Prikaz knjige „Boginje u svakoj ženi: Nova psihologija žene” dr Džin Šinoda Bolen; izdanje: Dereta, 2024. Orig. „Goddesses in every woman: A new psychology of women”, 1984. Prevod sa engleskog: Vesna Podgorac
U vremenu hiperprodukcije (pseudo)feminističke i (kvazi)psihološke literature zasnovane na manje-više istim kriterijumima, kada se različite teorije preko noći revidiraju ili obaraju, a da ne govorimo o nebinarnosti i sve većem broju kategorija putem kojih se relativizuje samo pitanje pola, logična je dilema: koliko knjiga poput ove deluje… zastarelo? Nekorektno? Stereotipizirano? Ili, četrdeset godina posle prvog izdanja, zapravo pruža nove uvide i neophodno podsećanje na to koliko je ljudsko biće kompleksno, pa ipak u mnogo čemu – jednostavno?
Džin Šinoda Bolen je potekla iz jungovske psihoanalitičarske tradicije, ali se kroz čitavu karijeru trudila da je preispita, nadogradi i pomeri za korak dalje. Studija „Boginje u svakoj ženi” upravo zato se temelji na konceptu arhetipa, ali predstavljenih nestatično, u zavisnosti od faze, okolnosti i volje pojedinca da se menja. Polazeći od grčke mitologije i još ranije, doba matrifokalne Evrope kojom vlada kult Velike boginje (kasnije postepeno rasturan na više manjih, sve do potpunog potiskivanja), dr Bolen se trudi da pristupačno i uz praktične primere objasni dejstvo unutrašnjeg arhetipa na život „obične” žene. Naime, shodno verovanju starih Grka da se bogovi aktivno upliću u živote ljudi, ova studija polazi od iste, ali pounutarnjene osnove.
Klasifikacija obuhvata dve grupe od po tri pripadnice olimpskog panteona i jednu boginju koja je fleksibilna, negde između, dakle, povezuje ih, u tom smislu ponekad predstavljajući ideal. Devičanske boginje Artemida, Atina i Hestija usredsređene su na sebe; ranjive Hera, Demetra i Persefona smisao nalaze u drugima, dok je Afrodita alhemijsko ili preobražavajuće božanstvo. Svaki arhetip je urođen, ali i društveno oblikovan, što znači da se može menjati pod uticajem kulture, hormona ili životnog doba. Pored toga, poseduje prednosti ili nedostatke koji se nadomešćuju „prizivanjem” kvaliteta neke druge boginje. Arhetip je matrica kojoj se pojedinac mora odupreti, ustanovi li da vrši negativan uticaj.
Devičanska boginja je po pravilu cela svoja, (psihički) nedirnuta, dominantnog aspekta nezavisnosti i usredsređenosti na cilj. Odlikuje se sposobnošću fokusiranja, što uslovljava takmičarski (Artemida), ravnopravni (Atina) ili povlačeći (Hestija) odnos prema muškarcima iz okruženja. Sopstvo je tada naglašeno feminističko i dokle god ovaj arhetip dominira, tradicionalne „ženske vrline” zavisnosti, prijemčivosti i nagona za brigu o drugima mogu izostati, čak i u potpunosti. Autorka ih definiše na sledeći način: Artemida je takmac i sestra, Atina strateg i očeva ćerka, a Hestija mudra žena i neudata tetka.
