Boban V. Trajković: Nema za Rajka kapa

Boban V. Trajković je novinar iz Beograda i autor priče Nema za Rajka kapa koju objavljujemo u rubrici Književni periskop >>


Stranac je ušao u kafanu. I to ne bilo ko već Bojko Borisov, na prvi pogled običan rmpalija u kaputu, a zapravo veoma interesantna ličnost i čovek sa mnogo funkcija. Stomatolog iz Sofije, potpredsednik Udruženja stomatologa “Nova nada”, član gradske privredne komore, upravnik zgrade u ulici Vasil Levski 112c, bas bariton u gradskom horu, a za ovu priču možda i najvažniji podatak, bugarski turista u Beogradu. Bojko Borisov likom i stasom, podsećao je na još jednu zanimljivu i svestranu osobu. Ličio je na svog zemljaka, nekadašnjeg telohranitelja koji je postao gradonačelnik Sofije, a zatim i premijer Bugarske, a koji se gle čuda zvao isto kao i on, Bojko Borisov. O toj neverovatnoj slučajnosti i njihovoj zapanjujućoj sličnosti, pisala je čak i bugarska štampa, a u rubrici “Verovali ili ne”, priču su dalje širili i mnogi svetski mediji. Važno je napomenuti da ova dva Bugarina nisu bila ni u kakvoj rodbinskoj vezi. Puka slučajnost i prirodna selekcija doveli su do ove zanimljive situacije. Dva čoveka su se čak i upoznala na jednom prijemu u Ministarstvu zdravlja, a slika Bojka i Bojka kako se rukuju i smeše jedan drugome obišla je celu Bugarsku. Za razliku od svog poznatijeg dvojnika i imenjaka, karatiste i političara Bojka Borisova, Bojko Borisov stomatolog se nije zanimao za sport, a još manje za politiku. Poslednji put je glasao kada je na referendumu trebalo da se odluči da li Bugarska ulazi u Evropsku uniju ili ne. Glasao je za.

Ljudina dobroćudnog izraza lica, skinuo je svoj kačket kako bi bolje osmotrio ambijent beogradske kafane “Mornar”. Neko vreme pogled mu je lutao po zadimljenom ugostiteljskom objektu, koji je neuobičajeno za prepodne bio krcat gostima, a onda je razvukao osmeh ispod urednih brkova kada je ugledao onog koga traži.

Rajko K. je sedeo za stolom u ćošku kafane i debelim kažiprstom kuckao poruku po tvrdoj tastaturi malog mobilnog telefona na preklapanje.

“Stiglismo u beograd, sveje ok”. U trenutku kada je poruka poletela ka gospođi K. ugledao je poznato lice na ulazu i doviknuo preko cele sale mašući šajkačom u ruci. “Kude si be Bojko!”

Dve ljudske gromade prišle su jedna drugoj i izljubile se četiri puta u obraz, onako kako rade bliski prijatelji kada se sretnu posle duže vremena.

“Zini bratko, kaži, aaa” dohvati Bojko svog prijatelja za čeljust i zagleda mu se u zube kao da kupuje konja.

“Da dođeš kod mene da ti sredim ove petice i šestice dole, nema smisla da ideš ovakav” pokaza mu svoj besprekorni beli osmeh i lupi ga po ramenu.

Rajko K. mu uzvrati radost širom otvorenih usta i bez dva zuba dole levo.

“Od kada ti nosiš ovu smešnu kapu?” ote mu šajkaču iz ruke bugarski zubar.

“Samo kad sam na zadatku, zbog scenografije” ugrabi je nazad srpski drugar i stavi je na ogromnu glavu. “Stalno mi spada, nisam uspeo da nađem veću.”

“I eto, da ne dolazi ruski predsednik u posetu, neće se videsmo.” reče mu Bojko Borisov.

“More da se ti nisi zapio u Beograd neće se videsmo. Konobar, daj na ovog Bugarina šta će da pije!”

Kada ga je rano jutros gospođa K. ispratila na autobus za Beograd gde je trebalo da prisustvuje svečanom dočeku ruskog predsednika, Rajko K. je mirisao na bebi sapun. Sada se već osećao na duvanski dim pomešan sa zadahom šljivovice. Dve šljivovice.

