Boris Mandić: PESME

Boris Mandić rođen je 26.01.1985. u Zadru. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Piše poeziju i druge književne forme. Objavljivan u različitim časopisima. Pisao i slikarske recenzije. Živi i radi u Beogradu.

Mašina koja cvrkuće

u sudaru svetova
rađaju se organske kontemplacije
teološke rasprave o
kamenu i ozidanom
zlatu

opet se vreme ubrzava
a čovek pada u
greh biblijski i
čuči
skrivajući se
iza potamnelog psalma

Kauboji u Viskonsinu

Okrnjeni smisao okrečen na
zid zgrade.
Grickaju ga pacovi
i psi što liče
srebrne utvare.

Gutam daljinski,
gledam TeVe unatraške.
Nikog ne prepoznajem.
Ličim na noćnog kauboja
zalutalog u Viskonsinu.

Presecam zidove testerom
da bih pozdravio komšiju,
ali tamo nalazim praznu
sobu punu bakroreza
zaboravljenih svetaca.
Telefon dahće u nečuj.

Tišina uvire u mene
dok svet u nepoznatom
pravcu izmiče
korak po korak.

Boris Mandić

Divno jutro

Divno divno
jutro, mirno
kao isklesani
kamen. Intravenski
persijska kafa mi
struji krvlju, šapuće
stihove o Zaratustri.
Tu su i belgijski kroasani.
Kroz prozor ulazi
divna pesma metalnih pitica.
Čitam Epikurove dekrete
o smislenom zadovoljstvu
koje nije samo telesno,
već i duhovno. Boje sjaje
i nestaju iznenada,
kao vilin konjici u
cirkusu. Iz sobe viče
mi majka: “Požuri,
zar opet hoćeš
da zakasniš na sopstvenu sahranu?”

U bakinom dvorištu

Stoj obešena lipo.

Budi smrtno lepa.
Ureži na kori
hiljadu pogleda
u budućem
hladu.

Davi se
otpadnim
vodama
udahni
san
olovno nežno
i shvati
mećavu sveta.

Ukrivo gledaj
kad hodaš
po akacijama.

Krv lije
pornografija stila
vezanog za
porodičnu
omču.

Blizu je
otpad
ugažene poezije.

Delići
nečije želje
i oklop
oko našeg
zajedničkog
dna.

Konkurs MILUTIN BOJIĆ za mlade pesnike 2022.

Jadi mladog Apolona

Ekonomska kriza
zahvatila Olimp.

Posejdon se preselio
u Indiju, šeta zemljom
kao rapsod, peva o
seksualnim deliktima
Olimpljana i morskim
zvezdama.

Afrodita se ušunjala
u Botičelijevu sliku,
glumi samu sebe i sjaji
tamnim bojama, otrcanim.

Ostali bogovi se razbežaše
kao besni psi u Beotiju
da seju strahove.
Zevs sa zakopao u zemlju,
negde blizu Tebe
preobražen u drvenu stolicu.

Apolon ostao sam,
nabavio kišni mantil
i luta bespućima trakijskih
mitova, prosi drahme i
bledi kao zalazak
krvavog meseca.
Misli da prodaje
masline i zmijsku kožu
u antikvarnici “Baribus”.
Međutim, zaposlio se
u pošti, šalje pisma o
budućim snovima.

Ima i nešto sa strane
popravlja delfijskim čekićem
ljudima jetru i slezinu
za dva grama spida.
Ne spava danima,
Priviđaju mu se veverice sa
glavama božićnih patuljaka.
Ponekad sedne na
krhotinu etra i posmatra
vrapce što kljucaju kamen.

Često guta bensedine
da bi zaspao ali umesto sna
tone u gustu kofu mulja.
Laže kad ga pitaju
o kvantnoj strukturi svetlosti.
Osedeo je na severoistočnoj
strani glave.
Ugojio se.

Svira srebrnu gitaru i
peva o predmetima bez svrhe.
Naučio je da recituje
Remboa na francuskom,
ali malo zamuckuje,
teško izgovara reči,
one sastavljene
od zvezdanih elemenata
umotanih u grozničavu maštu.

Često šeta sam,
ulazi u poštu, izlazi,
pa opet ulazi.
Misli na krvave zečeve.
Leva noga mu je
duža od desne
ima zrikavo oko,
postao je svetac
koji uglavnom ne
ne veruje u Boga.
Ali ponekad

Podelite sa prijateljima:
Share