Boban V. Trajković: O Prle, gde si?

Boban V. Trajković je novinar iz Beograda. Piše i objavljuje prozu.


Direktor državne televizije pogleda u svoj ručni švajcarski sat i shvati da kasni. Direktor državne televizije nije bio od onih direktora koji stalno kasne, pa zato ubrza korak što nije bilo nimalo lako s obzirom na gužvu u koju je upao. Staro i mlado, muško i žensko, ovdašnji i pridošli sa strane, po radnoj obavezi ili dragovoljno, hiljade i hiljade učesnika svečanog dočeka ruskog predsednika zakrčilo je tog jutra beogradski trg Terazije i zaustavilo svaki saobraćaj. Gurali su se i postrojavali u kolone, dovikivali i pevali, prangije su pucale, trube su trubile, zastave i transparenti sudarali su se na vetru, a usred tog kovitlaca našao se i on, direktor državne televizije.

Uspeo je da se probije nekako kroz nemirnu masu i pređe ulicu, a zatim je uleteo u lavirint prolaza između zgrada poznat samo lokalcima i izbio pravo ispred poznate beogradske kafane Mornar u kojoj su ga čekali prijatelji.

Na ulaznim vratima umalo se nije zaglavio sa jednim vidno uzrujanim bugarskim turistom koji je izlazio iz kafane. Nekako se namestilo da su se obojica u isto vreme uhvatili za kvaku. Direktor državne televizije je pokušavao da ugura svoj veliki stomak unutra, dok je bugarski turista pokušavao da svoj izbaci napolje na svež vazduh. I tako su napravili čep. Prilepili su se jedan uz drugog u okvir vrata, obraz uz obraz, a zatim sa puno nervoze i malo mrmljanja, ali bez popuštanja i međusobnog uvažavanja, ipak uspeli da se nekako iskobeljaju svako u svoju slobodu.

„Kakav magarac“ pomisli u sebi direktor državne televizije.

„Kakav magarac“ uzvrati mu u sebi bugarski turista, i još doda „šta je ovo danas, kao da su svi poludeli?“

Direktor državne televizije napokon zakorači u zadimljeni prostor poznate beogradske kafane koja je neuobičajeno za subotu pre podne bila dupke puna. Svi stolovi su bili zauzeti, a svaka stolica krckala je pod pritiskom nečije zadnjice. Bilo je življe nego inače, čaše su zveckale, gosti su se nadvikivali, osoblje kafane teškom mukom probijalo se kroz šumu ljudskih ruku, nogu i glasova. Direktor državne televizije nije mogao a da ne primeti po spoljašnjem izgledu prisutnih, da je većina gostiju došla iz unutrašnjosti. Za najboljim stolom, onim tik uz izlog, ugledao je dva poznata lica. Tri oka uzvratila su mu pogled.

„Smrdo kasniš“ dobacio mu je onaj razroki u skupom odelu sa italijanskom etiketom. „Propustio si spektakl, vidiš onog debelog penzosa što plaća konobaru? Kako se malopre izdrao na jednog Bugarina. Svašta mu je rekao“. *(videti „Nema za Rajka kapa“)

Ćora, kako su ga zvali najbliži prijatelji (jedno oko mu je bežalo ulevo), voleo je da nosi firmirana odela i špicaste cipele. U unutrašnjem džepu sakoa držao je vizit kartice dvostrano štampane zlatnim slovima. Ispod njegovog zlatnog imena pisalo je privatni preduzetnik- private enterpreneur. Ćora je bio poslovan čovek i puniša, bavio se svim i svačim, umeo je prepozna priliku i da ni iz čega napravi profit. Ćora je znao ljude, imao je veze i imao je firmu za svaki posao. Šta god da treba uvek si mogao da se osloniš na Ćoru. Samo u jedno nikada nisi bio siguran. Da li te gleda u oči, ili pilji u nešto iza tvojih ušiju.

„Zato volim ovu kafanu“ umeša se i drugi sagovornik. „Samo ovde možeš da vidiš takve scene. Kao iz nekog filma“.

Pepi, kako su ga zvali najbliži prijatelji, bio je poznati beogradski glumac. U mladosti je imao nekoliko zapaženih filmskih uloga, ali je poslednjih godina uglavnom igrao prestoničke mangupe, epizodiste u TV serijama koji se pojave, kažu nešto duhovito i izađu iz kadra. To nije smetalo da nedavno bude postavljen za direktora jednog gradskog teatra. Po pozorišnim kuloarima se šaputalo da je direktiva stigla direktno iz državnog vrha. Naime, javna je tajna da je Pepi držao časove glume predsedniku Srbije.

