Teofil Gotje, francuski pisac i kritičar, na ovim prostorima poznatiji je kao jedan od najvećih pobornika larpurlartizma, esteta, prijatelj i uzor Bodlera (koji mu je posvetio „Cveće zla“), nego po svojim proznim delima (od kojih je u prevodima dugo bila zastupljena jedino „Gospođica de Mopen“). Samim tim je poduhvat Sumatre (2021), objedinjeno izdanje „Avatar/Roman o mumiji“ za koje je pogovor napisao dr Dejan Ognjanović, odlična prilika za upoznavanje i druge strane opusa jednog od najznačajnijih predstavnika književnog romantizma, sa svim izraženim vrlinama i manama navedenog pravca. Jer, ne samo na prvi pogled, tako spojeni u celinu Gotjeova novela i roman deluju kao namerno suprotstavljeni, drastični primeri stvaralačkog načela umetnost radi umetnosti, sa dubokim uvažavanjem romantičarske poetike.
„Avatar“, iz 1856. godine, predstavlja jedno od prvih fikcijskih uobličenja teme metempsihoze ili selidbe duše iz jednog telesnog oblika u drugi. Efektno kitnjasto pripovedanje, sasvim u skladu sa epohom nastanka, svejedno ni na tren ne prelazi u preterano. Siže je relativno jednostavan, najavljen upečatljivim: Nikom ne beše jasno kakva to bolest lagano izjeda Oktava de Savija. Navedeni junak, mladi plemić, gubi volju za životom uprkos posedovanju svih drugih preimućstava. Dok se neznano zašto gasi i kopni, enterijer njegovog stana i sam poprima izgled i misli možda onoga ko u njemu živi. Gotje precizno dočarava sivu svetlost, uvelo cveće, knjige čijim mehaničkim čitanjem umiruje neku fiks ideju, opštu melanholiju prostora kojim struji hladni vazduh (kao) iz grobova kad ih otvore.
U potrazi za rešenjem, više na intervenciju zabrinute porodice nego vlastitim naporima, junak upoznaje Baltazara Šerbonoa, doktora opskurne pojave (kao lik koji je umakao iz Hofmanove fantastične priče) i velikih okultnih znanja stečenih dugogodišnjim boravkom u Indiji. Centralni motiv zamene energija nagoveštava već opaska o još jednoj ključnoj pojedinosti, pogledu, koji je kod obojice suprotan: starčev odaje dvadeset godina, kod mladića šezdeset. Pronikavši do uzroka tajanstvene bolesti, doktor Oktavu daje prostor za reminiscenciju kao svojevrsnu priču u priči. Boraveći u Firenci dve godine ranije, zaljubio se u groficu Praskovju Labinsku, međutim, ona beznadežno voli svog supruga. Šerbono u svemu vidi odličnu priliku za izvođenje eksperimenta.
Kada ga radoznali grof Olaf Labinski, zabavljen pričama o čudotvorcu, bude posetio u Parizu, doktor omamljuje gosta i vrši postupak zamene (tajanstvena reč koja vodi u njene Avatare kroz različite oblike), tako da Olafova duša prelazi u suparnikovo telo i obratno (Avatar je izvršen), ali obojica ostaju svesni izvornih identiteta. Olaf-de Savij prelazi put od sumnje u supruginu vernost do čvrste rešenosti da je vrati i nekako, koliko god njegove tvrdnje suludo zvučale, dokaže prevaru. Oktav-Labinski, uljez, dotle biva odbijen, jer Praskovja što instinktivno (kroz pogled i stav), što prostom logikom („suprug“ ne zna maternji, poljski jezik), naslućuje promenu i doživljava ga kao stranca.
Razrešenje neprirodne i nepodnošljive tenzije dolazi posle ugovorenog dvoboja, međutim, kao što je svemu prethodila etička dilema, ovoga puta još jedna važna spoznaja čini da rasplet ipak ne bude u potpunosti vraćanje na pređašnje stanje: osim, naravno, kod u svakom pogledu idealizovanog para Labinski (nosilaca lepote, bogatstva i moći kao dekora za renesansnu ljubav). Štaviše, baš zato što su od početka zadovoljni životom koji vode (nisam radoznala, jer znam da me volite, a to znanje mi je dovoljno), Praskovja i Olaf nastavljaju tamo gde su bili na početku priče. Naprotiv, nesrećni Oktav, u pravom smislu „dete svoga veka“, spoznajući da podvala ne donosi rešenje, nije u stanju da nastavi život kao do tada, što priči daje potpuno romantičarski karakter:….mada učen i uglađen, Oktav ne beše jedan od onih odabranih duhova koji utisnu u ovaj svet trag svog prolaska. Duša mračno uzvišena, znao je samo da voli i mre.