Rajko K. i Bojko Borisov su se upoznali 89-te u Sofiji, na onom čuvenom koncertu Lepe Brene, kada se ova jugoslovenska pop zvezda spustila na stadion iz helikoptera. Rajko K. u to vreme nastavnik odbrane i zaštite iz jednog gradića na istoku Srbije, često je išao u Sofiju gde je Bugarima švercovao vegetu, eurokrem, žvake, muzičke trake i bedževe. Tako se posle jedne ture i obreo na koncertu ove poznate pevačice. Bojko Borisov tada još uvek mladi zubar, bio je veliki obožavalac jugoslovenske estrade i došao je da vidi najduže noge Balkana.

“Prodaš mi majicu?” štipnuo je u gužvi negde na pola koncerta krupnog čoveka pored sebe. Dobro raspoloženi Rajko K. koji je tog dana prodao pun gepek robe, skinuo je sa sebe majicu na kojoj je zlatnim slovima pisalo “Slatki greh” i pruži je presrećnom momku. “Ovo ja častim” reče mu i nasmeja se krezav.

“Batko, za ovo ću da ti se odužim, ima da ti sredim svi zubi!” odgovori mu Bojko Borisov, a zatim se zagrliše i zapevaše uglas “ja sam Jugoslovenkaaa!”

Bojko Borisov se već nekoliko dana šetao po Beogradu. Došao je sa kolegama, članovima Udruženja stomatologa “Nova nada” na proslavu Srpske nove godine, praznika koji je poslednjih nekoliko zima postao veoma popularan kod bugarskih turista. Pogotovu od kada su gradske vlasti odlučile da odreše kesu i ulože značajna sredstva u novogodišnju rasvetu i dekoraciju, što se ispostavilo kao pun pogodak. Nema značajnijeg bugarskog medija koji nije izvestio o tome da je Beograd postao najsjajnija balkanska prestonica. “Grad koji nikada ne spava i nikada se ne gasi”, “Deda mraz stanuje u Beogradu”, “Bele noći Beograda”, “Tako se to radi” samo su neki od brojnih naslova novinskih reportaža koje su iz srpske prestonice slali očarani bugarski dopisnici. Privučeni pričama o šljaštećim jelkama visokim poput nebodera, nasmejanim deda mrazovima i irvasima koji svetle od sreće iza svakog ćoška, kao i beogradskom prazničnom duhu koji nema rok trajanja, na desetine hiljada bugarskih hedonista pojurilo je da zaposedne beogradske restorane i napuni hotele. Na jednoj sofijskoj televiziji prikazana je čak i reportaža o tome kako srpski hotelijeri i kafedžije organizuju svojim zaposlenima ubrzane kurseve bugarskog jezika i kulture, a snimljeni su i tamburaši dok uvežbavaju bugarske popularne narodne pesme.

Boban V. Trajković

U opčinjavajuću moć srpske novogodišnje svetlosti uverio se i Bojko Borisov još iste večeri kada je stigao u Beograd. Posle proslave u restoranu, izašao je da se izduva i prošeta glavnom ulicom. Dok je koračao zaslepljen raznobojnom svetlošću koja je padala sa svih strana, Bojko Borisov je doživeo transformaciju koju njegov doktorski um nije umeo da objasni. Da li je bio pod dejstvom neke nepoznate novogodišnje sile ili možda samo alkohola, tek krupni Bojko je osetio kako se smanjuje i postaje sitan nalik nekoj bugarskoj bubici. Oduševljeno je leteo od jednog do drugog ukrasa i gutao njihovu svetlost punim očima. Upadao je u novogodišnje paketiće, zujao kroz tunele u bojama srpske zastave, čak je sleteo i na nos jednom belom medvedu. Prateći tako svetlosnu stazu sačinjenu od zvezdica, pahuljica i lampiona stigao je do čuvene beogradske Trijumfalne kapije. Bila je to ogromna metalna konstrukcija zlatne boje postavljena na samom početku pešačke zone. Remek delo novogodišnje dekoracije, kako su prepričavali po Sofiji oni koji su imali sreću da je vide. Sleteo je na zemlju i zašao među okićene stubove ovog slavoluka, a na hiljade malih zelenih i crvenih sijalica upalilo se da mu poželi dobrodošlicu. Igra svetlosti vratila ga je u bezbrižno detinjstvo, kada je na selu kod bake i deke ležao uveče na travi i posmatrao ruske satelite kako trepere među zvezdama. Zanet mislima i omađijan prizorom, nije primetio opasnost na putu. Nekoliko popucalih ploča koje su poispadale iz svojih ležišta, bezobrazno je vrebalo nesmotrene pešake. Sapleo se i pao na hladan i tvrd granitni pločnik, i izbrojao sve zvezde glasno na bugarskom.

