Vasko je bio ne samo jedan od velikih pesnika našeg vremena nego i izvanredan čovek i velikodušan prijatelj…
Oktavio Paz, 1991, na vest o smrti Vaska Pope
(Iz knjige „Vasko Popa, mit i magija“ Radovana Popovića)
Biljni i životinjski svet u poeziji Vaska Pope
Vasko Popa (1922-1991) je bio srpski pesnik, prevodilac i akademik rumunskog porekla. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Osnovao je Književnu opštinu Vršac i bio jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. Objavio je osam knjiga poezije: „Kora“ (1953), „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981). Jedan je od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika.
U poeziji Vaska Pope značajno mesto zauzima svet flore i faune. Drveće, cveće, trava, domaće životinje, ptice javljaju se upotrebljeni u pravom ili metaforičkom značenju, a najdominantniji je motiv vuka i to u trima središnjim zbirkama Popine poezije-zbirkama „Uspravna zemlja“, „Vučja so“ i „Živo meso“.
Već u prvoj Popinoj zbirci, „Kora“ (1953), prisutni su motivi iz biljnog i životinjskog sveta. Najviše ih ima u trećem ciklusu ove zbirke, ciklusu „Spisak“. Jedanaest, od ukupno petnaest pesama ovog ciklusa, naslovljeno je imenom neke biljke ili životinje („Patka“, „Konj“, „Magarac“, „Svinja“, „Kokoška“, „Maslačak“, „Kesten“, „Puzavica“, „Mahovina“, „Kaktus“, „Krompir“). Sudbine biljaka i životinja koje su predstavljene u ovim pesmama su različite, ali ih povezuju nedostatak slobode, neostvarenost i tragičnost.
Patka
Patka je izmeštena iz svoje prirodne sredine. Umesto da „ore ogledala“, tj. pliva, ona se gega po prašini. Njen položaj otežava pretnja smrću koja dolazi od strane čoveka:
Trska koja misli
I onako će je stići
„Trska koja misli“ je metafora nastala na osnovu Paskalovog mišljenja da je čovek „samo trska, najslabija u prirodi, ali to je trska što misli. Nije potrebno da da se cela vasiona naoružava da ga smrvi, dovoljna je jedna kap vode da ga ubije“.
Konj
Čovek predstavlja egzistencijalni teret i u ovoj pesmi. Konju koji „obično osam nogu ima“ (slika konja u trku) čovek se „nastanio između vilica“. Za razliku od patke, on pokušava da se pobuni, ali se taj pokušaj završava porazom („gubicu je raskrvario“). Pobuna je uzaludna i zato je ostala „tuga u očima lepim“. Konj je osuđen da do skapavanja nosi teret. Stih „drum kraja nema“ pokazuje da je situacija bezizlazna.
Magarac
Magarac se u istoimenoj pesmi ne pojavljuje kao celovito biće. Od njega se vide samo uši i čuje mu se glas. Mora da njače da bi dokazao svoju prisutnost, a to je i neka vrsta njegove pobune. Pesma o magarcu je pesma o ništavnom stvoru.
Svinja
U ovoj pesmi postoji alternativa: život u kaljuzi ili „kapija žuta“ (smrt). Svinja je, ipak, izabrala tragičan ishod jureći ka „kapiji žutoj“, ali je to shvatila tek kada je osetila nož na vratu.
Kokoška
Smrt se poigrava i kokoškom. „Snežne grane“ su metafora za čovekove ruke, a „gladna jezera“ označavaju čovekove oči i nož u njegovoj ruci. Kokoška nema ničeg svetlog u životu i ne veruje nikome i ničemu osim svom materinstvu, dakle, rađanju i postojanju:
Veruje
Samo veselom pijuku
Svojih žutih sećanja
Maslačak
Maslačak kojeg u istoimenoj pesmi pesnik označava metaforama „žuto oko samoće“ i „pikavac“ oličenje je usamljenog bića izmeštenog iz prirodne sredine kojem se ruga pseća noga „prekuvanim pljuskom“ (metafora za pseći urin). On je dogoreli pikavac zaturen na licu nekog kosmičkog bića („donja usna nemoći“).
Kesten
Kesten je još jedan usamljenik u gradskom prostoru. Prikazan je antropomorfizovano: ima prste, a utehu pronalazi u noćnim pustolovinama i sećanjima:
Ulica mu propije
Sve zelene novčanice
„Zelene novčanice“ su metafora za lišće, a ovi stihovi kazuju da beton lišava kesten njegovih prirodnih sokova. Jutro donosi otrežnjenje saznanjem da je drvored njegova sudbina.
