Intervjui sa 18 najvažnijih austrijskih, mađarskih i rumunskih umetnika, u knjizi Beznadežno ali ne sasvim autorke Sesilije Hanson, mogu biti ključ za razumevanje političke situacije u današnjoj Evropi.
Jedno kratko vreme nakon komunizma vladao je entuzijazam, zatim je usledila svakodnevna stvarnost i spoznaja da politička sloboda ne može da se poistoveti sa srećom. Da čovek može da bude nesrećan iako je slobodan. „Rusi su otišli, ali me je devojka svejedno ostavila”. To se nije očekivalo.
Ovako je situaciju posle pada komunizma opisao jedan od najznačajnijih mađarskih pisaca Peter Esterhazi u intervjuu Šveđanki Sesiliji Hanson, u februaru 2015, samo nekoliko meseci pre nego što će se razboleti da bi u leto 2016. i napustio ovaj svet. Hansonova je kroz intervjue sa 18 najvažnijih austrijskih, mađarskih i rumunskih umetnika, istraživala društvenu, političku i kulturnu situaciju u ove tri zemlje i sve ih publikovala u knjizi Beznadežno ali ne sasvim sa podnaslovom „Umetnost i politika u Centralnoj Evropi” koja je objavljena i kod nas u izdanju kuće Albatros plus u prevodu Milice Nikolić. Ovi razgovori, a u knjigu je uvršćen i intervju sa Marinom Abramović koji je vodila u Londonu, mogu biti ključ za razumevanje političke situacije u današnjoj Evropi.
U Beču ju je zanimalo da ispita odnos Austrijanaca prema Drugom svetskom ratu i Holokaustu, odnosno njihovo samo delimično preispitivanje nacizma. Intervjuisala je pisca Petera Turinija, koji prema njenim rečima zrači duhovitošću, ozbiljnošću i ljubaznošću i koji joj je pričao da su u njegovom detinjstvu nedeljom u Koruškoj svi nosili svastike:
„Tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka istorijska griža savesti koju bi trebalo da imamo, ili sramota, nazovimo to sramotom, to nikada nije postojalo u Austriji i Koruškoj… U mom rodnom mestu, isti oni koji su bili vođe nacista, postali su gradonačelnici, tri meseca posle završetka rata. Išao sam u školu u to vreme i sećam se kako se lokalni vođa nacista vratio kao direktor škole… isto lice, samo bez hitlerovskih brkova.”
Intervjuisala je i ključnu figuru bečkog akcionizma Hermana Niča, umetnika koji je u Austriji dostigao kultni status, koji ju je dočekao bolešljiv u malom dvorcu 2014, kašljucao i jeo kašu za doručak tokom razgovora. Na njenu konstataciju da vlada opšte mišljenje da su Nemci preispitali ono što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata, ali da to u Austriji nije učinjeno, odgovorio je: „Odmah posle rata kod nas je, sa Bečkom grupom, nastao novi književni talas. Oni su dostigli granice onoga što je moglo biti rečeno. Tako nešto nije postojalo u Nemačkoj, tamo su postojali samo politički pisci. Oni su ’preispitali’, dakle preispitali pod navodnicima. Ja radije preispistujem uz pomoć umetnosti”.
U Mađarskoj je ispitivala odnos bivšeg ali i sadašnjeg režima prema umetnicima, kao i aktuelnu situaciju sa migrantima. Na njenu primedbu da u Mađarskoj postoje dve akademije i dva udruženja pisaca, Peter Esterhazi je duhovito odgovorio: „Postoji po dva od svega”. A pisac Peter Nadaš, koji ju je pozvao na ručak i poslužio ukusnu supu od sočiva, domaće ćufte i čokoladnu tortu, kaže da strah od diktature i rata možda jeste opravdan, ali da je diktatura teško ostvarljiva jer „današnji vojnici uopšte ne liče na vojnike”.
„Sa ovakvim ljudima, gojaznim mladićima koji sa 25 izgledaju kao da imaju 50 godina i sve vreme bulje u svoje mobilne telefone i pišu po ’Fejsbuku’, sa njima ne može da se izgradi neka ozbiljna diktatura. Za to je potreban neki drugi tip ljudi”, priča Nadaš u intervjuu. A taj drugi tip ljudi, prema njegovim rečima, jesu izolovani ljudi koji imaju iste vrednosti i frustracije. Današnja generacija, tvrdi on, ima uslove koji ih pre usmeravaju da budu otvoreni i istraživački nastrojeni. S druge strane, pisac smatra da danas nema uslova ni za demokratiju jer „demokratija se sastoji od pojedinaca koji misle demokratski” i nju ne može doneti ekonomija slobodnog tržišta.
U Rumuniji je razmatrala pitanja cenzure, potkazivanja, crnog humora i u taj blok je uključila i Hertu Miler s kojom je razgovarala u Stokholmu i koja joj je rekla da je zbog oca esesovca iznova i iznova čitala knjige o nacističkom periodu pitajući se „kako može da se dogodi da celo stanovništvo zastrani, da do te mere izgubi moralni kompas i izda civilizaciju”. Iako je, prema sopstvenom priznanju, u Rumuniji stalno bila optuživana da radi za nemačku bezbednosnu službu, a u Nemačkoj da radi za rumunsku obaveštajnu službu, Milerova sama sebe smatra srećkovićem što u Rumuniji uprkos pritiscima nije postala potkazivač. Ima nešto u tom njenom crvenom karminu i vrcavoj energiji, konstatuje Hansonova. S druge strane, rumunski umetnik Dan Peržovski koji priznaje da mu se Herta Miler dopada, ipak tvrdi da je pomalo jednostrana, jer je u svojim izjavama veoma radikalna, a stvarnost je složena.
Zanimljiv sagovornik u Rumuniji bio je i pisac Mirča Kartaresku, koji živi u idiličnom krajoliku sa suprugom i sinom i koji je Hansonovu dočekao s krofnama. Rekao joj je da je u Rumuniji sada popularno biti religiozan, jer je ranije religija bila zabranjena. „Ali ne bih rekao da su ljudi generalno nešto posebno religiozni, više su sujeverni. Kad se prekrste ispred crkve, oni se samo nadaju da će imati sreće i izbeći brige”, objasnio je.
Otvoren i rečit, Kartaresku je pričao o cenzuri knjiga za vreme Čaušeskua, a na pitanje da li su oni koji su radili kao cenzori i bili članovi tajne policije za vreme komunističkog režima, kasnije bili privedeni pred lice pravde, odgovorio da ne samo što nisu, već, čak suprotno: „Mnogi od njih su danas vodeći kapitalisti u Rumuniji, dok neki upravljaju važnim TV kanalima i dnevnim novinama.”
Izvor: Politika.rs
