Prikaz knjige „Balada o ptici pevačici i zmiji“ – Suzan Kolins, Vulkan izdavaštvo, 2020. Prevod: Branislava Maoduš; orig. „The Ballad of Songbirds and Snakes“, 2020. (Nastavak serijala Igre gladi)
Pre dve godine, u jeku pandemije koronavirusa koja je većini praktično progutala živote, autorka Suzan Kolins nam je otkrila još jedan nastavak svog famoznog serijala Igre gladi. Možda nastavak doduše nije baš potpuno prava reč, jer se radnja ovog romana odvija više od šezdeset godina pre vremena prva tri romana, ali možemo reći da je to prikladan opis kada imamo u vidu teme kojima se Kolins bavi. Igre gladi su definitivno ostarile sa svojom publikom, pa se ova balada upušta u mnogo mutnije vode nego pređašnja ostvarenja, navodeći nas da razmišljamo o tome da li se zlo rađa ili odgaja, potom i da se upitamo duboko šta je svrha i opravdanje postojanja državne vlasti. Kroz ovu skoro svojevrsnu avanturu koja nas upoznaje sa poreklom Koriolana Snoua, glavnog negativca pređašnja tri romana, Kolins nam postavlja izuzetno teška pitanja i vešto nas navodi ka zaista neprijatnim i kontroverznim istinama.
No, hajde da se vratimo na početak – o čemu su to stvarno bile Igre gladi? Priča prva tri romana se odigrava u neodređenoj budućnosti u kojoj Amerika više ne postoji. Umesto nje, preko kontinenta se proteže Panem, totalitarna diktatura čiji se centar nalazi u velelepnom Kapitolu, futurističkoj metropoli koja zasniva svoje postojanje na eksploataciji i porobljavanju običnog naroda iz dvanaest siromašnih distrikata. Svake godine, Kapitol kidnapuje dvadeset-četiri nasumično izabrana tinejdžera, po jednog momka i devojku iz svakog distrikta, i dovodi ih u specijalno izgrađenu arenu gde se ubijaju međusobno sve dok ne ostane samo jedan preživeli, koji se proglašava pobednikom. Ovaj spektakl se naziva Igre gladi i navodno predstavlja kaznu za pobunu distrikata protiv Kapitola koja je skoro uništila Panem pre sedamdesetak godina. Mada za većinski besposlene i razmažene stanovnike Kapitola, Igre gladi predstavljaju glavnu i najveću zabavu tokom godine. Kroz trilogiju Igara gladi, pratimo početak, razvoj, i konačnu pobedu distrikata u borbi za slobodu od tiranije Kapitola, kroz oči mlade devojke Ketnis Everdin iz najsiromašnijeg Distrikta 12 koja u prvom romanu ulazi u Igre gladi dobrovoljno da bi spasila svoju sestru od sigurne smrti. Kroz igru slučaja, ona postaje simbol nove pobune protiv Kapitola, a na kraju zaista prihvata svoju ulogu i postaje baš ona heroina za kojom je narod Panema vapio.
Međutim „Balada o ptici pevačici i zmiji“ nas povlači šezdeset-pet godina u prošlost. Prošlo je tek deset godina od kraja prve pobune protiv Kapitola. Panem je još uvek u haosu, a Kapitol je jedva malo bogatiji od ostatka zemlje. Naš „junak“ je momak iz Kapitola po imenu Koriolan, koji potiče iz jedne od najcenjenih porodica Kapitola, porodice Snou. Kada ljudi vide Koriolana, vide uglađenog, vaspitanog i kulturnog mladića koga čeka neverovatna budućnost. Ali njegov ceo život je laž. Porodica Snou je izgubila većinu svog bogatstva tokom rata, a danas nemaju praktično ništa osim ogromnog ali iznutra raspadnutog stana u centru Kapitola. Šta više, na početku romana zatičemo Koriolana kako kuva sebi čorbu od nešto malo kupusa što može da nađe u frižideru i kune se da će jednog kada konačno moći da ostavi siromaštvo iza sebe. Na svom putu iz bede i nemaštine, Koriolan je odlučan da neće birati sredstva, već će iskoristi svaku priliku koju može da ugrabi. Kolins nas vešto provodi kroz um jednog narcisa i prevaranta, ali istovremeno i mladog momka koji samo čini ono što mora da bi preživeo u društvu u kojem živi, što nas navodi na vrlo kontradiktorne emocije prema samom liku kako putujemo kroz roman.
