Bratimir Petrović, rođen je 1961. u Žitnom Potoku. Gimnaziju je završio u Prokuplju. Fakultet političkih nauka završio je u Beogradu. Zastupljen u časopisima i sajtovima svojom poezijom i prozom. Nagrađivan. Živi i radi u Kladovu.
NESTAJANJE
Svi su bili tu. Različitog pola i uzrasta.
Neki bogati a neki ne, neki lepi a drugi ružni.
Neki se smejali drugi su bili ozbiljni, i odela su im bila različita ali su ipak svi bili tu.
Devojka iz drugog reda, smešila se sa venčanja.
Mlada žena iz sredine, bila je u haljini sa nekog prijema.
Mladić iz poslednjeg reda, gledao je u daljinu.
Baka iznad njega, nosila je naočare.
A stariji čovek iz ugla, imao je šubaru na glavi.
Bilo ih je još, ali se nisu svi videli.
Devojku koja se smešila, našli su obešenu u svom stanu.
Žena sa prijema, skočila je sa sedmog sprata.
Mladić se predozirao, baka je ostarela i ugasila se, a deda je ostao dosledan svojim idealima do samog kraja.
Svi su bili tu, iz nekog srećnijeg perioda, i posmatrali nas sa umrlica na crkvenoj tabli.
Ono što mi je posebno privuklo pažnju, bio je lik na jednoj od mnogobrojnih umrlica, nekako mi se činio poznatim.
Prilazeći sužavao se krug okolnih lica i natpisa i ostao samo jedan jasno vidljiv lik.
Umesto da pročitam ime, centar mog interesovanja i dalje je bilo lice koje me je posmatralo.
Ono što je bilo čudno lik se menjao, najpre je to bio pedesetogodišnjak sa prosedom kosom, visokog čela i male bradice, koji je kao nekim čudom postajao mlađi. Kosa je od sede postajala tamnija, a bore na licu nestajale i lik poprimao mladalački izgled.
Međutim, već sledećeg trenutka proces je postajao suprotan, lik sa slike je počeo da stari i ono što je delovalo kao podmlađivanje nestalo je u tren a sredovečni muškarac postajao starac.
Lik u prvom trenutku nisam prepoznao, kada sam pročitao natpis ispod slike, bilo mi je jasno, to sam bio ja. Okretao sam se kako bih shvatio šta se dešava. Sve je naizgled bilo uobičajeno.
Roditelji su vodili decu u obdanište, učenici su žurili u školu, sat na Crki Svetog Georgija koji ubija aždaju, označavao jutro.
Pošto nije bilo drugog načina da saznam da li sam mrtav počeo sam da razmišljam, kada sam zapravo umro. Da li je to bilo iznenada i odjednom, ili sam umirao polako a da to nisam primetio ni ja ni okolina dok nije bilo prekasno.
Već samim rođenjem, počeo sam da nestajem.
Zatim postepeno, sa smrću svake drage osobe bio sam sve manji.
Umirao sam i sa svakom neizgovorenom rečju.
Sa svakom skrivenom željom i neuzvraćenom ljubavlju.
Smrt se uvećavala kompromisima, beznađem i apatijom.
Smrt se širila, a život nestajao pred njom.
Ni smrt nije znala, kada je pobedila život.
Književni periskop – priče i pesme
Slika na umrlici menjala se. Život se premotavao. Išao je ka kraju, zastajkivao i shvativši da je prevaren, pokušao da se vrati. Smrt se kolebala. Ali kako to uvek biva, pobedila je. Umro sam a da to nisam primetio. Ni ja ni okolina. Dok nije bilo prekasno.