“Pogledaj, još imam modricu. To mi je malo pokvarilo utisak o gradu” priznao je svom srpskom prijatelju i zavrnu nogavicu da mu pokaže suvenir.

Rajko K. uze da mota duvan svojim požutelim prstima.

“Kriva je prethodna vlast, mamu im njihovu lopovsku. Pisale su novine o tome, nakrali su se i isfušerisali radove.”

“Isfu…, šta?” zatražio je prevod bugarski turista.

“Prčkarija, diletanti, zabušanti ako me razumeš. Namešteni tenderi i nepotrebne rekonstrukcije, tako su radili!”

“Pa zašto ovi novi to nisu popravili?”

Rajko K. zapali cigaretu.“Aaa, pa ne znaš ti sa kim imamo posla. Znaš šta oni rade, dođu kasno noću i namerno odvaljuju kocke na pločniku. I to sam čitao u novinama. Šaraju po zidovima, lome ukrase, čupaju znakove, to ti je naša opozicija, sekiraju se kao robijaš za državu.”

Rajko K nije imao baš toliko funkcija kao njegov drugar, niti je ličio na nekog poznatog, ali ne može se reći ni da je bio nevažna ličnost u svom gradu. U prošlosti je radio kao nastavnik u školi, predavao je najpre odbranu i zaštitu a potom i fizičko vaspitanje. Krajem devedesetih bio je dogurao i do pozicije zamenika direktora škole, ali je ubrzo potom smenjen, odmah posle dve hiljadite godine. Penzionisao se pre nekoliko godina, sticajem okolnosti istog dana kada je partija koju je podržavao, pobedila na izborima i preuzela vlast u zemlji. Bio je veoma ponosan na tu činjenicu i često se hvalio time, video je to kao neki znak. Rajko K. se oduvek zanimao za politiku i jedva je dočekao odlazak u penziju da bi mogao da joj se posveti puno radno vreme. Stari Grci su ljude neupućene u javne poslove nazivali idiotima, govorio je. Poštovao je starogrčku braću, uvek je imao svoje mišljenje o svemu pa i o državnim poslovima. Angažovao se u Savetu mesne zajednice i uvek se trudio da bude najglasniji na sastancima. Bio je jedan od prvih penzionera polaznika partijske škole za seniore lidere, a po uspešno završenom trodnevnom kursu u Niškoj banji, stekao je zvanje “poverenika kontrolora.” Sertifikat je okačio iznad troseda u dnevnoj sobi, između uramljenog goblena Svetog Georgija, njegove krsne slave i partijskog zidnog kalendara sa nasmejanim predsednikom.

Imao je svoj rejon, bio je zadužen za regrutaciju starijih sugrađana i vršnjačku edukaciju. Prve dve godine učlanio ih je trideset dvoje u stranku, a onda su posle počeli sami da dolaze. Narod je shvatio ko je glavni. Krenula je navala na partijsku mesnu kancelariju, redovi kao da si u hodniku Doma zdravlja. Preletači iz drugih političkih stranaka, zabrinuti za svoje pozicije, nudili su da plaćaju duplu članiranu. Samo u jednom danu i to na Spasovdan za gradsku slavu, čitava opštinska administracija, plus služba za održavanje zgrade, kolektivno je pristupilo partiji. Staro i mlado, školovani i ovi drugi bez diplome, svako je tražio svoje mesto i priliku da se dokaže.

Rajko K. je uživao reputaciju dokazanog i vrednog partijca. Zbog svojih zasluga na terenu, tri puta je bio javno pohvaljen na stranačkim opštinskim sastancima, a bio je proglašen i za partijca meseca na okružnom nivou. Čitavih mesec dana njegova fotografija je stajala na zvaničnom sajtu partije u rubrici “Pobednik meseca.”

Tog jutra stigao je u Beograd u autobusu punom stranačkih koleginica i kolega. Prilika da se vidi ruski predsednik pruža se možda samo jednom u životu. Poneli su i veliki transparent na kojem je pisalo “Predsedniče naša mila diko, ne može ti ništa niko.” Bila je to njegova zamisao. Njegova ideja je bila i da muškarcima podele šajkače, a ženama ruske zastavice. “Profina ekipa” tako su ih zvali. Bili su poznati u svetu mitingaša po svojim zanimljivim scenskim nastupima. Naučio ih je da marširaju uspravno i pod konac, isto onako kao što je on nekada koračao za svečani defile povodom jugoslovenskog praznika Dana mladosti.

