O romanu „Biografija jednog psa“ Olivere Jelkić u izdanju HERAedu iz Beograda, 2020.
Ljudski život ima uspone i padove. Nesrećne i srećne trenutke. Čovek ulazi u životne prekretnice kao da brodi po nemirnom moru punom neizvesnosti. Olivera Jelkić u svom najnovijem romanu govoreći o psećem životu kao da preslikava ljudski životni put gde ima mnogo spoticanja, ali i mnogo zadovoljstava. Vrlo egzaktno naglašavajući čak i u samom naslovu da se radi o biografiji jednog psa, ona razotkriva jednu filozofiju preživljavanja koju mi kao homo sapiensi gledamo odozgo, čak se u velikom broju slučajeva i ne trudimo da pomislimo šta se u jednom danu i jednoj noći događa sa psima koji lutaju ulicama, gde oni spavaju, da li imaju šta za pojesti, ko ih vreba iza nekog ćoška. Saga malog psića Osmog govori upravo o tim avanturama, o krajnje napetoj sudbini i, što ja najvažnije, o suočavanju sa ljudskom surovošću i nerazumevanjem.
Roman „Biografija jednog psa“ sledi životni put malog Osmog, psa koji je rođen osmi po redu i koji se još pri prvom otvaranju očiju suočava sa surovošću života formulisanom u jednoj rečenici: Ili se hraniš ili si hrana. Ili si lovac ili si lovina. Bačen u to more neizvesnosti Osmi živi svoju sudbinu prelazeći iz ruke u ruku, iz jedne sredine u drugu menjajući svoj identitet po želji drugih. Tako on postaje Srećko, Feliks sasvim zbunjen kompleksnošću svog životnog puta. Naravno, još se od malih nogu suočava sa gubitkom svoje majke, ali mu ta tragedija daje još više snage da se bori sa svim nadolazećim nedaćima ma kakve one bile.
Olivera Jelkić piše ovaj roman sa svojim besprekorno jasnim stilom, sa umešnim vajanjem likova i ljudi i životinja, sa velikim osećajem za sklad na nivou priče, ali i sa jednom vrlo jasnom porukom, a to je da je odnos životinja i ljudi vrlo važan za opstanak celog sveta. Ovaj se roman krucijalno bavi upravo tom relacijom. Čoveku kao svesnom biću vrlo često se sudi da dominira životinjskim carstvom, najviše domaćim životinjama. Ova vrlo mudra spisateljica sa svim situacijama u koje ulazi mali psić aludira na ljudsku nebrigu i destruktivnost nad životinjama, o disbalansu odnosa sa onima od čijih postojanja u velikom delu zavisi postojanje same okoline. Upravo zato potenciram na početku sličnost biografije malog psića sa ljudskom biografijom.
Filozofija opstanka, borba sa sve većom nepravdom i želja da se postigne cilj dostojanstvenog života su glavne koordinate ovog vrlo interesantnog romana. Mali pas Osmi kome menjaju ime, a time i identitet u toj vetrometini ljudske iracionalnosti ipak nalazi neki mali tračak nade i možda neki mali put gde bi se njegove čežnje pretvorile u stvarnost. Olivera Jelkić u ovom romanu opisuje i veliku galeriju živopisnih likova i ljudi i životinja. Tu su likovi malog Veverka, kao i gavrana Gavrila Gavranoviča Brrrkatog i papagaja Ćire, kao i epizodni lik male keruše Zlatice.
