Predstavljamo odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U narednom periodu svake srede objavićemo po jedan prikaz iz užeg kruga. U velikoj konkurenciji Milan Todorović, autor teksta Hipolit na margini okeana, dobitnik je prve nagrade za prikaz romana Bernardijeva soba Slobodana Tišme (Kulturni centar Novog Sada, 2011).
(Komparativno-tipološka analiza Tišmine Bernardijeve sobe i Euripidovog Hipolita)
Bernardijeva soba Slobodana Tišme jeste autofikcijski roman, kompoziciono podeljen na petnaest poglavlja (šesnaesto, poput apendiksa, je poigravanje formom u vidu rubrike za – veoma nestrpljive). Ovim romanom nagoveštava se Tišmino kretanje ka autobiografskoj prozi, ali još uvek sa izvesnim odstupanjima u domenu fikcionaliteta. Tišmina poetika počiva na autsajderskoj poziciji njegovih likova kao suvišnih subjekata, kao i na dihotomiji dva egzistencijalna modela, urbanog i idiličnog hronotopa. Intradijegetički pripovedač nas, bez ikakvih invokacija, uvodi u meritum stvari. Tišma se odlučuje za pripovedni postupak in medias res. Njegovi (anti)junaci jesu gubitnici, koji obitavaju na prostoru margine društva, ali i kosmosa. Tako se oseća i Pišta Petrović, glavni junak ovog romana. Pišta jeste umetnik dokolice, aseksualni i apolisni subjekt, koji čezne za nekom vrstom idiličnog pejzaža, idealizovanog krajolika, ali isto tako, gravitira unutar urbanog prostora grada, privučen magijom njegovih geometrijskih tela. I Pišta i Hipolit jesu estete, ali i hibristi, s obzirom na to koju poziciju svojevoljno biraju, a to je delanje iz stratuma podzemlja, na liniji odmetništva. Pišta, kao i Hipolit, želi da dostigne neku vrstu devstvenosti, bira dobrovoljnu izolaciju, zbog čega često oseća detronizujuću, kosmičku usamljenost. Kada nailazi na tamnoljubičastu olupinu mercedesa na limanskom parkingu, oseća da je napokon našao utočište, sklonište u kojem se može osećati komforno i pripadajuće. Pišta ne želi gotovo ništa, njegov modus vivendi jeste poetika otpadništva, a životni stil dokoličarenje, posvećen je unutrašnjem biću koje, na trenutke, vehementno priziva Okean, to nepregledno O od ultramarina. Njegova psihografija može se uporediti sa Malerovom simfonijom. Živi u nekoj vrsti komune (koja neodoljivo asocira na Tribinu mladih), u vojnom stanu koji mu je ostavio otac, u koji su se postepeno uselili i njegovi poznanici. Saznajemo da je Pištin otac vojni lekar, koji je posle građanskih ratova ostao da živi u Splitu, da mu redovno šalje novac i da se retko čuju. Piština majka, s druge strane, živi u hipi komuni na jugu Srbije.
Hipolit, pak, sin mitskog heroja Tezeja i Amazonke, živi u idiličnom pejzažu, pastoralnom krajoliku izvan polisa, izvan oikosa (porodičnog doma, zajednice), u pastirskom ambijentu koji nastanjuju pevači-pesnici (aedi). Hipolit, dakle, jeste nezainteresovan za život u zajednici, za stapanje sa ljudima, prezire i muškarce i žene, jedini odnos do kojeg mu je stalo jeste duhovno-erotski odnos sa boginjom Artemidom. Utoliko čini i hibris, prekoračuje svoje ontološke granice smrtnika i ponaša se kao biće koje isključuje egzistencijalnu mnogostrukost koja je ljudima data. Hipolit uživa u svom gaju, Aricijskom vrtu, u harmoničnom odnosu sa prirodom, okružen cvetnim livadama i odsustvom civilizacije i tehničkih dostignuća (princip atechne). On svoju viziju egzistencije predočava svom ocu, heroju, koji je sasvim drugačijeg sklopa od Hipolita i koji ga optužuje da je postao orfičar. Suštinska razlika između ova dva junaka jeste to što je Tezej aretički heroj, bliži homerskom svetu, koji svojim podvizima zaslužuje počast i priznanja, zadužuje sugrađane svojom aristijom, izuzetnošću. Hipolit, s druge strane, jeste specifičan tragični junak, s obzirom na svoj apolisni način života. Naime, u vreme klasičnog helenizma van polisa su živeli samo bogovi i zveri, ljudima je mesto bilo u polisu (osim ako nisu ritualno proterivani kroz pravni institut ostrakizma). Aseksualnost Hipolitova, simbolična autokastracija i bespolnost, odbijanje polnog određenja, ali i rodnog, jeste ono što smeta bogovima, tj. u pitanju je prekoračenje etike mere. Postoji jasna podela rodnih uloga na one koji održavaju