“Profina ekipa” je obišla celu zemlju. Gde god je predsednik Srbije imao kakvog posla, neko svečano otvaranje ili vatreni govor povodom neke krizne situacije, oni su bili, ono možda ne baš u prvim redovima, ali uvek tu negde blizu. Sada ih je ostavio na sigurnom, pored štanda sa sendvičima za učesnike dočeka i požurio do kafane na sastanak sa drugom kojeg nije video skoro četiri godine.

“Kako je gospođa K.?” upita ga prijatelj.

“Kako je, zvoca kao i uvek. Smeta joj što previše vremena provodim u partijskim aktivnostima. Zeza me, kaže da je varam sa nekom babom iz autobusa. He, he, mož misliti.”

Rajko K. izvadi svoj rokovnik u kojem je lepio fotografije i isečke iz novina.

“Vidiš, ovo sam ja na otvaranju fabrike obuće u Vranju,” i pokaza prstom na tačkicu u masi drugih tačkica na mutnoj novinskoj fotografiji.

“Ovde smo na mitingu u Jagodini, a ovde na otvaranju petlje kod Vlasotinca”, nastavio je da lista svoj album.

“Ovaj članak mi je najdraži. Ovo je suština svega,” okrenu stranicu i pokaza mu svoj omiljeni tekst.

“Predsednik: Za pet godina uradili smo više nego za prethodnih 50” stajalo je u naslovu. Na fotografiji, zamišljeni predsednik je na mapi Srbije pokazivao nešto zamišljenoj ministarki građevine i naprednih infrastruktura.

“Ma nemoguće,” nasmeja se Bojko Borisov. “Izgradili više nego u vreme bivše Jugoslavije? Ma to je samo marketing.”

“Nije, ej, nije! Pa pričao je predsednik o tome i na televiziji, gledao sam. Ti ne znaš, ne pratiš naše vesti. “ zajapurio se Rajko K. “Pogledaj šta piše dalje, hiljadu mostova su sagradili, ej, hiljadu mostova, pa gde to ima!”

“Višestruko su bolji rezultati nego pre svih nas”, nastavi da čita, “izgradili smo autoput kroz Grdelicu o kojem je Bizmark sanjao, prašnjavu prošlost ostavljamo iza nas, i tako dalje, da ne čitam više,” završi Rajko K.

Rajkova vera u predsednika je bila nepokolebljiva. Kleo se u njega kao monah u ikonu Trojeručicu. Po njemu, nijedan predsednik do sada nije bio toliko načitan i pametan, vredan i pravedan, visok i hrabar, lep i čist, vodu iz usta da mu piješ. Umeo je da odbrusi svima, da plane u trenutku, a zatim se još brže i smiri. Razumeo se maltene u svaki posao, pravnički, građevinski, bankarski, doktorski. Samo što ne poleti. Bio je idealan. Kao onaj vođa iz one poznate pripovetke koju je čitao u školi. Zaboravio je na detalje, ali taj vođa je svoje ljude uvek vodio pravim, najboljim i najprečim putem. Takav je bio i predsednik.

Primetio ga je negde sredinom devedesetih u skupštinskim prenosima na tv-u. Predsednik je tada još uvek bio jedan vižljast crnokosi momčić, sveže lice među uštogljenom poslaničkom gerijatrijom i govornik bez dlake na jeziku.

“Velika Srbija ovo, velika Srbija ono, neprijatelji tamo, neprijatelji vamo, domaći izdajnici ovde, strani plaćenici onde…”, ne seća se baš najjasnije svih njegovih govora, ali još tada mu je ostavio utisak nekoga ko zna šta hoće, a jednog dana će bogami moći to i da ostvari. I bio je u pravu.

Njegova vera u izvršnog vođu je ostala nepomućena i kada je ovaj pre par godina kada je država upala u krizu, doneo odluku da penzionerima smanji penzije.

“Kuku, šta ćemo?” kukali su mnogi, “a što baš nama, nije fer!” bunili su se neki.