„Sedi Smrdo, šta ima novo?“ reče glumac i privuče stolicu direktoru.

Direktor državne televizije, među najbližim prijateljima poznatiji kao Smrda, nikada nije voleo svoj nadimak. Za razliku od Ćore, koji je dobio nadimak iz očiglednih razloga, ili Pepija koji je imao sreću da mu za nadimak dodele umiljatu skraćenicu svog imena, direktor je bio ubeđen da je svoj nadimak stekao potpuno nepravedno. Naime, direktor državne televizije je davno, davno, još dok je bio školarac, prvi u društvu počeo da koristi parfeme. Bočicu Zino Davidoff-a donela mu je tetka iz Švajcarske, a njegova greška je bila u tome što se prskao i kada je trebalo i kad nije. Dođe u školu i cela učionica zamiriše na Davidoff. Izađe na basket i poguši ih sve po terenu. Posle košarke doda još malo preko znoja. Širio je Davidoff i po dorćolskom keju gde je obično posle škole visio sa ortacima, i u bioskopu Partizan gde je nedeljom popodne gledao porniće. Ko ga je znao mogao je da ga namiriše i pre nego što se pojavi. Zna se tačno i ko je kumovao njegovom nadimku. Bio je to Mile Vaška, klinac iz prve klupe. Ni mali Mile nije voleo svoj nadimak, imao je i on svojih problema, ali to sada nije bitno. Uglavnom desilo se to na času engleskog jezika.

„What‘s this smell?“, upitala je nova, mlada nastavnica koja je došla kao zamena za onu staru.

„Its probably Stinky“, lupio je Mile i tako budućem direktoru poklonio nadimak koji je ostao da ga prati do dana današnjeg.

Smrda, Ćora i Pepi su bili ispisnici, najbolji drugari, Bili su zajedno od prvog do osmog, a onda i u srednjoj školi, sve dok Ćora nije ponavljao u trećem gimnazije. Njihovi dečački nadimci kao i njihovo prijateljstvo, preživelo je sve lične uspone i padove, društvene krize i promene režima, i evo ih danas zajedno za stolom, svake subote pre podne uz kafu i rakiju da opušteno ćaskaju o svemu po malo.

Ćora izvadi svoj pozlaćeni Zippo upaljač i zapali tompus.

„Pričali smo o tome pre nego što si došao, kakva gužva danas, navalio narod da vidi ruskog predsednika. Zatvorene ulice, garaže pune, zeznuo sam se pa sam krenuo džipom, jedva sam se parkirao.“

„Građani iz cele Srbije su došli da ostvare svoje pravo na doček i lepo je videti da su se odazvali u ovoliko velikom broju,“ odgovori direktor kao da daje izjavu za televiziju i pozajmi upaljač da zapali svoju cigaru.

„Da, da, ali najzgodnije građanke Srbije su ostale kod kuće. Mršavo drugari, mršavo, uglavnom su dovezli neke matorke i gabore. Razočaran sam“ prokomentarisa Pepi u svom maniru, a zatim uze da vrti tompus po prstima kako bi ga smekšao pre nego što ga stavi u usta.

Sva trojica su sada pućkali svoje cigare i slali dimove ka drugim stolovima. Konobar donese svakom uobičajeno, po kafu sa ratlukom i viski.

„Je li Smrdo, kako to da nisi na poslu? Zar danas nije vanredno stanje za vas u medijima?“ upita ga Pepi.

„Naši reporteri su na ulicama, prate dešavanja. Direktan prenos počinje za nekih sat i po. Sve je pod kontrolom“ odgovori u svom tonu direktor državne televizije.

„Ajde Smrdo ne seri, opusti se, među našima si. Nego kaži, jel još uvek češkaš mačku da smiriš živce?“ upita ga Ćora.

Direktor državne televizije zvani Smrda, prolazio je kroz živčanu krizu. Tešku živčanu krizu. Morile su ga teške misli i kombinacija raznih neprijatnih osećanja. Bilo je tu krivice, teskobe, usamljenosti, sete i još nečega što nije mogao da definiše. Plus gorušica. Uveče se mučio da zaspi, a noću je ustajao da piški češće nego inače. Izgubio je i samopouzdanje, više nije bio tako direktan i odlučan, čak mu se i glas malo propiskavio. Osećao se kao promašen čovek.