Lirski subjekti navedenih pesama žele da izađu iz sebe, da prevaziđu život. Oni su otuđeni, pasivni, vezani za prostor koji im je određen. Pokušaj bekstva se završava neuspehom ili se ostvaruje samo kroz san i maštu.
Lirski subjekti navedenih pesama žele da izađu iz sebe, da prevaziđu život. Oni su otuđeni, pasivni, vezani za prostor koji im je određen. Pokušaj bekstva se završava neuspehom ili se ostvaruje samo kroz san i maštu.
Puzavica
U ovoj pesmi je takođe prikazan nesklad između želja i mogućnosti. Puzavica, princeza nesrećno udata i nesrećno zaljubljena, želi da promeni egzistencijalni prostor, ali se konstatuje da ona ne može da postoji izvan njega.
Mahovina
Mahovina personifikuje nestajanje i zaborav. Ona strpljivo čeka da sve pokrije (glagol čekati je upotrebljen tri puta).
Kaktus
Kaktus se, kao i mahovina, od sveta brani agresivnošću. On istura bodlje bez obzira na to o kome se ili o čemu se radi. Zato se glagol „bode“ ponavlja kao lajt-motiv u ovoj pesmi. Čak ni ljubav i nežnost ne mogu da promene njegov neprijateljski stav.
Krompir
Krompir, metaforički označen kao „mrko lice zemlje“, predstavlja svetlu ljudsku prirodu koja pod maskom zatvorenosti i hladnoće krije toplinu.
U ciklusu „Opsednuta vedrina“, prvom ciklusu zbirke „Kora“, jabuka je u pesmi „Gvozdena jabuka“ metaforički prikazana kao drvo smrti čije stablo, lišće, grane, korenje, plodovi naseljavaju i uništavaju čoveka. Ova pesma je sagrađena na inverziji-ne jede čovek jabuku već jabuka čoveka („vilice sam oglodao“, „usne sam obrstio“, „mozak sam rastočio“). Gvozdena jabuka predstavlja sve ono surovo i destukrtivno što postoji u čoveku.
U zbirci „Kora“ Vasko Popa peva i o platanu, karanfilima, vrbama, golubovima, mladim jelama, pticama, lišću, travi…
Šestom ciklusu zbirke „Sporedno nebo“ (1968), ciklusu „Lipa nasred srca“, pripada pesma „Riba u duši“. Riba je simbol rađanja života, plodnosti, otkrića. U hrišćanskoj simbolici i ikonografiji ona predstavlja Hrista, ali pošto Popa peva o srebrnoj ribi, ona u ovoj pesmi nema hrišćansku simboliku već označava pagansko božanstvo. Pesma počinje konstatacijom svetlosti, učvršćivanjem božanskog nasleđa i porekla, vezom sa šarenilom i bogatstvom života i blistavom devičanskom moralnom čistotom, a završava se mrakom. Uništenje ribe je uništenje iluzija (ona nije više ni za jelo mačkama).
Istom ciklusu pripada i pesma „Golub u glavi“. U ovoj pesmi sve se nalazi i sve se događa u glavi. Golub je u hrišćanskoj tradiciji simbol Svetog Duha. Kao nosilac mira i harmonije, on je suštinska duhovna vrednost ljudskog bića. Ljudi gube tu vrednost razarajući put kojim se dolazi do nje. Da se radi o duhovnoj vrednosti, jasno je ne samo zbog simbola goluba već i zbog toga što je on „providan“ i što je „u glavi“.
Završna pesma ovog ciklusa nosi isti naziv kao i sam ciklus („Lipa nasred srca“). Traganje za suncem u ovoj pesmi se završava tragičnim ostajanjem u mraku i hladnoći kraj posečene izgorele lipe. Lipa nasred srca je simbol što povezuje svetslost koja zrači prošlost nacionalnog bića i čistotu unutrašnje svetlosti. Ovaj simbol koji udružuje opšte i posebno svedoči o nemogućnosti ljudi da realizuju svoje biće, svoj identitet, ljudskost.