To nije jedina karakteristika koja uspostavlja intertekstualne veze i smešta Oktava u red poznatih književnih junaka sa sličnim, delimično parodiranim misijama. Opisujući doktoru nameravanu taktiku zadobijanja Praskovjine naklonosti, ističe:…pokušah da se prisetim osnovnih načela zavođenja koja su prihvatili mladići, strategija koje koriste Valmoni iz pariskih kafana i Don Žuani Džokej kluba, ali, kad ih je trebalo sprovesti u delo, nedostajalo mi je odvažnosti i žalio sam što nemam, kao Stendalov Žilijen Sorel, paket s pismima koja je prepisivao i slao jedno za drugim, pa da ih pošaljem grofici.
Sa strane fantastike, u kojoj Gotje predstavlja jednog od pionira žanra, izdvajaju se tema povezanosti duha sa telom i pamćenjem (svešću), kao i motiv očiju, tačnije intoksikacije pogledom kao svojevrsnog izdajničkog „čitanja“ duše, nezavisno od spoljašnjeg, telesnog oblika.
Svega godinu dana kasnije, 1857. štampan je „Roman o mumiji“ (Le Roman de la Momie), rezultat piščevog velikog, bezmalo opsesivnog zanimanja za Egipat. Veoma razvijeni prolog postavlja delo, inače posvećeno Ernestu Fejdou, kao klasičnu „priču u priči“ pronađenu na svitku sa mumificiranog tela. U ekspediciji kroz ruševine Tebe, mladi lord Evendal i njegov saputnik, naučnik Rumfijus (obojica tipski likovi: lep, bogat engleski dendi i skroman, germanski egiptolog neurednog izgleda), nailaze na gramzivog trgovca Argiropulosa. Za dobru zaradu, Grk ih odvodi u dotle nepoznatu, nedirnutu vladarsku grobnicu (…ja iskopavam faraone i prodajem ih strancima. Artikl je neobično tražen, a on se više ne fabrikuje, ima već više vekova). Kao i u „Avataru“, svaki opis je izrazito detaljan, počev od predočenih etapa razotkrivanja sarkofaga.
Na njihovo zaprepaštenje, mumija je nepoznata ženska osoba, neobično brižljivo sačuvana, čiji obrisi vrše uznemirujuće čulno dejstvo na Evendala. U prisustvu materijalizovane drevnosti, oseća kako je istorija pred njim oživela, pri čemu kao da skrnave svetost sačuvanog. Posle tri godine dešifrovanja, Rufijus na latinski prevodi ono što neimenovani narator naziva Romanom o mumiji, otvarajući time središnju priču iz daleke prošlosti. Iako je „Salambo“ napisana tek 1862., nemoguće je ne primetiti sličnost sa minucioznom, raskošnom Floberovom deskripcijom.
Junakinja priče je mlada i lepa Tahoze, ujedno bogata naslednica vrhovnog egipatskog sveštenika. Zaljubljena je u jevrejskog nadzornika dobara krune, Poerija, pa u nameri da mu se približi (jer je on i ne primećuje) noću napušta svoju palatu, pod lažnim imenom stupivši u njegovu službu. Uhodeći, saznaje za vezu Poerija sa mladom Jevrejkom Rahelom, dok se istovremeno za Tahoze vodi potraga, budući da je zapala za oko samom faraonu (…jednom samo u mojoj zasićenosti, začeo sam jednu želju, i tu želju ne mogu da ostvarim), koji joj daje apsolutnu prednost nad svim dostupnim, a beskrajno ispraznim ženama sa dvora. Mada najisturenije, to nisu jedine neispunjene žudnje u romanu, tako da opisi megalomanske vojne parade, raskošnih plemićskih pokućstava, sparnih noći unutar zidina grada, svojom pretrpanošću otvoreno ukazuju na prazninu koja vlada iza svih uzaludnih hirova. Druge bitne teme tiču se gramzivosti (oličene u Rahelinoj staroj sluškinji Tamari), religijskih razlika (Poerijev Bog kao Tvorac, nasuprot artificijelnim božanstvima uz koje je Tahoze rasla) i unutrašnje podeljenosti između navike i novog, razuma i nagona.
…pratila je grupe sveštenika dok su nosili simbolične zastave kroz ogromne propileje, beskrajnim stazama između hiljada sfinksova obožavajući, ne bez straha, psihostaze u kojima drhteća duša dolazi pred Ozirisa naoružanog bičem i skiptrom, i gledala sanjalačkim očima simbolične figure kako putuju posle smrti ka zapadnim krajevima; ona se nije mogla odreći svoje vere.