„Osećam se kao ispušena lula“ otvorio se svojoj psihijatrici, doktorki Radmili M. kada je prvi put seo na njen kauč.

Doktorka ga je posavetovala da nabavi mačku koju će da drži u krilu i češka najmanje dva puta dnevno po petnaest minuta. Ujutru posle doručka i uveče pre spavanja. Bolje terapija kućnim ljubimcem nego lekovima, rekla mu je doktorka. To je novi trend u psihologiji. Umirijući efekat mačke trebalo je da ga smiri. Nešto poput meditacije, ali još bolje.

Mačka je zapravo bio mačor i zvao se Prle. Pozajmio ga je od komšinice, jedne ruskinje, mačkarke sa drugog sprata. Imala ih je osam. Gospođa Samojlenko udomljavala je lutalice, često napuštene i ranjene mačke, bivše borce, veterane „ket fajta“, zabranjenih borbi mačaka. Prleta zvanog “Kidač” (tako mu je pisalo na lančiću) pronašla je pre par godina posle jedne od takvih borbi, krvavog, isprebijanog i polomljenih brkova, ostavljenog da skape na ulici pored kontejnera negde na Karaburmi. Pokupila ga je i odnela kući, odnegovala ga i vratila u život. Prle se kod ruskinje preporodio, smirio se i udebljao, započeo je svoj deveti mačji život daleko od užasa onih zverskih borbi u ringu. Prle je bio najkrupniji od svih njenih mačaka, samim tim i najidealniji kandidat za terapiju. Direktor i mačak, brzo su se i lako sporazumeli. Prle bi se ugnezdio u njegovo krilo, direktor bi spustio svoju krupnu šaku na njegova siva i nežno dlakava leđa, mačor bi zatim mjauknuo dajući mu znak da je spreman i terapija je mogla da počne. Posle par minuta češkanja, Prle bi počeo da prede od zadovoljstva i blagorodno prenosi svoje pozitivne vibracije na direktora. Utonuli bi tako obojica u neke svoje zamišljene svetove spokoja i zadovoljstva, oslobođeni teških misli i problema koji ih pritiskaju. Ako ih je Prle uopšte imao.

Ko zna o čemu je mačor u tim trenucima razmišljao. Poznavajući Prleta, moguće je da je zamišljao nekakvu gozbu, švedski sto sa miševima spremljenim na najrazličitije načine, ko će ga znati, možemo samo da nagađamo. Sa druge strane, znamo šta se dešavalo sa direktorom. Tokom češkanja, direktor je ponovo postajao onaj stari dobri direktor sa velikim D. Ugledni novinar bez mrlje u karijeri, poštovan od saradnika i cenjen kod državnog vrha.

„Sve je u redu“ čuo bi kako mu mačor govori. „Ti si najbolji direktor televizije i čovek od poverenja. Ti si rado viđen gost na prijemima u predsedništvu i u vladi, mjau. Čuvaju ti stolicu na slavama kod visokih državnih funkcionera“.

Češkajući Prleta, direktor se prisećao svega onog što je bio do nedavno, do onog kobnog incidenta sa Oliverom V. zbog čega je i zapao u krizu.

„Češkam, češkam“, odgovori Ćori direktor. „Deluje smešno, ali pomaže. Ima zaista nešto u mačkama što smiruje ljude.“

„Da, da, ali čuo sam da moraš da nađeš svoju mačku, svog para, da pogodite jedno drugom talasnu dužinu, ne uspeva sa svim mačkama“ dobaci mu Pepi.

Pepi je više voleo pse. Oni su nekako više išli uz njegov status glumačke zvezde. Pepi i Roman, kako se zvao njegov češki terijer, često su zajedno odlazili u akciju. Pepi je možemo slobodno reći bio ženskaroš.

„Ženama ne treba ništa objašnjavati, treba samo dejstvovati“ govorio je često, što je inače bila i čuvena replika iz njegovog najpoznatijeg filma „Macan“ (kasnije je snimio i „Povratak Macana“, ali taj film nije bio toliko uspešan).

