Biblioterapija: Korišćenje knjiga za pomoć i lečenje

biblioterapija

Termin biblioterapija izmislio je pre oko jednog veka Samjuel Kroters, unitaristički ministar koji je napisao članak u Atlantskom mesečniku opisujući kako se relevantne knjige mogu koristiti kao efikasan dodatak medicinskom ili psihološkom lečenju.

Međutim, ideja o biblioterapiji postoji još od davnina. Na vratima biblioteke u Tebi, u drevnoj Grčkoj, pisalo je Mesto koje leći dušu”, tako da su ljudi uvek instinktivno prepoznavali snagu pisane reči, ne samo da bi se zabavili ili informisali, već i da bi pronašli utehu.

Šta je biblioterapija?

Biblioterapija se najlakše definiše kao olakšavanje psihološkog rasta i izlečenja čitanjem. Većina ljudi u praksi prepoznaje dve različite grane biblioterapije, iako ih nije lako razgraničiti.

Razvojna biblioterapija se koristi uglavnom u obrazovnim okruženjima, kako bi se pomoglo deci ili odraslima da se bave zajedničkim životnim problemima. Na primer, Gregori i Vesai objašnjavaju kako se može pomoći deci da prevaziđu problem maltretiranja kroz biblioterapiju.

Klinička ili terapijska biblioterapija je upotreba knjiga u kontekstu profesionalne terapije za lečenje dijagnostifikovanog emocionalnog poremećaja ili poboljšanje negativnog životnog uticaja dijagnostifikovanog emocionalnog, mentalnog ili fizičkog poremećaja.

Terapijska biblioterapija se najčešće koristi kao dodatak tradicionalnijoj medicinskoj ili psihološkoj terapiji, kao u upravo prijavljenoj studiji koja je uspešno koristila poetsku terapiju za smanjenje anksioznosti i PTSP-a (posttraumatski stresni poremećaj) kod pacijenata koji se oporavljaju od srčanog udara.

Ona se može koristiti i kao samostalna terapija, kao što je to slučaj u studiji 2004. godine koja je uporedila efikasnost samo-primenjene biblioterapije sa tradicionalnom kratkotrajnom (12-20 sesija) psihoterapijom za 60 starijih osoba sa dijagnostikovanom depresijom, i otkrili su da su obe podjednako efikasne u smanjenju ocene depresije kod kliničara, i odmah nakon lečenja i tokom praćenja od tri meseca.

Pogledajte i: Četiri načina kako književnost utiče na naš život (VIDEO)

Biblioterapija je više opšti koncept nego pojedinačna, strogo definisana terapijska metoda. Kao što je gore navedeno u završnom primeru, biblioterapija ponekad može biti tako jednostavna kao i “propisivanje knjiga” – odnosno, recite učeniku, klijentu ili pacijentu da pročita određenu knjigu za koju verujete da će im pomoći.

Češće se biblioterapija olakšava interakcijom sa pomagačem ili vodičem, pojedinačno, kao u savetodavnoj situaciji, ili u grupi ljudi koji se bave sličnim pitanjima i zajedno čitaju i odgovaraju na tekst.

Nije redak slučaj da se ljudi vraćaju omiljenim knjigama za koje znaju da će im podići raspoloženje kada im u životu ne ide baš onako kako su zamislili. Na taj način traže pisani savet ili inspiraciju kako bi sebi olakšali suočavanje sa značajnim životnim izazovima.

biblioterapija

Terapijski tekstovi mogu biti različitih vrsta: narativna fikcija je originalan i tradicionalni žanr koji se koristi u biblioterapiji. Biografije i memoari mogu takođe biti od velike koristi, pogotovo ako ih je napisao neko (odnosno su pisane o nekome) ko se borio ili trijumfovao nad okolnostima sličnim onima sa kojima se čitaoci suočavaju.

Naravno, terapeutski tekstovi ne moraju biti kompletne knjige, kratke priče su se pokazale efikasnim u biblioterapiji, posebno kod učesnika čiji raspon pažnje može biti ograničen starosnim ili kognitivnim oštećenjima.

Nekoliko praktičara pisalo je o korišćenju stripova, a i nastavnici i terapeuti često koriste slikovnice kako bi se maloj deci razvili neophodni mehanizmi za suočavanje sa, za njih u tom trenutku, teškim okolnostima.

Kako biblioterapija funkcioniše?

U teorijskoj literaturi o biblioterapiji postoji mnogo diskusija o tome da li njeni blagotvorni efekti proizlaze iz stvarnog čitanja samog teksta ili iz interakcije ili diskusije o tekstu koji obično prati to čitanje.

Izgleda da je odgovor i jedno i drugo. Ali većina ljudi se slaže da proces funkcioniše kroz poznate terapijske faze identifikacije, katarze i uvida.

U prvoj fazi čitalac formira pripadnost liku ili likovima u tekstu, identifikujući njihove probleme i ciljeve.

Katarza nastaje dok čitalac prati likove kroz tekst, doživljavajući sa bezbedne udaljenosti, njihove emocije, borbe i nade, dok oni rade na eventualnom rešavanju.

Uvid je svesno prepoznavanje sličnosti između likova ili situacija u tekstu i čitaočevih osobina i okolnosti i naknadna odluka da se ideje ili lekcije iz teksta primene u sopstvenenom životu.

Mnogi naučnici dodaju četvrtu fazu, univerzalizaciju, u kojoj tekst pomaže čitaocima da shvate da nisu sami, da mnogi drugi dele slične probleme i zabrinutosti i da su pronašli načine kako da se sa njima nose.

U tom pogledu, biblioterapija, čak i ako se sprovodi pojedinačno, nudi važnu korist koja se češće povezuje sa grupnom terapijom.

Stručni članci o biblioterapiji više su skloni anegdoti, prepričavajući pojedinačne studije slučaja ili opisujući kako određeni program ili praktičar koristi biblioterapiju. Korišćenjem eksperimentalne i kvazieksperimentalne metode pronađeni su značajni dokazi o efikasnosti biblioterapije kod osoba koje pate od depresije, dece sa poremećajima internalizacije, eksternalizacije i perfekcionizma.

Broj studija sa ovom tematikom postepeno raste. Samo u ovoj godini objavljeno je nekoliko studija o korištenju biblioterapije kod dece izbeglica koja su pretrpela velike traume, dece sa intelektualnim poteškoćama, kod žrtava seksualnog zlostavljanja, odraslih ljudi sa demencijom i dece koja imaju opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Izvor: N1info.com/ Psychology Today

Share