polis (aner, muškarci) i one koji brinu o oikosu (žene). Ta vrsta asketizma koju bira Hipolit strana je i njegovom okruženju. Hipolit time uskraćuje poštovanje boginji Afroditi, koja predstavlja univerzalnu silu obnavljanja. Afrodita je još u homerskim himnama, esencijalni princip svemoći reprodukcije. Ona se, naime, i javlja na samom početku Euripidove drame, ima eksplikativni prolog, uvređena priziva svet lirike i epike i govori šta će se dogoditi dalje. Namerava da kazni Hipolita jer se odupire njenoj moći poput tri devičanske boginje, ali s tom razlikom što je on smrtnik, ontološki drugačijeg, neuporedivo nižeg statusa. Afrodita preti da će u osveti nad Hipolitom instrumentalizovati Fedru, njegovu maćehu, koja se u njega zaljubljuje i tragično strada usled nemoguće ljubavi. Inače, u ovoj Euripidovoj drami boginje su zatvorene u prologe i epiloge, ostaju van glavnog toga fabule, prisutne su u obliku agalmi (statua koje, poput ikona u hrišćanstvu, nose u sebi božansko prisustvo, odnosno epifaniju).
I Pišta i Hipolit jesu oblomovske prirode koje (ne) delaju sa pozicija autodidakta, neprilagođenih sanjara, junaka podzemlja (andergraunda). Piština usamljenost i alijenacija dostižu kosmičke razmere. Kroz stan prolaze poznanici i neki nepoznat čovek, s kojim nikada ni reč nije progovorio. Tu spavaju, diskutuju o politici i gledaju fudbalske utakmice. Stanari su zauzeli sve sobe, osim jedne, koju Pišta drži pod ključem. U njoj se nalazi najveća dragocenost koju poseduje – nameštaj izvesnog arhitekte sa Korčule, Bernarda Bernardija. Bernardijev nameštaj i olupina mercedesa na parkingu jesu dva magična artefakta pomoću kojih Pišta nadalje osmišljava svoju egzistenciju. Olupinu upoređuje sa oklopom, sa telom, u koje se uvlači kada čezne za u-žitkom, spava na zadnjem sedištu u fetusnom položaju, donosi sa sobom vokmen, u ljubičastoj ljusci oseća miris Okeana (vanilu i sandalovinu) i iznova pronalazi dom. Školjka automobila je skrovište u kojem osluškuje vibracije Okeana, sanja o alhemiji, sve to kroz naglašenu autoironiju, ali i hipersenzitivnost. Seća se da je bio grub prema ocu, da je u formativnim godinama sebe smatrao divljim stvorenjem, da je odgajan bez Boga, da ga je majka napustila i da je imao hroničan strah da nikoga nema kod kuće. Zaključana vrata izazivala su mu paničan strah, izbegavali su ga normalni ljudi, privlačio je čudake i osobenjake. Ovo jesu identitetska pitanja koja Pišta nije uspeo da reši. Počeo je sebe da smatra dobroćudnim ludakom, prepun samosažaljenja i melanholije. Ono što Pištu opseda jeste nezgoda na Jadranskoj magistrali u kojoj su poginule dve devojke, sukcesivno, jedna za drugom. Sa obe se utrkivao glavni junak u svojoj feniks-bubi i obe su vozile mercedese. Pišta saznaje ponešto o životu Bernarda Bernardija, preko urednika na zagrebačkoj televiziji, Mitra Jovanića, koji pritom želi da kupi njegov nameštaj. Pištu grize savest dok evocira davnu nesreću sa autostrade, pomišljajući da nije jedna od one dve devojke bila Bernardijeva ćerka, koju u jednom volšebnom trenutku i sanja da mu se obraća. Kada sud oduzima Pišti stanarsko pravo i društvo biva primorano da se iseli, Pišta odvlači nameštaj do svog skrovišta. Mitar Jovanić dolazi po nameštaj i kupuje ga, ali ostavlja falsifikovane novčanice zbog kojih Pišta kasnije završava u pritvoru, iz kojeg ga izvlači majka koja je došla iz komune da mu javi da mu je otac umro i da ga nagovori da pođe sa njom. Pištin odnos prema ljudima može se tako sagledati iz dve ravni – kroz odnos solidarnosti prema sapatnicima i odnos prema majci, u kojem je sasvim podređen i infantilan. Olupinu će mu odneti, a on će sa majkom autobusom krenuti ka Nišu, svom novom odredištu, hipi komuni. Prolaz kroz mrkli mrak šume i prelaz preko potoka do konaka jeste pesnička slika u kojoj kulminira Piština neprilagođenost. Ritualno raspinjanje na drveni krst, kao umetnički, a ne religijski čin, koje će uslediti od strane tri gracije jeste uvertira epiloga u kojem Pišta dolazi do samoosvešćenja. U streljani, on će naučiti ono što mu je uvek nedostajalo – važnost preciznosti, koncentracije, odnosno fokusiranosti na nešto (princip aktiviteta).