Koristio je Romana da se približi zgodnim kučkarkama u parku ili onim vitkim ženskama što se rastežu na travi posle trčanja. Roman se bio naučio da prilazi samo damama, njuškao ih je i balavio, a one bi ga zauzvrat mazile. Ako je objekt njuškanja zadovoljavao Pepijeve standarde, glumac bi dotrčao da spase damu od dosadnog psa. U suprotnom, samo bi mu zviznuo i Roman bi se poslušno vraćao gazdi. Pepi se udvarao ženama kroz šalu, ćeretao je bez kraja i konca, ispaljivao filmske replike i uvek bi neku nagovorio na bioskop. U jednoj takvoj akciji u Tašmajdanskom parku pre skoro godinu dana, Roman se bio prilepio za jednu visoku crnku koja je zastala da se rastegne posle trčanja.

„Kako si sladak, vidi ti njega, pa ko je to meni došao…“razmenjivala je nežnost sa kučetom crnka u crnim helankama, dok je Pepi prilazio da izgladi stvar.

„Ah, molim vas oprostite mom psu, poblesavi kad ugleda lepu devojku. Romane, šta smo se dogovorili, ne smeš da gnjaviš tete dok vežbaju“.

„Sve je u redu, Roman je mnogo sladak….o pa to ste vi?“ prepoznala je vežbačica glumca i isprsila se prema njemu.

Pepiju je na trenutak pao pogled sa njenih očiju i uz smešak je odgovorio:

„Da, to sam ja, a vi ste?“

Ispostavilo se da je crnka u crnim helankama bila nova šefica kabineta predsednika Srbije. Ispostavilo se i da je predsednik samo dan ranije naložio šefici da mu pronađe neku osobu od poverenja, profesionalca koji bi ga podučavao glumačkim veštinama. U najvećoj tajnosti naravno. Dok su u bašti tašmajdanskog kafića „Poslednja šansa“ pili limunadu, šefica je pitala Pepija da li bi on možda mogao da preuzme taj odgovoran zadatak. „Mogu“, odgovorio je Pepi tipično glumački bez razmišljanja. Kaži bilo šta da dobiješ ulogu, onako kako su ga naučili davno na akademiji.

„Vidite, to sa kućnim ljubimcima, tu sam u životu mnogo pogrešio što mojoj deci dok su bila mala, nisam kupovao pse ili mačke“ umeša se Ćora u razgovor za kafanskim stolom. „Naučili bi se nekom redu i odgovornosti. Znali bi šta je obaveza prema drugima, ovako boli ih uvo za sve“ reče Ćora i pogladi se iza uveta.

Ćora nije bio ženskaroš kao Pepi, ali je zato plaćao dve alimentacije. Ovih dana je sa trećom najmlađom ćerkom obilazio auto salone i gledao džipove. Mala je uskoro punila osamnaest i zahtevala je da dobije isti poklon kao i starije sestre pre nje. Auto težak kao jednosoban stan u centru grada. Ćora nije poput direktora i Pepija imao završen fakultet, jedva je završio i srednju školu, ali je o biznisu znao mnogo više od onih silnih ekonomista teoretičara koji su stavljali dr ispred svog imena. Znao je čak toliko, da su ga sa jednog privatnog fakulteta za menadžment često zvali da kao gost predaje studentima. Ćora se tokom karijere oprobao u raznim sektorima male privrede. Počeo je sredinom devedesetih godina tako što je organizovao tombole po dorćolskim kafanama. Vrteo je bubanj sa ping pong lopticama i izvlačio dobitne brojeve. Prvi je u kraju otvorio kladionicu, prvi je nabavio poker aparate, držao je i kioske za štampu i grickalice, neko vreme je čak uvozio i polovne automobile iz zapadne Evrope. Početkom novog milenijuma, zainteresovao se za građevinski sektor. Počeo je da se bavi nadogradnjom stambenih zgrada, a zatim i preprodajom zemljišta. Čega god se dohvatio, sve mu je išlo od ruke. Imao je nekoliko firmi i bio je suvlasnik u barem još toliko. Ćora je odavno shvatio kako funkcioniše sistem. Ako želiš nešto da pokreneš, moraš malo i da podmažeš. Dok su se drugi privrednici žalili na birokratiju i poslovnu klimu, Ćora je donirao i sklapao kumstva sa važnim ljudima. Zato su Ćori sva vrata uvek bila otvorena, nikada nije čekao u red ispred šaltera, znao je gde treba ali i gde ne treba da se gura.

