Prikaz knjige „Čarobni april“ Elizabet fon Arnim, izdavač: „Dereta”, 2020. Prevod sa engleskog: Marina Todić (orig. „The Enchanted April“, 1922)
Četiri žene koje se dotle nisu poznavale, a pripadaju manje-više uglednim društvenim krugovima međuratne Engleske, odlučuju da udruženim sredstvima odgovore na jedan zanimljiv oglas. Tokom čitavih mesec dana proleća, na izdavanje je stavljena vila u Italiji. Svaka od zainteresovanih ima svoje razloge za put, kao i očekivanja od boravka na Mediteranu, ali ih spaja to što se kod svih radi o pokušaju bekstva i traženju smisla. Ovako iznet, opis radnje podseća na savremenu „čik-lit“ priču ili sadržaj romantične kostimirane drame, ali kada se upustite u čitanje zatičete šarmantnu kombinaciju Džejn Ostin i E. M. Forstera, sa naglašeno britanskim stilom, humorom i osećajem za dočaravanje ambijenta. „Začarani april“, kako bi glasio nešto precizniji prevod naslova, u jeku buđenja svesti o punom značaju borbe za ravnopravnost polova i ubiranja plodova zaostavštine pokreta sufražetkinja, ispituje oblike ženske (ne)slobode sa pratećim komforom, ponosom, nelagodom ili naprosto nesvesnim prihvatanjem nepravdi.
Glavne junakinje su predstavnice različitih generacija, životnih stilova i uverenja, pojedinačnih senzibiliteta, što sve u početku kao da međusobnom razumevanju postavlja nepremostive barijere. Svaka od njih živi naizgled savršeno bezbrižno i srećno, međutim, autorka uspeva da im naizmeničnom primenom ironičnog tona i razotkrivanja jednog po jednog unutrašnjeg sveta, veoma brzo poljulja uvežbanu pozu stabilnosti.
Gospođa Vilkins je pretežni fokalizator radnje, čijim zapažanjem novinske ponude sve, uostalom, započinje. Kao članica londonskog Ženskog kluba, čitajući „Tajms“ nailazi na ponudu „za ljubitelje glicinija i sunca“ oblikovanu u vidu „nameštenog malog srednjovekovnog zamka“ sa raspoloživom poslugom. Kao supruga siromašnog, strogo štedljivog (osim na sebe) advokata neobičnog imena (Melerš Vilkins), navikla je da ćuti, pa i kada progovori, njena prostodušna otvorenost najčešće biva dočekana odbojnošću uštogljenih lica. Nasuprot tako teško obuzdavanoj vedrini, gospođa Arbatnot je uvek ozbiljna, čak prilično sumorna članica crkvenog društva. Pomaganje vikaru i potpuno stavljanje u službu siromašnih predstavljaju naličje njene rastuće udaljenosti od supruga Frederika, pisca („iz senke“) trećerazrednih, ali veoma traženih priča o ljubavnicama kraljeva. Lice „žalosne i razočarane Madone“ privlači „oči zatočenog psa“ gospođe Vilkins, utičući na odluku da baš pred nju iznese predlog.
„Orijentiri na kompasu gospođe Arbatnot bile su četiri velike životne datosti: Bog, Muž, Kuća i Dužnost. Već godinama se njen život bazirao na ovim činjenicama, posle izvesnog perioda velike nesreće, a njena glava je počivala na njima kao na jastuku, i sigurno bi se uplašila kad bi se probudila i dospela u neko jednostavno i bezbrižno stanje.“
I pored snebivanja, Vilkinsova ne sumnja u to da je San Salvatore, kako glasi ime vile u blizini Đenove, neophodna rajska sredina koja će ih obe preobraziti. Kao što one finansijski zavise od supružnika, ledi Kerolajn Dester – treći član družine i lepotica opsednuta željom da se skloni od svih koje poznaje, živi na račun zvučnog imena svojih bogatih roditelja; a četvrta, stara udovica Fišer, opstaje na uspomenama i samodovoljnosti porekla kojim se toliko ponosi.
„Otac joj je bio ugledni kritičar i kroz njihovu kuću prošli su takoreći svi ljudi koji su išta značili u svetu reči i slika. Karlajl joj je pravio grimase, Metju Arnold ju je držao u krilu, Tenison je vukao za kikice.“
Fišerova je najstarija i teško pokretljiva, ali od prvog dana pokušava da se nametne kao gazdarica kuće, upadljivo sa visine posmatrajući Vilkinsovu. Kerolajn, dugo jedina u pripovedanju oslovljavana ličnim imenom, ne podnosi svoju lepotu i način na koji utiče da se ljudi ophode prema njoj, pa svesno traži mesta na kojima je moguće neometano se izolovati. Kuća je dovoljno prostrana da svaka odabere lični prostor i uglavnom uspešno izbegava prečesta susretanja, ali reakcije na novu sredinu neće uvek pogodovati predviđenim planovima.
