Krajem prošle godine Branka Selaković je u izdavačkoj kući Jež objavila dugoočekivanu novu knjigu – zbirku priča Sinkopa. Nakon Glinenog kralja, koji je pre pet godina osvojio srca publike, ali i nagradu za Deretin roman godine, iz pera ove autorke stiglo je nešto novo. Sa njom smo razgovarali o novoj knjizi, budućim planovima, ali i stanju na srpskoj književnoj sceni.
Zbirka priča Sinkopa konačno je stigla pred čitaoce. Šta je zapravo sinkopa? Kakve priče priča?
Sinkopa ima više značenja – u medicini i u muzici. Pojednostavljeno, u medicini označava kratkotrajni gubitak svesti, a u muzici duševni nemir. Priče su jedan gubitak daha, nemir u “sinkopičnim” životnim okolnostima u koje doleze junaci. Zajedno oslikavaju društvo u kojem smo. Neke od priča su napisane pre sedam, osam godina, ali sam odlučila da ih uvrstim u knjigu, jer su teme otuđenosti, odlazaka, trauma, psihopatologije, roditeljstva i umetnosti ono što me godinama inspiriše.
Šta povezuje priče u knjizi?
Gubitak daha ili bezdah, katarzično udisanje, introspekcija i otkrovenja junaka ma kakav da je njihov sklop ili koordinate koje su ih obeležile. Od mesara do umetnika, od planinskog sela do Beograda, Njujorka i Pariza, mehanizmi koji nadahnjuju ili uništavaju su isti.
Neke priče ste napisali prilikom boravka u Skoplju na rezidenciji za pisce. Kakve uspomene nosite odatle i koliko je taj boravak uticao na stvaranje ove knjige?
Provela sam u Skoplju mesec dana i imala priliku da upoznam grad i sretnem neke umetnike. Izmeštanje je značajno i to me je pokrenulo da napišem nekoliko priča. Iako samo u jednoj spominjem sam grad, njegovi obrisi i duh osećaju se u još nekoliko priča. Tamo sam knjigu finiširala, što je značajno, jer sam je pisala nekoliko godina.
Zašto baš zbirka priča i šta je sledeće u planu?
Sve više me privlače kraće forme, to sažimanje misli/rečenica, ogoljenje do samog jezgra. To je brušenje veštine i igra koju obožavam. Postoji mnogo vrsnih majstora kratke forme kojima nije potreban roman da bi čitaoca odveli u neverovatne dubine. U toku godine biće objavljena još jedna knjiga priča Rez na rebru, za čiji rukopis sam dobila nagradu Matice Srpske – Društva članova u Crnoj Gori. Kada će se pojaviti još ne znam.
Pogledajte i >> Dragan Marković: Igra – univerzalni izraz radosti u slavu života (intervju)
Kakvo je vaše viđenje domaće književne scene?
Istovremeno produktivna, apatična, šizofrena i autistična… Objavljuje se svašta, bez mnogo udela relevantnih urednika i kritičara. Sve to pod parolom da papir sve trpi. Mnoge knjige nemaju lektora, urednika i objavljene su u privatnoj režiji. Samoproglasite se za pisca i odštampate vizit karte. Mnogo je takvih pojava. Takođe, često se govori i o knjigama koje su prošle “ispod radara” kritike i čitaoca, a kvalitetom zaslužuju da budu vidljivije. To su najčešće dela manjih izdavačkih kuća. Raduje me sve veći broj autorki koje snažno progovaraju o krucijalnim temama. One poslednjih nekoliko godina boje scenu bilo da pišu poeziju ili prozu.
Objavljivali ste do sada i poeziju i romane, a sada i zbirku priča. Koji je vaš savet mladim piscima u pogledu žanrova i književnog početka?
Ne volim da dajem savete, iako nekada ispada da sam savetodavac, jer sam u više navrata odgovarala na slično pitanje. Ne postoji recept za uspeh. Svako ima svoj put i način na koji želi da vodi karijeru. Ekspanzija novih književnika i književnica je evidentna, ali naslućujem da mnogi od njih istinski ne osećaju, ne pripadaju tome što rade, već prate nekakav talas i njihovo interesovanje je prolazno. Važno je da mladi autori/autorke budu svoji, da stvaraju, ali da mnogo više čitaju. Čitanje je temelj.
Da li pisac bira temu/žanr ili tema/žanr bira pisca?
Žanr je nešto što svaki autor/autorka odabere po svom afinitetu, odnosno umetničkom nadražaju. Stil, poigravanje formom, jezikom, žanrovima je za mene uvek poželjno. Književnost je beskrajan poligon za igranje, a teme vas nekada stignu dok kupujete na pijaci, perete suđe ili krajem oka ugledate neki nadahnjujući prizor. Takođe, temu možete”svesno” odabrati, jer vam je važno da o nečemu pišete bilo da je to aktuelna društvena pojava, ili tržišno komercijalna tema za čije plasiranje je pravi momenat… ma bilo koji da je razlog. Umetnike interesuju i pokreću različite teme i uvek treba da ostanu dosledni sebi. To jedino ima smisla, barem kada sam ja u pitanju. Biti svoj je imperativ!
Branka Selakoviće je rođena u Užicu 1985. godine. Iza sebe ima objavljene romane Narcisi bojeni crno (2006), Kapija (2009), Ljuta sam (2011) i Glineni kralj (2016), kao i zbirku poezije Einai (2016). Dobitnica je više priznanja za svoju pisanu reč, od kojih su značajnije nagrada za prozni rukopis Rez na rebru Matice srpske – društva članova u Crnoj Gori i nagrada Miroslav Dereta za najbolji roman Glineni kralj. Radila je kao profesorka filozofije i logike, zatim kao novinarka Prvog programa radio Beograda, a trenutno je saradnica regionalnog portala Al Jazeera Balkans za koji objavljuje intervjue sa istaknutim ličnostima iz sveta kulture i umetnosti.
Intervju vodila: Mariola Pantelić