Pre par godina sa još jednim poslovnim partnerom, ušao je posao sa rasvetom i novogodišnjom dekoracijom. Naime, gradske vlasti su bile rešile da okite Beograd, „Ima da šljašti i privlači turiste“ obećao je tada gradonačelnik, jedan mlad, preduzimljiv i lepuškast čovek. Pitao je svog kuma, da slučajno ne poznaje nekog biznismena od poverenja, nekog ko bi mogao da iznese taj projekat, a kum je objasnio svom kumu Ćori kako da spremi najpovoljniju ponudu. Najpre su krenuli sa Beogradom, a onda su počeli da osvetljavaju i ukrašavaju i druge veće gradove po Srbiji. Uskoro je postao najdraži privatni partner za projekte javnog i dekorativnog osvetljenja.

„Jeli Smrdo, a kakva je ta tvoja doktorka Radmila M. , mislim, jel dobra ženska? Jel slobodna?“ umeša se Pepi u razgovor i nesvesno se češnu po genitalijama.

„Doktorka je razvedena, e sad, poznajući tvoje kriterijume, ne verujem da bi je pozvao u bioskop. Nije tip žene koja džogira po parkovima“ odgovori mu direktor.

Otkako se razvela, doktorka M. se nekako prolepšala i nije tačno da nije trčala po parkovima. Kupila je i mačku, prestala je da jede meso, pila je sibirske čajeve za čišćenje, ponovo je krenula na jogu. Nedavno je dala i intervju za časopis „Moderna žena“ gde je govorila o tome kako je prebrodila svoju emotivnu krizu i krenula dalje nakon što je nogirala muža koji ju je prevario sa sestrom predsednika kućnog saveta.

Direktor zapravo nije želeo da Pepi upozna doktorku. Znao je kako bi se to završilo. Pepi im je oduvek skidao ženske, kidisao je na svaku dobru i to ga je stalno nerviralo, a dodatno živciranje mu nije trebalo.

„Morate da se pazite, da izbegavate stresne i konflikte situacije“ posavetovala ga je onomad lepa doktorka.

„Lako je to reći, ali voleo bih da te vidim na mom mestu“ pomislio je tada direktor. „Potrudiću se“ odgovorio je.

Za sve je bila kriva Olivera V, razmišljao je direktor. Ko je mogao i da pretpostavi da će ta šmizla od novinarke da mu upropasti karijeru i zagorča život. Onaj njen ispad pred kamerama, skratila mu je vek za nekoliko godina. Da ona uživo u programu kaže da su njegove vesti najobičnija propaganda! Šta je još ono rekla? Da ne želi više da čita te gluposti! Da to nema veze sa novinarstvom?! I to baš na predsednikov rođendan.

Glavna vest tog dana bila je da predsednik Srbije slavi rođendan. Čestitke su mu pristigle sa svih strana, a mlada prezenterka je trebala da pročita nekoliko odabranih. Pročitala je prve dve koje su uputili predsednici Belorusije i Crne Gore, a zatim je negde na pola čitanja saopštenja koje je napisao predsednik Republike Srpske, ustala, rekla to što je rekla i pobacala papire.

„Najveći skandal u istoriji srpskog novinarstva“ osvanulo je sutradan na naslovnoj strani jednog uglednog tabloida. „Direktore, šta ti rade zaposleni?!“ objavio je jedan drugi, manje cenjeniji list. „Ko te plaća?“ prozvao ga je poznati politički analitičar na Tviteru.

Nema šta, predsednik je kao i uvek bio u pravu. Kriv je, itekako je kriv. Direktor je najodgovorniji za svoje radnike. Pa ipak, kako je mogao da zna da ona ne deli iste vrednosti kao sav normalan i napredan svet.

Kako se predsednik samo izdrao na njega tog dana. Odmah ga je pozvao telefonom, ne pamti da ga je ikada čuo toliko ljutitog, besnog. Sasuo mu je u slušalicu užasne, užasne reči. Čuo ga je kako udara pesnicom o sto, kako se kompjuter trese i heftalica pada na pod. Osetio je kako mu oči sevaju od besa, a para izbija iz ušiju. Imao je utisak da se njegova gromoglasna vika čula sve do arhive, četiri sprata niže pa levo niz hodnik u podrum. A on, sedeo je sklupčan u fotelji kao prekoreno dete i nije disao. Dobro je zapamtio njegove poslednje reči “da razmisli o svojim pogrešnim postupcima i shvati da se ubuduće mora ponašati bolje“.