“Manje para, manje stresa”, objašnjavao im je profa i smirivao situaciju među svojom ekipom. “Pa ko će da se žrtvuje za otadžbinu, ako ne mi najstariji? govorio im je.

“Ali mi smo se već dovoljno žrtvovali i napatili u prošlosti, već smo imali jedne sankcije“ negodovali su pojedini.

“Pih sankcije, to je bilo nametnuto spolja, ove restrikcije su naše, dobrovoljne. Pa zar da sapletemo našeg vođu na prvom koraku? Godinu ili dve, najviše tri, izdržaćemo, pa već sada osećamo boljitak, ej, a zamislite gde ćemo biti za četiri, pet godina. Nebo je granica!”

“Na nebo ću i da se preselim do tad,“ promrlja jedna od najstarijih članica.

Rajko K. se priseti saveta partijskog instruktora da je u kriznim situacijama najbolje reagovati kontranapadom.

“ Pa šta hoćete? Hoćete predsednika koji će da vam službenim kolima donosi punjene lignje u sosu svaki dan za ručak? Pa izaberite takvog! Hoćete nekog predsednika tajkuna, lopova, jel to hoćete?”

“Nećemo”, uskomeša se gomila.

“Hoćete da na čelo države dođu bezbožnici, kuso i repato? Hoćete da najgori ološ pokrade sve što je u međuvremenu stvoreno?

“Nećemo!” odlučnije odgovoriše glasovi.

“Hoćete predsednika lažova, ludaka i diktatora?”

“Nećemooo!” jednoglasno uzviknuše najglasnije.

“Hoćemo da pošaljemo pismo podrške predsedniku i da mu se zahvalimo na svemu što je do sada učinio i što će učiniti u budućnosti?!”

“Neć…hoćemooo!”

Rajko K. je podučio svoje ljude kako da skrešu troškove i racionalno koriste novac.

“Manje pušite, više šetajte. Unucima čokoladu samo za praznike,” govorio im je. Podsetio ih je i na statistički podatak da je više ljudi pomrlo od jela i pića nego od gladi i žeđi. Kupovao je prehrambene proizvode na pijaci kod švercera koji su donosili jeftinu robu iz Bugarske. Imao je ogromno iskustvo u cenjkanju pa je umeo da izvuče i najpovoljniju cenu. Sprijateljio se sa nekima od njih i prepričavao im je svoje zgode iz vremena kada je on švercovao robu u suprotnom smeru. Iz bugarskih gepeka uzimao je tunjevinu i mesne nareske u konzervama, turske čokolade i kafu, bugarski kačkavalj, onaj bolji u žutom pakovanju i jednoslojni toalet papir na kojem je pisalo “našata hartija za našiot čovek.” Bilo je i onih iz njegove ekipe, nećemo da ih imenujemo iz razumljivih razloga, koji su uzimali stare novine iz penzionerskog kluba, seckali ih na prigodne veličine i brisali zadnjicu. Svako se snalazio kako zna i ume da pomogne državi.

Kao bivši nastavnik fizičkog vaspitanja, bio je svestan toga koliko su za zdravlje bitne zdrave životne navike i prevencija bolesti. Koristio je savete iz svog omiljenog časopisa “Ruska medicina.” Svako veče pre spavanja, pio je čaj od šest sibirskih trava koje je poručio iz Omska. Sisao je i bombonice koje leče sve bolesti, ruska revolucija u alternativnoj medicini pisalo je u reklami. Pola naselja ih je sisalo. Za svaki slučaj kupio je i kodirani energetski disk koji neutrališe negativnu energiju. Neki ruski doktor kvantne, kosmičke i još neke medicine garantovao je za proizvod. Tu nije štedeo. Osećao je da puca od zdravlja. Osim kod učestalog mokrenja koje ga je od nedavno spopalo, sve to delovalo je na njega. Na komšiju koji je živeo par kuća niže, iz nekog razloga nije. Čovek je nedavno umro, a prvi je u ulici počeo da sisa ruske bombonice.

Bojko Borisov je iskoristio dodatnih par dana u Beogradu dok čeka prijatelja i da izreklamira svoje usluge. Platio je oglase u dva stručna časopisa i odštampao hiljadu flajera koje je tog jutra podelio učesnicima skupa.

