesama pa čak i otkrio identitet osobe koja je decu naučila tradicionalnim baskijskim pesmama: mlada Njujorčanka koja je govorila baskijski, ćerka Valentina Agirea, odgovornog za Euskal Etxea (Baskijski dom) u metropoli. Napisao je i kako je Eleanor Ruzvelt po završetku priredbe decu poslužila kolačima i sokovima, o čemu takođe nema pomena u reportaži.

U to vreme, Eleanor Ruzvelt je bila poznata po svojoj borbi protiv kršenja ljudskih prava i kao rezultat tog aktivizma, osnovala je grupu za podršku deci izbeglicama građanskog rata u Sjedinjenim Državama čiji članovi su bili brojni intelektualci i naučnici, među kojima i: Teodor Drajzer, Lilijan Helman, Albert Ajnštajn, Doroti Parker i Tomas Man. Nešto kasnije, po završetku Drugog svetskog rata, postala je i jedna od pokretača Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima u Ujedinjenim nacijama.

Pročitao sam da je prva dama, kao deo svojih društvenih obaveza, u Belu kuću primila jedno od izbegle dece koja su utekla pred ratnim stradanjima, ali ispostavilo se da taj podatak nije bio tačan. Nedavno se saznalo da Eleanor Ruzvelt jeste usvojila decu i uzela pod zaštitu do punoletstva troje mladih žrtava rata: Janinu Dibovsku, koja je ostala siroče posle nacističke invazije na Poljsku; Tomija Malonija, dečaka koji je izgubio roditelje za vreme nemačkih bombardovanja Londona; i Baskijca Kolda Mirenu Irionda, koji je sa osam godina zajedno sa hiljadama dece pobegao iz Bilbaoa na brodu Habana. Prva dama jeste preuzela brigu o obrazovanju i izdržavanju troje dece do njihovog punoletstva, ali nijedno od njih nikad nije živelo u Vašingtonu, već u Londonu, gde ih je dobročiniteljka posetila samo jednom, 1942. godine.

Istina je da je tokom tih godina Elanor Ruzvelt prilično često prekoravala svog supruga, kao i britanskog premijera Vinstona Čerčila, zbog načina na koji su se pretvarali da ne primećuju frankističku diktaturu i zbog slabe reakcije u odbranu republike, do te mere da su postale poznate rasprave koje su vodili na tu temu. Tako je, na neki način postalo jasno, te 1940. i 1941, da Frenklina Delana zaokupljaju druga međunarodna pitanja i da ima drugačije političke ciljeve, čega je sam Manu Sota bio svestan i što je podstaklo njegovu veliku opsesiju i najveći izazov: da po svaku cenu nađe način da stupi u kontakt sa predsednikom Ruzveltom i lično ga ubedi.

36

Mališani koji su pevala u Beloj kući bili su deca Manuela Inčaustija, advokata rođenog na Filipinima, baskijskog porekla i sa američkim državljanstvom, naslednika veoma uticajne porodice. Njegov dom se nalazio u San Huan de Lusu, u francuskoj Baskiji, ali je po izbijanju Drugog svetskog rata Inčausti sa porodicom pobegao u Vajt Plejns, u severnom delu Njujorka, gde je imao kuću. Bio je izuzetna ličnost i uživao je veliko poštovanje u administrativnom centru Vašingtonu gde je imao mnogo poznanika, među kojima se isticao general Daglas Makartur. Upravo je Manuel Inčausti najviše i najbolje pomogao Manuu Soti za vreme boravka u Njujorku, i to ne samo iz diplomatskog ugla zahvaljujući svojim kontaktima već i u ekonomskom smislu. Od trenutka kad su se upoznali, Sota i Inčausti su radili rame uz rame na tome da Sjedinjene Države prime i priznaju izbeglički status baskijskog predsednika Hose Anotnija Agirea i za te potrebe odredili predstavnika u Vašingtonu kojeg su obaveštavali o nepojmljivim problemima sa kojima se suočavao baskijski predsednik.

S početka maja 1940, nepredviđene okolnosti primorale su Hosea Antonija Agirea da živi u ilegali da ga ne bi pronašli politički neprijatelji. Svoj pariski dom je napustio 8. maja s namerom da provede nekoliko dana odmarajući se sa porodicom, koja je izbegla u belgijsko mesto De Pane, u blizini granice sa Francuskom, ali je baš tih dana Hitler otpočeo napade na Belgiju, Holandiju i Francusku, zbog čega baskijski predsednik nije mogao da se vrati u Pariz. Sreća ga je napustila, ili kako će vreme pokazati, možda i nije, jer mu je ta slučajnost spasla život. Činjenica je da do 1941, preciznije, do avgusta naredne godine, kada se, nekim čudom, baskijski predsednik ponovo pojavio u javnosti u Rio de Žaneiru, niko nije znao gde se on nalazio ni gde je sve bio dok se skrivao.