„Razumem“ odgovorio je i zahvalio se predsedniku na pozivu i ukoru.

Da bi ga utešila, te večeri žena mu je spremila jedno od njegovih omiljenih jela. Salatu sa ribljim štapićima. Proteralo ga je odmah. Na nervnoj bazi. Ni narednih dana nije bilo bolje. Šta god bi pojeo, odmah bi ga proteralo. Ništa mu nije prijalo. Samo bareno. Jedva je vratio stomak u normalu i to zahvaljujući terapiji sa Prletom.

Trajković

Direktor državne televizije nije bio svađalica. Tokom karijere nikada se nikome nije zamerio, nije bio tip novinara koji postavlja neprijatna pitanja, pogotovo ne onima na vlasti. Znao je za red, znao je ko je ko. Uvek je podržavao ustaljeni poredak i ovlašćene institucije. Zato ga je sve ovo i pogodilo. Od tog incidenta sve je krenulo nizbrdo. Život mu se zamrsio, kao kad se uviju i zapetljaju oni kablovi od raznih uređaja ispod radnog stola. Više ga niko nije zvao na svečane prijeme, važni ljudi su počeli da ga izbegavaju, mnogi prijatelji su ga zaboravili, prestali su da ga lajkuju na Fejsbuku. Ni predsednik ga više nijednom nije pozvao telefonom. A ranije su se često zivkali i dopisivali preko Vibera, kad god nešto zatreba. Sva komunikacija išla je sada preko šefice kabineta. Kako bi se nekako iskupio, uveo je nove emisije u program koje su promovisale uspehe državnog vrha, ali džaba. Telefon je ćutao. Osećao se kao nosilac opasnog virusa koga se svi klone. Nosio je žig srama i peklo ga je duboko do srca. Jedino ga njegova dva najbolja druga nisu zaboravili. I dalje su se redovno sastajali subotom pre podne u Mornaru. Gledao ih je kako zadovoljno pućkaju. Obojica su bili na vrhuncu svojih karijera, on je imao utisak da je njegova na zalasku, a da nikada nije ni bio na vrhu. Po čemu će ga ljudi pamtiti? Govoriće, onaj direktor koga je ona novinarka izblamirala. Čudo da ga već nisu smenili. Ta neizvesnost mu je dodatno stvarala tenziju.

„Jeli Pepi, a kako napreduju tvoji časovi sa predsednikom? Otkrij nam neku ekskluzivu“ upita Ćora glumca.

Pepi se nije smuvao sa šeficom kabineta. „You dont shit where you eat“ dobro je zapamtio reči mafijaškog bosa Tonija Soprana iz jedne od njegovih omiljenih tv serija. Što bi moglo da se prevede kao „ne pljuješ u tanjir iz kojeg jedeš“.

„Oduvek sam želeo da postanem glumac“ rekao mu je predsednik kada su se upoznali. „Ali na žalost, ili na sreću, završio sam prava. A onda sam postao političar“. „Predsedniče, dozvolite mi ako smem da primetim i svi političari su pomalo glumci, zar ne?“ odgovorio je tada Pepi.

„Sviđate mi se Pepi, duhoviti ste i otresiti. Kako ono beše, ne treba ništa objašnjavati, treba samo dejstvovati! Genijalno. Vidite Pepi, kad nas jednog dana više ne bude bilo, vas će pamtiti po toj rečenici i tom filmu, a mene, ako me se neko seti, setiće se, makar na dan državnosti, ako ne nikom ništa, ja sam ipak bio samo predsednik, to je bila moja dužnost.“

„Sjajno predsedniče, kakav govor. Samo se malo više razrogačite i to je to“.

„Vidite Pepi, zbog toga sam vas i pozvao. Vi ste profesionalac, primećujete te nijanse. Biću iskren sa vama. Znate, želim da svoje scenske nastupe dovedem do savršenstva. Kad na primer, na konferenciji za medije kažem- dragi penzioneri, ovo smanjenje penzija me boli koliko i vas, ako ne i jače. Želim da naši dragi penzioneri osete moju bol, da ih zbog toga nešto stegne u grudima, naravno ne previše jako. Želim da čuju kako mi glas podrhtava, da vide kako mi se lice grči. Nadam se da me razumete?

„Potpuno vas razumem“.

