Prikaz knjige: Elizabet Fon Arnim, Čarobni april, Dereta, Beograd, 2020.
Jedno kišno i sumorno popodne, teskobni februar u maglovitom Londonu i oglas u novinama o izdavanju srednjovekovnog zamka u Italiji tokom aprila – reč je o ponudi koju bi čak i oni prirodno promišljeni prihvatili bez previše razmišljanja. Ipak, nije promišljenost ono što je zajedničko ženama koje ovi depresivni vremenski uslovi podstiču da zajedno odu na odmor i zakupe zamak iz oglasa, nego podjednako depresivni uslovi sa kojima se susreću u sopstvenom životu i od kojih nastoje da pobegnu. Dereta izdavaštvo objavilo je 2020. godine prvi srpski prevod romana Čarobni april, veoma plodne, a domaćoj čitalačkoj publici ipak ne toliko poznate autorke Elizabet fon Arnim (prevod potpisuje Marina Todić), zahvaljujući kojem smo dobili priliku da ispratimo prolećnu avanturu četiri razočarane, neispunjene, ali istovremeno nežne i osećajne žene – koje se nikada ranije nisu upoznale.
Naizgled u potpunosti različite, bez ikakvih dodirnih tačaka iz kojih bi se potencijalno razvilo prijateljstvo, zajednički odmor i mesec dana u ovakvom društvu deluju kao loša ideja i greška koju je, jednom kada se nađu pod istim krovom, prekasno ispraviti. Međutim, ubrzo saznajemo da nije sve onako kako isprva deluje i da među saputnicama ipak nema toliko različitosti kao što u početku smatraju. Iako se čini nemoguće da domaćica, udovica, aristokratkinja i aktivistkinja mogu pronaći zajednički jezik i naići na međusobno razumevanje, autorka uspeva da, kroz ovu toplu, duhovitu i romantičnu priču, ispripovedanu od strane sveznajućeg naratora, ali kroz isključivo žensku perspektivu, dokaže suprotno. Premda napisana pre tačno jednog veka, upravo svojom vedrinom i optimizmom obezbeđuje uvek aktuelan status među čitaocima – napisana u postratnom periodu, koji ujedno i prikazuje, predstavlja svojevrsni simbol pokušaja sveta i društva da se opet razumeju nakon mraka iz kojeg su istupili, a koji je ipak ostavio neizbrisiv trag. Stoga se odlazak junakinja iz mračnog, melanholičnog i haotičnog okruženja u sunčane, tople i bajkovite predele, koje dodatno ukrašava životvorna energija proleća, može doživeti i kao obnova i svojevrsan preporod sveta, nastojanje da se ublaže posledice Prvog svetskog rata ostavljanjem pređašnjeg života iza sebe i stupanjem u novi procvat i preobražaj.
Iako je reč o laganoj, osvežavajućoj prozi, autorka se ne trudi da svoje junakinje prikaže kao savršene. Sve četiri imaju svoje mane, ali su čak i one predočene sa simpatijom i dozom humora. Od „nevidljive“ domaćice koja po prvi put uspeva da izađe iz senke svog muža i pobedi sopstvenu stidljivost, preko mudre, staložene i racionalne članice crkvenog društva, čiji je orijentir „Bog, Muž, Kuća Dužnost“, kao i tihe i obrazovane udovice koja je najviše vrednosti pridavala svojoj prošlosti, do ozlojeđene i duboko cinične aristokratkinje čija je jedina želja da ne privlači pažnju svojom ljupkom spoljašnjošću – svaka gošća ovog zamka smeštenog na vrhu brda doputovala je sa istom namerom: pronaći „osveženje na ustajalom životnom putu“. Ali ono što će u početku delovati kao ništa više od bega od dosadne rutine i nefunkcionalnih brakova, postepeno se pretvara u izmeštanje koje se pokazuje nužnim na putu ličnog rasta, razvoja i otkrivanja sopstvene prave prirode, daleko od društvenog pritiska, distanciranih prijatelja i muževa, kao i umora od konstantnog ispunjavanja tuđih očekivanja. Upravo zahvaljujući ovom izmeštanju, junakinje, daleko od kuće i okružene svim lepotama njima u potpunosti stranog i novog mesta, otkrivaju ne samo šta je ono što im je zapravo nedostajalo kako bi vodile ispunjen život, nego i kroz proces introspekcije, samoposmatranjem, otkrivaju određene, do tada nepoznate aspekte svojih ličnosti, usled čega uče da cene sebe i druge, ali ujedno uspevaju i da povrate sposobnost razumevanja i saosećanja, što će se, kako na kraju saznajemo, pokazati kao ključno prilikom uspostavljanja kvalitetnih međuljudskih odnosa.
Sedam godina nakon objavljivanja romana Čarobni april engleska spisateljica Virdžinija Vulf objaviće feministički esej Sopstvena soba, u kojem će zastupati stav o neophodnosti ženske slobode, kao i poštovanja njene intime i potrebe za osamljivanjem. Ovaj svojevrsni rat za sopstveni opstanak van domena njihove nesamostalnosti kao društvenog očekivanja vode i autorkine junakinje. Donošenjem odluke da same otputuju, one preuzimaju kontrolu i odgovornost nad svojim životom, ali čak i prilikom udaljenosti od okruženja na koje su navikle, oslobođene od dužnosti koje su im se nametale, proces izlaska iz ljušture koju je društvo za njih formiralo je postepen i prožet brojnim momentima osame, samorefleksije, sumnje i preispitivanja. Ono što će se iz ove umne aktivnosti izroditi jeste svest o dugotrajnoj sputanosti uzrokovanoj zidinama podignutim sopstvenom rukom – dotadašnji privid sreće ustupa mesto realnosti koju karakterišu praznina i nedostatak ljubavi. Ipak, reč je o romanu koji ne stavlja akcenat na gorčinu, setu i melanholiju – originalni naziv glasi Enchanted April (enchanted – začaran) i u sebi krije upravo element srećnog raspleta: poput bajke, zaplet se rešava uplivom u realnosti nemogućih (ili barem teško mogućih) događaja, koji ipak ne štete celokupnom utisku po završetku čitanja, pogotovo ako čitalac u obzir uzme posleratni period nastanka romana u kojem se, možda više nego ikada pre, osetila potreba za nekom vrstom čarobnog bega od bolne i haotične bliske prošlosti. Na ovakav beg odlučile su se i autorkine junakinje, a da li se nakon njega u London vraćaju kao četiri poznanice ili ipak prijateljice – čitalac će morati sam da otkrije među stranicama romana.
Autorka: Sofija Popović