Nažalost, ostatak priče je veoma loše izveden. Uvođenjem jevrejskih izaslanika Mošea i Aharona (Mojsije i Aron), nastaje nešto poput „Bena Hura“ – biblijska parabola u pozadini ljubavne pripovesti (faraon : Tahoze, Poeri : Rahela), sa naglaskom na oprečnosti između čoveka i vladarskog poluboga. Spustivši se iz nedostupnosti u ljudskost, faraon budi izvesna osećanja i ne malo sujete u Tahoze, dok sam, obeshrabren, sve vidi i kao nagoveštaj poraza paganskog sveta (Jednog trenutka on pomisli da je samo jedan čovek). Posebno je značajna faraonova beseda o jedinstvenoj ljubavi koju je osetio prema devojci, a koja ga suočava sa usamljenošću i lažnom sklonošću prema lepoti dostupnoj svuda oko sebe.
Oba ostvarenja dotiču se tema pohlepe i opsesivne žudnje za onim što je nedostupno. „Avatar“ i „Roman o mumiji“ prema smislu neraskidivo povezuje motivska sličnost: literarna obrada nemoguće, neuzvraćene ljubavi i želje da se osoba koju protagonista voli zadobije po svaku cenu, makar to bilo poništenjem sopstva. Kod Oktava, kao i kod faraona, neuzvraćena strast temeljno problematizuje identitet, dovodeći do samoubilačkih poteza. Predmet naklonosti je srećno zaljubljen i njegovu emocionalnu stabilnost ne može da uzdrma očaj protagoniste. Emocije su jednosmerne: od Oktava ka grofici, faraona prema Tahoze, odnosno Tahoze prema Poeriju (mada njegovo pristajanje na bigamiju predstavlja prilično diskutabilno rešenje).
Uvidom u različitu primenu suštinski istovetnog poetskog principa, prvi deo knjige pokazuje se kao izrazito pozitivan, a drugi nepotreban promašaj. Po svojoj strukturi i konačnom efektu, „Avatar“ je uspeliji, zaokružen vizionarski poduhvat. „Roman o mumiji“ dotle slavi prošlost, pokušavajući da istovremeno uklopi početnu misteriju sa estetikom protodekadencije i podražavanjem starozavetnih knjiga ili reinterpretacijom religijskih spisa. Međutim, upravo navedena žanrovska uskomešanost predstavlja kamen spoticanja.
„Avatar“ vešto, postepeno (pravilnom smenom tona, brzine izlaganja, napetosti i razrešenja) izlaže problem, junakovu istoriju, glavni zaplet, sukob i katarzu. Svet se po okončanom slučaju vraća u ravnotežu, ali sa nagoveštajem produžetka mnističnih istraživačkih poduhvata. Nasuprot tome, u „Romanu o mumiji“ rasplet (koji to, u suštini, nije) dolazi naglo, isforsirano, nedovoljno objašnjavajući uveliko skrajnute linije radnje. Kao ni roman u celini, umetnuta priča ne odgovara na postavljenu zagonetku: pre svega, apsolutno je nedovoljno objašnjena završna insinuacija o opsednutosti mumijom zbog koje lord Evendal ostaje samac („retrospektivna zaljubljenost“); priroda Tahozinih podeljenih osećanja svedena je na konstataciju; a nema ni reči o uzroku očigledno prerane smrti kraljice.
Naspram preterano razvučenog i detaljnog prološkog okvira, što se može reći i za prvi deo priče, ostatak deluje kao da je stvaran zbrzano, sa pretrčavanjem, prema tome u ishodu nezadovoljavajuće šturo. Pored izneverenog očekivanja (uvodom najavljena misterija identiteta mumije, potencijalno jezovita priča), glavni likovi su do kraja romana potisnuti i zaboravljeni, a naslov nije ničim opravdan. Neuverljivo i bespotrebno prepričavanje Mojsijevih čuda, odnosno, Egzodusa, potiskuje potencijalno zanimljivu priču u drugi plan. Tamo gde je sa „Avatarom“ pisac znao da stane, pronalazeći pravu meru između razuzdane širine stila i funkcionalnosti deskriptivnih pasaža za karakterizaciju, „Roman o mumiji“ gubi kontrolu nad logikom dešavanja i razvoja ličnosti. Ne samo to, već umesto da se makar osloni na sugestivnost atmosfere, pribegava tonom i kvalitetom potpuno drugačijem, banalnijem ponavljanju starozavetnih parabola, bez dovoljno čvrste povezanosti sa polaznom temom.
Ipak, oba dela nesumnjivo svedoče o Gotjeovom izrazu i opsesivnim temama epohe, bilo da su postavila („Avatar“) ili samo pratila („Roman o mumiji“) neke od književnih preokupacija koje su ostavile trag i na stvaralaštvu najvećih pisaca devetnaestog veka.
Autorka: Isidora Đolović