“Fale vam zubi, nema problema. Ordinacija Borisov. Evropski kvalitet, bugarske cene” pisalo je na papiru. Zdravstveni turizam donosio je bugarskim lekarima ogromne novce. Na lečenje u Sofiju dolazili su Rumuni, Turci, Grci pa čak i Rusi. Najpre stidljivo a zatim i sve slobodnije, počeli su da se pojavljuju i pacijenti iz Srbije gde je vladala nestašica lekara. Srpski beli mantili su masovno odlazili iz zemlje u zapadnu Evropu, a njihovim stopama počeli su da kreću od nedavno i stomatolozi. Zbog odlaska švedskih i norveških zubara u Britaniju, skandinavsko tržište se otvorilo za specijaliste sa Balkana. Mnogi su pozatvarali svoje ordinacije i otišli na sever. Preduzimljivi Bojko Borisov je u svim tim migracijama video svoju šansu.

“Sada imam dve ordinacije u Sofiji” reče svom srpskom prijatelju. “Jednu sam dao ćerki, prošle godine je doktorirala.”

“Oduvek je voleo da se puva” pomisli srpski prijatelj, ali ovu misao zadrža za sebe.

“ Nego Rajko, kaži mi kako su tvoje ćerke, Mica i Daca? Mora da su već velike devojke?” upita Bojko Borisov svog druga.

“Aaa, Micu smo udali pre tri godine, čekaju bebu! Njen muž je naš čovek, pravi partijac. Završio je srednju trgovinsku školu, stavili smo ga da bude direktor biblioteke.”

“A Daca? Ona beše studira medicinu?

Rajko K. se namršti.

“Ne spominji mi to ime. Ona za mene više ne postoji.”

“Molim, šta se desilo?”

“Počelo je još na fakultetu, uhvatila se u loše društvo. Zamisli, počela je da kritikuje predsednika. Najgori režim! Vodi zemlju u propast! Jednom zine, tri puta slaže! govorila je. Šta ona zna? Juče se ispilila i meni će da soli pamet.“

“Ma daj, niste se valjda posvađali zbog politike?”

“Znaš šta mi je uradila? Nije htela da glasa na prošlim izborima! Rešila je da bojkotuje! Ona da bojkotuje! Ja, koji imam na spisku za moj rejon sto dva sigurna glasa! Da ona meni zakine jedan glas i to na ključnim izborima, moje rođeno dete! Idi bre, hrani kuče pa da te ujede. Treba sutra neko da me proziva zbog toga? To što sam morao da glasam umesto nje, to joj nikad nisam oprostio. Ona za mene više ne postoji.”

Rajko K. nagnu i četvrtu čašicu, pa nastavi. “Žena se čuje sa njom. Kaže, uči nemački. Hoće da ide u Nemačku da radi. Neka ide daleko joj lepa kuća.”

Sve do prošlih izbora, Rajko K. je bio ponosan na svoju ćerku, svima je govorio kako je pamet povukla na njega, buduća doktorka.

“Za utehu imam još jedno dete,” reče i ispi rakiju do kraja.

“Druže, izvini, ali mislim da si preterao. Zar ne vidiš da ti je politika podelila porodicu. Ranije nisi bio toliko ostrašćen, šta se desilo sa tobom? Predsednici dođu i prođu, čemu sve to?”

U međuprostoru između dvojice sagovornika odjeknula je bučna i neprijatna tišina. Rajko K je gledao u svog prijatelja poluotvorenih usta.

“Šta priča ovaj Tuta Bugarin” pomisli i uze da troši još nekoliko trenutaka u smišljanju onoga što će mu reći.

“Prvi komšija je uvek najveći neprijatelj”, čuo je negde tu poslovicu, ali kao da je tek sada shvatio njen pravi smisao. Udahnuo je duboko i ispravio leđa.

“Ti ćeš meni da soliš pamet? Misliš da si uspeo u životu ako imaš dve ordinacije i vikendicu na Crnom Moru!? Misliš da si najpametniji i da sve znaš? Do juče ste bili niko i ništa, ej, žvake sam vam prodavao, žvake! Nije imao pas za šta da vas ujede!

Da niste ušli u Evropsku uniju i dalje biste bili niko i ništa! Vi ste sada kao neka elita, a mi smo krezubi jeli? Dupe Evrope, eto to ste vi! A ti si jedno obično smrdljivo bugarsko govno! Lažni prijatelj. Nosi se, neću više da te gledam!“

Bojko Borisov ustade i stavi kapu na glavu. Pogleda po poslednji put svog bivšeg prijatelja, okrenu se i ode.

Share