„Zvezdani puž“ je poslednja pesma u zbirci „Sporedno nebo“ (pripada sedmom ciklusu „Nebeski prsten“). Puž je lunarni simbol. Njegovo izvlačenje i uvlačenje rogova simbolizira periodično obnavljanje koje je analogno pojavljivanju i iščezavanju meseca; smrti i obnavljanju. Puž se u ovoj pesmi utrkuje sa hromim vremenom. Vreme je ovde ono što uništava, dok je puž na strani života, trajanja.
Ptica kos se javlja u svim pesmama ciklusa „Kosovo polje“, trećeg ciklusa zbirke „Uspravna zemlja“ (1972). Po ovoj ptici selici je nazvano Kosovo polje. U „Kosovoj pesmi“ kos je lirski subjekt, svedok, komentator, veza između prošlosti i budućnosti. On je „crnorizac“ među pticama“ koji pretvara „kap rose i zrno zemlje u pesmu“ i zalaže se za pravednost boja.
U četvrtoj pesmi ovog ciklusa („Boj na Kosovu polju“) kos prati oproštajnom pesmom uspenje bojovnika i njihovo spajanje sa vučjim pastirom i zvezdama verenicama.
Vuk se kao dominantan motiv u poeziji Vaska Pope javlja u periodu od 1968. do 1974. godine, tj. u zbirkama „Uspravna zemlja“, „Vučja so“ i „Živo meso“. O dominantnosti ovog motiva govori činjenica da se on javlja u više od 60 Popinih pesama. Za pojavu motiva vuka zaslužna je Popina okrenutost srpskom folkloru, a pre svega Čajkanovićevo tumačenje mitske prošlosti Srba. Motiv vuka Popa uvodi u drugi ciklus zbirke „Uspravna zemlja“ (ciklus „Savin izvor“). Sveti Sava je u ovom ciklusu pesama predstavljen kao vučji pastir, a na osnovu Čajkanovićevog tumačenja da je ovaj svetac preuzeo ulogu starog boga podzemnog sveta. U pesmama ovog ciklusa prepoznatljivo je narodno predanje.
Pesma „Savin izvor“ zasniva se na predanju da je Sveti Sava, putujući po svetu, udarcem štapa o zemlju ili kamen otvarao izvore i na taj način poklanjao vodu za piće ljudima i životinjama. Ipak, ova pesma izlazi iz okvira predanja jer stih „Sija biljurna vučja glava“ ukazuje na Savin vučji praobraz. Ovakvo Popino shvatanje mitskog lika Svetog Save javlja se i u drugim pesmama. Njime on delimično odstupa od Čajkanovićevog tumačenja prema kojem je Sveti Sava samo božanstvo podzemnog sveta.
U pesmi „Sveti Sava“ javljaju se i druge životinje: pčele koje svecu lete oko glave simbolišu mudrost, a na ramenu mu je petao koji se smatra solarnim simbolom. Brada mu je zasuta lipovim cvetom.
Predanje prema kojem Sveti Sava jednom godišnje saziva vukove i određuje im plen našlo je odraz u pesmi „Kovnica Svetog Save“. Ovo predanje predstavlja i osnov pesme „Škola Svetog Save“ u koju je utkan i foklorni podatak da Sveti Sava vukovima određuje plen sa kruške.
Predanje da je Sveti Sava, putujući kroz mračnu zemlju, od rukavica stvorio mačku koja je njega i tamošnji narod spasila od miševa Popa je opevao u pesmi „Putovanje Svetog Save“.
Motiv vuka Vasko Popa je razvio u zbirci „Vučja so“ (1975). Ova zbirka ima sedam ciklusa, a već u naslovu svakog od njih javljaju se imena pesničkih subjekata: „Poklonjenje hromome vuku“, „Ognjena vučica“, „Molitva vučjem pastiru“, „Vučja zemlja“, „Pohvala vučjem pastiru“, „Tragovi hromoga vuka“, „Vučje kopile“. Prvi ciklus korespondira se sedmim, drugi sa šestim, treći sa petim, dok četvrti ciklus ostaje usamljen. Osim hromog vuka i vučjeg pastira sa kojima se čitaoci susreću već u zbirci „Uspravna zemlja“, uvedeni su ognjena vučica i vučje kopile kojih nema u narodnim predanjima. U ovoj zbirci se raspoznaju dve zaraćene strane, dva suprotstavljena sveta, svet tame i svet svetlosti, svet smrti i svet života, destruktivan i konstruktivan svet…
Autorka: Jelena Skrobić