Ranjive boginje karakteriše, nasuprot fokusiranoj kod prethodnica, difuzna svest, odnosno, (za oba pola svojstvena) sklonost ka vezivanju. Iz toga često proizilazi rizik postajanja žrtvom sopstvene poslušnosti, ali i neprijateljskog okretanja protiv drugih, kada ih procenimo kao potencijalne rivale. Hera predstavlja model supruge, Demetra hraniteljice i majke, a Persefona prijemčive žene i majčine ćerke. Sve analize su predočene nizom ilustracija iz legendi, umetnosti i svakodnevnog života, u svim aspektima i sa mogućim varijantama. Time se dokazuje kako nije reč o klišeima, već postojeća podela i te kako funkcioniše u praksi, dok su mitovi i sami proizvod prenošenja nesvesnog, unutrašnjeg faktora na odabrani primer. Namera je postizanje totaliteta, otuda množina u naslovu – boginje – znači da se svaka može aktivirati prema potrebi i bez obzira na dominantni arhetip koji nosimo kao individue.
Dr Šinoda Bolen uzima u obzir složenost i razvoj pojedinačne ličnosti, pa ističe da konkretna boginja (arhetip) uvek preovladava u određenom životnom razdoblju, sa različitim ishodima kada dođe do upliva još jedne. Takve situacije dovode do mogućnosti promene stavova, želja i ciljeva, pa mada ona glavna ostaje u osnovi ženine psihe, suština je da se kombinatorika iskoristi zarad postizanja što boljih životnih rezultata, a ne da arhetip pobedi ličnost. Na primer, ispitani su različiti vidovi ponašanja svake „boginje”: u braku, kao majke, koleginice, prijateljice, seksualnog bića, sa ukazivanjem na moguće negativne pojave (ljubomora i osvetoljubivost Here, pasivna agresivnost Demetre, Atinina tvrdokornost ili Artemidin nehaj, Persefonina sklonost manipulacijama).
Kao „prelazna”, fluidna boginja, Afrodita predstavlja izmirenje dve grupe krajnosti: dovoljno je samostalna, a ipak emocionalno osvešćena, čulna. Autorka je označava kao kreativnu ženu i ljubavnicu, pri čemu su nekad spojeni stvaralački i samousredsređeni, hedonistički aspekt (kao stvarnosni primer navedene su Žorž Sand i Isidora Dankan). Međutim, ni ovo nije savršen arhetip, jer mu probleme donose nestalnost, potiskivana ili prenaglašena seksualnost, kao i česta nepromišljenost.
Dalje razvijanje teorije obuhvata služenje još jednim mitom, ovoga puta o zlatnoj jabuci razdora (i Parisovom sudu), radi dočaravanja stalnih takmičenja i sukoba unutrašnjih arhetipskih obrazaca ne bi li se ispoljili. Ovo dolazi do izražaja u svakoj važnoj situaciji donošenja odluka, pri čemu je za ego ključni izazov da interveniše i ne dozvoli isključivo jednom arhetipu preuzimanje primarne uloge.
U zaključku, prethodno razmotrivši fenomen – ujedno rešenje – „heroine u svakoj ženi” (a sa polazištem u mitu o Psihi koja rešava četiri Afroditina, naizgled nemoguća, zadatka), autorka naglašava presudan značaj transcendentne funkcije, odnosno, unutrašnje stabilnosti koja omogućava dolazak do odgovora iz nesvesnog. Obično ih prepoznajemo i u pojedinim događajima karakterističnim po tzv. sinhronicitetu. Samim tim, individualni poduhvat putovanja heroine za odredište uzima vlastitu ličnost (self), bez prevladavanja ijedne „boginje”. Bolenova sve vreme pravi otklon, ujedno istupajući napred, u odnosu na jungovski model psihologije žene, koji isključivo animusom objašnjava „muške” atribute poput već spomenute fokusirane svesti.
Glavni cilj psihološkog razvoja (individuacije), smatra autorka, postizanje je celovitosti, unutrašnjeg jedinstva suprotnih strana ličnosti, odnosno: sposobnosti da se istovremeno bude i aktivan i prijemčiv, i samostalan i blizak, da se i radi i voli (str. 386). Taj potencijal poseduje svaka osoba, nezavisno od pola, prema tome, radi se o univerzalnom idealu kome bi trebalo stremiti.
Autorka: Isidora Đolović