Iz Belgije je otišao u Nemačku, u Berlin, ubeđen da ga neće pronaći u utrobi čudovišta, i tamo se prikrivao i promenio ime. Poput špijuna iz tog vremena, prerušio se i preuzeo novi identitet panamskog konzula s kojim je delio iste inicijale.

Hose Antonio Agire Lekube.

Hose Andres Alvares Lastra.

Nije mogao biti dovoljno oprezan, budući da je u to vreme frankista Hose Feliks Lekerika pokrenuo istragu i hapšenje istaknutih političara i umetnika disidenata. Tako je Gestapo na zahtev španskog ambasadora u okupiranoj Francuskoj uhapsio predsednika Katalonije Luisa Kompanisa, koga su u oktobru 1940. streljali na Monžuiku, u Barseloni, uz odobrenje vođe. Na Lekerikinom spisku nalazili su se, između ostalog i Federika Monseni, anarhistkinja i ministarka u vreme Druge republike, pisac Maks Aub i političar socijalista Hulijan Sugasagoitija, zbog čega niko ne zna da li je taj prekinuti odmor u Belgiji poslužio da se osujete Lekerikini planovi i na kraju doneo sreću Agireu.

Dok je baskijski predsednik proživljavao pustolovinu, Sota i Inčausti su nastavili sa svojim propagandnim radom i sarađivali su što su više mogli sa ciljem da se probiju u najuticajnije političke, umetničke i medijske krugove i na izvestan način, u središte katoličkog lobija, čiji uticaj se u Vašingtonu smatrao presudnim. Ipak, bio je to trnovit put prepun prepreka, budući da je Vatikan besramno stao na Frankovu stranu i većina katolika s one strane Atlantika označila je zbačenu vladu kao komunističku, epitet koji je očigledno plašio američku elitu, koja je strepela i od najmanje aluzije na komunizam. U bezbrojnim diplomatskim susretima koje je organizovao, Manu Sota je morao dati sve od sebe da bi objasnio jedinstvenost Baskijaca i stalno je iznova morao da naglašava da predsednik Hose Antonio Agire nije komunista, već katolik i demokrata, za razliku od Frankovih nastojanja, koja jesu bili katolička, ali totalitarna. Nažalost, objasniti nešto tako elementarno u to vreme je izgledalo kao nemoguć zadatak za Sotu i Inčaustija, makar do 7. decembra 1941. kada su Japanci napali Perl Harbur.

37

S druge strane, progresivistički pisci i intelektualci su bili spremi da se više angažuju i pokažu veću solidarnost. Većina njih su bili bivši pripadnici Internacionalnih brigada i levičarski nastrojeni Jevreji.

U jednoj od najlepših knjižara Bilbaoa, antikvarnici Astarloa, pročitao sam pismo koje je pisac Ernest Hemingvej poslao Manuu Soti iz Honolulua, u kojem potvrđuje njihov skori susret u Njujorku i najavljuje mu da se iz prve ruke, preko prijatelja, igrača pelote iz Havane, obavestio o delikatnoj situaciji u kojoj se zatekao baskijski narod. Pored Hemingveja, uvaženi novinar i dopisnik Džej Alen, takođe se pridružio cilju Manua Sote i podržao njegove zahteve.

I pored svega, Državni sekretarijat Sjedinjenih Američkih Država, odgovoran za međunarodne odnose, reagovao je veoma sporo i veoma pažljivo merio svaku inicijativu u korist baskijskih interesa, pre svega iz straha da bi to moglo izazvati nesporazum sa Frankom koji bi se završio njegovim priklanjanjem silama Osovine; istu spoljnu politiku delilo je i Ujedinjeno Kraljevstvo, koje takođe ni po koju cenu nije želelo da Frankova Španija uđe u sukob protiv Saveznika. Državne odluke su u prvi plan stavljale neutralnost i dvostruku igru, zauzimanjem neodređenog i pogrešnog stava, kako bi se zadovoljile obe strane, i baskijska delegacija i frankisti.

Pročitajte i: Poezija Venus Kuri-Gata u izdanju IK Arete: ONI U TAMI

Nezainteresovanost i nedostatak poverenja izjedali su Manua Sotu i terali ga da istraži sve načine koji su mu na raspolaganju ne bi li saznao šta zapravo planira američki Državni sekretarijat. Sota se skoro predao, ali je bio veoma svestan svoje privlačnosti, pa mu je na pamet je pala jedna ideja. Kako su mi priznali članovi njegove porodice, isplanirao je da zavede sekretaricu koja je radila u Vašingtonu s ciljem da od nje dobije pouzdane i poverljive informacije. Budući da je bio zgodan i šarmantan, nije mu trebalo mnogo da uspostavi kontakt sa ženom ni da produbi odnos i potpuno je osvoji; ipak, kad je došlo vreme da razmene nežnosti, ona je procenila da Manu nije bio dovoljno vatren.

– Trebalo je odmah da mi kažeš da više voliš muškarce – besno mu je sasula u lice. –Ja sam ti zanimljiva samo zbog politike. Za to smo mogli da odemo na piće i gotovo.

Share