„Kada kažem- pitanje je trenutka kada će Albanci da napadnu Srbe, pitanje je dana i meseca! Želim da naši gledaoci i slušaoci ostanu bez daha. Želim da se prepadnu, ali da istovremeno na mom licu pročitaju odlučnost, uhvate taj izraz koji kaže- sve je u redu, dok sam ja tu, nemate razloga za brigu. Da li me razumete?

„Potpuno vas razumem“.

„Kada na vanrednoj konferenciji viknem: Ljudi, da li vi razumete da se sprema državni udar! Da li je vama jasno šta to znači!? Da li želite da kuso i repato zavlada zemljom!? Želim da prenesem tu moju emociju, da narod oseti potrebu da dođe ispod prozora zgrade predsedništva i viče: Ne damo te! Ne damo te!

„Da li me razumete?“

„Potpuno vas razumem“.

„Jeste za neko piće?“

„Može“.

Dva puta nedeljno, tako su se dogovorili za časove. Sredom i petkom ujutru, od pola osam do devet, odmah posle predsednikovog kursa kineskog jezika. Krenuli bi najpre sa nekim zagrevanjem za telo, da predsednik popravi fizičku kondiciju. Trčanje u mestu i čučnjevi. Vežbali su čak i plie, piruete i releve, da može izdržati sat i po do dva na sceni, a da se ne zadiše. Da izgleda kao da sve radi sa lakoćom. Radili su i glasovne vežbe, vežbe disanja, vežbe za jezik i vilicu, kako da kontroliše svoj glas, da ne krešti i ne gubi dah na kraju rečenice. Kako da zvuči uverljivo, a ne kao neki što mrmljaju ili skviče. Objasnio mu je razliku između gestikulacije rukama i mlataranja, kako da skrene pažnju pokretom, kada da zapreti prstom, a kada pesnicom. Kako da se ujede za usnu, a da je ne raskrvari. Kako da namesti osmeh, da odglumi neopisivu radost, kako da se namršti i strelja pogledom ispod obrva, a kako da se prenemaže i šmira kao neko malo dete. Naučio je kako da pusti suzu, da maramicom kupi kapljicu po kapljicu kao da su najvažnija stvar na svetu. Kako da zvuči i izgleda uverljivo i još uverljivije, da može da proda maglu i da mu traže još. Vežbali su sve to i još mnogo toga drugo glumačkog.

Pepi ubaci ratluk u usta, a zatim nastavi da priča drugarima za stolom.

„Zvučni smešno, ali prošle nedelje smo na primer vežbali u toaletu pored pisoara. Tražio je da osmislim neku scenu u kojoj dva važna čoveka pišaju zajedno. Kako da u takvoj situaciji on deluje kul i šmekerski. Kao u onoj sceni u seriji o Sopranovima kada Toni i onaj drugi mafijaški bos pregovaraju dok pišaju zajedno. Time smo se bavili, govor tela u toaletu. Ne znam, možda planira neku kampanju za rekonstrukciju javnih toaleta po zemlji pa hoće da snimi spot. Nije mi otkrio detalje“.

„Nego slušaj Smrdo, ne možemo dugo da se zadržavamo“ nastavi Pepi, „Ćora i ja smo pozvani na prijem u predsedništvo, znaš ono, slikanje sa ruskim predsednikom, koktel, klopica i ostalo. Moramo da stignemo ranije. Mi smo ti sada važne face, gledaćeš nas na TV-u“.

„Ima još nešto“ nastavi Ćora, a na njegovom izbrijanom poslovnom licu ukaza se ozbiljnost. „Slušaj, nemoj da se ljutiš, moramo malo da pauziramo ova naša viđenja, mesec, dva, tri, direktiva odozgo. Nezgodno je vreme, izbori, Kosovo, svašta nešto ima. Stručni tim je procenio da može da šteti predsednikovom imidžu. Razumeš, ništa lično. Momak donesi račun!

Direktor državne televizije zvani Smrda, oseti kako mu se vrti u glavi. Zaljuljala se i stolica, kao da je zemljotres pogodio kafanu. Osetio je bol negde levo u stomaku, zadrhtala mu je i ruka pa je prosuo malo kafe po stolnjaku. Hladan znoj ga obli, srce poče ludački da udara kao da hoće da iskoči. Poželeo je da tog jutra nije ustao iz kreveta. Zar je ruski predsednik uopšte morao dolazi?

„O Prle, gde si!?“ zavapi direktor u sebi.

Boban V. Trajković

Share