Tišma koristi raskošni spektar boja, od ružičaste mistične beležnice u kaseti auta, tamnoljubičaste olupine, preko opisa raznobojnih plastičnih kesa (koje glavnog junaka podsećaju na meduze u moru) do gracioznog, ali neudobnog Bernardijevog nameštaja (prekrivenog belom plahtom) i neonske reklame u hipi komuni na kojoj piše – ESTETIKA.
Tišmin roman čita se kao Roršahova mrlja, sve što autora zanima jeste tekst, forma je nepredvidiva, sa analepsama i prolepsama, glavni junak govori u prvom licu jednine, pripovedač neprestano navlači maske, prerušava se i krivotvori odnos fakticitet – fikcionalitet. Ono što Pištu zanima jeste u-žitak, neprestana radost života i neprekidno nadahnuće, divljenje lepoti čije otpatke pronalazi svuda, na deponiji Okeana, skitajući po magičnim ulicama Đurvideka. Pišta je epikurejac, ali i asketa. Tišmina preambula podseća na muzičku partituru (za kontratenor i orkestar), čime se ilustruje sinestezija i fluidnost muzike i poezije, jer je ovo i lirski roman, gde pesničke slike ponekad zamenjuju pripovedni diskurs, smenjujući se kao filmski kadrovi u koordinatama urbis mirabilis-a.
Tako i Euripid u svojoj drami, uz raznovrsne dramaturške inovacije kojima osvežava tragediju (deus ex machina, smanjena uloga bogova, uticaj hora sveden na minimum, veća psihička dinamika likova, uvođenje tzv. malih ljudi) donosi unikatan lik Hipolita, antičkog suvišnog subjekta koji sasvim korespondira sa Pištom. Hipolit je orfičar, a biti to znači za krajnji cilj imati čistotu duše, težiti izvornoj neiskvarenosti i ultimativnoj dobroti u ontološkoj slobodi (nenarušenoj umećima, veštinama, pa i znanjem).
Poput Lotreamona (čiji moto s početka romana jeste preuzet iz Maldororovih pevanja), Pišta se pozdravlja sa starim Okeanom, koji je i opsesivna tema Tišmine poezije u drugom domenu – rokenrol angažmanu. Pišta, novosadski Hipolit, taj urbani bukolos sa školjkom sraslom na leđima, živi svoju nevidljivu umetnost u sobi na dnu Okeana, koji je svuda, od margine grada do ruba kosmosa.
Autor: Milan Todorović,
I nagrada na Konkursu za književni prikaz
Milan Todorović rođen je u Smederevu 1993. godine. Po struci dipl. pravnik. Objavio dve zbirke priča: Sve one neispisane stranice i Međuprostor i međuvreme, kao i dve zbirke poezije: Bluz na Dunavu i Moderato kantabile. Dobitnik pesničke nagrade “Smederevski Orfej” 2015. godine. Poeziju objavljivao na internet portalima, kao i u časopisima i zbornicima (Mons Aureus, Ekerman, Rukopisi, PPM Enklava, itd.). Pohađao radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića i Udruženja Hila. Trenutno student na Katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Smederevu.