Našem junaku se ukazuje prilika života na početku jubilarnih desetih Igara gladi, kada vlasti Kapitola odlučuju da prvi put uvedu mentore za nesrećnu decu koja idu u smrt, da bi igre bile duže i zabavnije jelte. U ovo vreme, većina stanovnika Kapitola ne zanimaju Igre gladi uopšte i mučna im je i pomisao da gledaju međusobno klanje dece, čak iako su to deca izdajnika koji su praktično uništili Kapitol u ratu. Vrlo iznenađujući pogled u poređenju sa onim grozomornin obožavanjem klanice od strane njihovih potomaka koji poznajemo. Ali novopostavljena upravnica Igara gladi, profesorka Volumnija Gol, ima grandiozno perverznu viziju o budućnosti krvavog spektakla, što i postaje sve očiglednije kroz tok romana. Zašto će stanovnici Kapitola obožavati toliko Igre jednog dana? Da li je to izraz varvarske prirode čoveka, ili ipak možda proizvod kulturne i medijske indoktrinacije? U neku ruku, moglo bi se reći da je, posle našeg junaka, Volumnija najvažniji lik ovog romana, jer ona zauzima ulogu lučonoše ideologije koju Kolins želi da preispituje i kritikuje. Za Volumniju Gol, Igre nisu samo kazna, već služe da podsete sve, pa čak i stanovnike Kapitola, da se čovek bačen u golu prirodu bez pravila i poretka pretvara u mostruoznu zver. Ako politička misao Tomasa Hobsa nije preživela raspad Amerike i svetske civilizacije uopšte, ta ista misao biva ponovo otkrivena u Volumnijinom pogledu na svet. Volumnija postaje metaforična „majka“ onog zlotvora koga poznajemo iz prva tri romana, pa kao u Šekspirovoj drami Koriolan, ona navodi svog istoimenog „sina” ka životu agresije, zločina i besa.
Premda je najveći uspeh ovog romana činjenica da iako znamo sudbinu Koriolana i šta će on to postati, Kolins čini toliko lako navijati za njega i nadati se svim srcem da će prevazići svoje najgore impulse. U nekoliko ključnih momenata romana se čak i čini da će se ovaj mladić izvući, da će konačno shvatiti šta greši, što čini sam kraj romana i njegov epilog još udarnijim. Dok možemo zamisliti Volumniju Gol kao đavola na ramenu Koriolana, njegovi anđeli su misteriozna devojka tribut iz Distrikta 12 kojoj je dodeljen kao mentor – Lusi Grej Berd, pa i dobroćudni Sejan Plint, za koga se može reći da je najbliža stvar, koju Koriolan ima, prijatelju. Iako Koriolan na početku vidi Lusi Grej kao njegovu zlatnu koku, kroz tok priče on počinje da se zbližava sa njom, do te mere da čini drastično rizične poteze kako bi je zaštitio. Poteze koje narcisoidan deo njegove ličnosti uopšte ne može da opravda racionalno. Paralela između Lusi Grej i Ketnis Everdin je krajnje očigledna, pa je zanimljivo posmatrati kroz ovu novu prizmu kako se Snou ophodi prema Ketnis u prve tri knjige. Ali Kolins uvodi i paralelu između Koriolana i Ketnis. Koliko je Ketnis zaista bila blizu tome da postane monstrum u areni? Nije li ona isto razmišljala samo o sebi i svojoj porodici na početku, kad se borila za goli život? Koliko su Ketnis i Koriolan zaista bili različiti na početku svojih priča? Činjenica da je Ketnis lako mogla da završi kao Snou, ali nije zbog svoje jačine duha, udiše još više moći i jačine u njenu priču pa samim tim i ojačava pređašnje etape ovog serijala.
Upravo baš to je srce ovog romana. Nakon što je zaključila priču Ketnis Everdin, Kolins nije morala nikada više da se upusti u ovaj svet, ali isto tako, je mogla da nastavi da piše nove nastavke koji bi se sveli samo na puko zadovoljavanje želja njene publike. Umesto toga, autorka nam je pružila delo koje ima šta da kaže. „Balada o ptici pevačici i zmiji“ vredi ne samo kao četvrti nastavak ovog serijala, već i kao genijalna priča za sebe. Priča vredna pažnje svakoga ko je zainteresovan za suštinska životna pitanja i želi da razmišlja još više o ljudskoj prirodi, ulozi medija u društvu i osnovama političke filozofije.
Autor: Miloš Račić