Roman „Biografija jednog psa“ u više navrata i aludira poredeći ljudsku sa životinjskom sudbinom. Naime, menjanje identiteta u zavisnosti od okoline, nije samo sudbinska konstanta životinjskog oblika, isto kao i borba za preživljavanje. Te su komponente vrlo prisutne u ovoj priči koja je vrlo dinamična, živa i gusta sa događajima. Psi su deo ljudskog života, ali ljudski primerci vrlo često nemaju sluh za poetiku njihovog životnog ciklusa. Spisateljica vrlo umešno govori o ljudskoj manipulaciji životnjskim rodom, o njegovom iskorišćavanju i nipodaštavanju njegovog identiteta. Ovde se postavlja pitanje, da li životinje imaju identitet? I odakle on dolazi? To su pitanja koja se, čini mi se sama nameću čitajući ovaj roman. Vrlo često, takoreći uvek se životinjski identitet nameće od strane ljudskog roda. Naravno, ljudski rod, kao savršeniji od životinjskog roda uživa tu dominaciju. Ovaj roman problematizuje upravo humanistički aspekt kreiranja pasjeg (i uopšte životinjskog) identiteta. Govoreći iz pozicije psa, Olivera Jelkić aludira na njegov odnos prema svom identitetu. Osmi ne može da nađe sebi objašnjenje zašto dobija toliko imena. Naravno, niko ga ne pita o tome zato što niko od ljudi i neće dobiti odgovor i upravo zato spisateljica se zalaže za racionalniji odnos prema životinjama. Dakle, životinje nisu igračke koje bacimo kada nam dosade. Pas ima svoje vrline koje njegovi vlasnici treba da detektuju i da na osnovu toga grade svoj odnos prema njemu. Haos u kome je sve vreme ubačen mali Osmi govori najviše o ljudskoj nemarnosti, o nečemu što je vrlo važno za ravnotežu ljudi i životinja u globalnom smislu.
Socijalna komponenta je isto tako jedna od važnijih u ovom romanu. Osmi je psić koji mora da se prilagodi različitoj društvenoj sredini čiji protagonisti menjaju njegov način života ne obraćajući pažnju na to koliko je to dobro i korisno za njega. On govoreći sa pasjeg stanovišta postavlja vrlo važna pitanja čoveku koji ni izdaleka ne čuje, a i ne vidi njegove znake koji su, u neku ruku jači od reči. Olivera Jelkić vrlo mudro balansira pasju „psihologiju“ sa ljudskom. Navodi su naravno u pozitivnom smislu zato što čovek ne bi mogao da do kraja dokuči pasju „psihologiju“, ali spisateljica se u ovom sjajnom romanu poziva na logiku ljudskog životnog iskustva upotrebljavajući izrazite manifestacije samog psa i tako razvija celu jednu egzistencijalnu matricu koja, s druge strane predočava i probleme, a i različite životne cikluse jednog psa.
„Biografija jednog psa“ je pitak i vrlo impresivan roman. Psi, kao najbliži u relaciji sa ljudskim rodom možda i imaju najviše ljudskih karakteristika. Olivera Jelkić kao vrsna spisateljica je izgradila vrlo kompleksnu šemu relacija pas – čovek govoreći o ranom stadijumu života jednog psa. I sam naslov govori da se u ovom romanu govori o „biografiji“, a ne životu jednog psa, da se govori o legitimitetu jedne od najracionalnijih životinja koja uistinu zaslužuje mnogo bolji tretman u svetu kojim dominira čovek. Likovi ljudi u najvećim delom vrlo opravdano opisani represivnim najviše zato što su percepirane od strane psa. Zato ističemo da se ovaj roman bavi pasjim identitetom i smislom njegove egzistencije. Naravno, komparativistički odnos u stilu ovog romana pronalazi sličnosti i u represiji i u blagonaklonosti govoreći da, na kraju krajeva, ljudi i psi žive na istom tlu, sa gore dole istim egzistencijalnim problemima samo što su racionalne i svesne razine na sasvim drugim nivoima.
Književna dela sa ovakvom problematikom su vrlo retka, tako da je roman „Biografija jednog psa“ pravi dragulj ne samo u srpskoj, nego i u književnosti svetskih okvira. Olivera Jelkić je satkala izvanrednu priču o egizstenciji i identitetu, večne teme modernog vremena i govoreći o psu ona u više navrata misli na ljudske probleme i destrukciju. Govoreći o psu ona govori o onim prazninama ljudske duše i racija koji se mogu popuniti samo razumnošću i blagonakonošću. A njih, na žalost u ovom grešnom dvadeset i prvom veku je sve manje. Zato se njen pas, njen Osmi, na kraju najviše vraća sebi, svom najsigurnijem utočištu.
Autor: Sašo Ognenovski