Krajnje nenametljivo, toliko da se čini kako bi jednim treptajem mogle iščeznuti sa vidika, autorka svaki put prokrijumčari poneku informaciju koja menja viđenje stvari. Rouz Arbatnot je u prvim godinama braka umrlo dete, Kerolajn je neko od zrelijih muškaraca ozbiljno ugrozio neumesnom pažnjom – zbog čega traži isključivo društvo bezopasnih mladića, „skoro dečaka“. Loti Vilkins zapravo ne može da podnese fizičko prisustvo svog muža, pa tek što ushićeno reši da ga pozove ne bi li podelili doživljaj lepote okoliša, shvata kako nedostaje gostinska soba – a ne ponavlja joj se nesnosna skučenost zajedničkog prostora koji inače dele. Dotle gospođa Fišer živi isključivo u „boljoj“ prošlosti i tvrdoglavo se drži imaginarnog društva bardova, sameravajući sustanarke prema njihovim pretpostavljanim kriterijumima. Sukob uslovljen generacijskim nerazumevanjem najzaoštreniji je upravo između dve žene na suprotnim krajevima godišta upisanih u krštenici, pa Fišerova nikako ne može da se pomiri sa Kerolajninom slobodoumnošću, dok se Rouz i Loti odmah udružuju i ostaju nerazdvojne.
Među središnjim pitanjima koja roman tretira nalazi se (ne)poslušnost uzornih dama u odnosu na porodicu, crkvenu zajednicu, ali i same sebe. Nije čudno što veliki deo uvoda zauzima međusobno odmeravanje dveju sagovornica, pri čemu svaka pokušava da onoj drugoj saosećajno odredi boljku („živci“). No, posredstvom toga se samo izokola stiže do sopstvene skrivene muke, nadovezujući pitanje prava na sreću kao krucijalno. Da li smo, učinivši nešto isključivo za sebe, postali neodgovorni, samoživi, besramni – ili, naprosto, iskreni?
„Loti kao da je bila obuzeta velikom željom za ljubavlju i prijateljstvom, željom da voli svakoga i da sa svakim bude prijatelj – željom za čistom dobrotom. Rouz je smatrala da se dobrota, dakle, stanje kad je čovek dobar, dostiže samo teškoćama i bolom.
Nezaobilazan, sveokružujući činilac romana predstavlja priroda: opisi izdvojenih bašti San Salvatorea, mirisi, boje i smenjivanje rastinja iz sedmice u sedmicu, neobično su živi, nalik na brujanje unutrašnjih svetova. Iako junakinje, izazivajući čuđenje posluge, nigde ne idu, niti su često zajedno, okoliš služi da ih i protiv volje poveže, zadrži u okvirima iste priče i stremljenja.
Interesantan je način na koji četiri sustanarke doživljavaju jedna drugu, a kako ih vidi osoblje: sa čuđenjem, podozrenjem, zanimanjem, bitnim udelom komunikacijskih finesa (Loti i Rouz uopšte ne razumeju jezik meštana, Kerolajn ga govori prilično dobro, ali nevoljno da preuzme prevodilačku odgovornost, a gospođa Fišer se hvali raspolaganjem „Danteovim italijanskim“). Primetno je da Kerolajn od početka jedina „dobija“ lično ime, ubrzo i nadimak (Skrap, „parče, komadić“), čime se upotpunjuje njen portret u očima drugih – ma šta uradila, toliko je neodoljiva i umiljata da iznutra besni zbog nerazumevanja njene suštine. Bližeći se tridesetoj, navodi pripovedač, odlučila je da preduzme promenu i reši šta dalje sa svojim besmislenim životom. Ovo je prilično moderna, gotovo vidovita predstava žene na početku XX veka, koja oseća da zadata društvena uloga ne zadovoljava njene istinske potrebe.
„Kad lepa mlada žena razmišlja, to ne može izaći na dobro. Već bi moglo prouzrokovati gomilu problema, ali ništa korisno.“
Do slične spoznaje o nedovoljnosti postojećeg odmah dolazi Vilkinsova, s tim što su joj, kao zakasneloj verziji Eme iz istoimenog romana Džejn Ostin, potpuno jasni načini da se ambijent iskoristi u isceliteljske svrhe.
„Gospođa Vilkins reče da je bila sigurna kako niko, koliko god da je star, ne može da odoli uticaju savršene lepote.“
Promiče joj jedino mogućnost da takva lepota nije samo delo ljudskih ruku, niti prirodno rastinje, već se podjednako može odnositi na upadljivost ledi Kerolajn. Kako ovim Evama u raju ipak nije dovoljno zanimljivo kao što su očekivale, promenu najpre unosi dolazak Melerša Vilkinsa (vođenog ne toliko plemenitim ciljem da zadobije novu klijentelu), pa iznenadno pojavljivanje vlasnika vile, Tomasa Brigsa. Uveliko pokrenute uzastopne obrte zaokružuje poseta Rouzinog otuđenog muža, najpre predstavljenog pod spisateljskim pseudonimom, pa sve počinje da neodoljivo podseća na Šekspirovu zbrku iz „Sna letnje noći“ ili „Ukroćene goropadi“.
Pogledajte i PESME Mihaela Krigera u izdanju IK Dereta
U savremenom svetu koji nas svakodnevno, sa svih strana, bombarduje negativnostima i devijantnim pojavama, roman ovakve tematike i izražajnog manira deluje poput spasonosnog naleta prolećnog vetra. Elizabet fon Arnim je svojevremeno bila veoma dobro prihvaćena i popularna književnica, ali je zbog ko zna čega neprimetno skliznula u zaborav. Možda ne postoji bolji trenutak da se to promeni, ma koliko (i, zapravo, baš iz tog razloga) posredovane ideje delovale bezazleno idealistički ili potpuno neostvarljivo. Potreba za ličnim rajem, poput one na kojoj gospođa Vilkins neumorno insistira i koja podstiče promene (od mesta odlaska do razloga za ostajanje), nikada neće biti sasvim izgubljena ili prevaziđena.
Autorka: Isidora Đolović
