Angelina Jevtović je rođena 1982. godine u Užicu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu i radi kao pravnik u državnoj upravi. Oduvek ceni sve forme umetničkog izražavanja i uživa u njima. Kroz rad Udruženja građana „PRKOS“, čiji je osnivač, u okviru kog funkcioniše amaterski teatar, pop hor i koje organizuje poetske večeri za neafirmisane pesnike, posvetila se razvoju i izražavanju pojedinca kroz razne vidove umetnosti. Voli da piše poeziju i prozu, veruje u istinu u umetnosti i životu i trudi se da pomera okvire i širi sopstvene granice.
ZAČIN
U sledećem životu hoću da budem začin
Rašću tamo gde mi je najudobnije
Braće me sa pažnjom, kad mi je vreme
I sunčaću se na toplom morskom ili planinskom vazduhu,
svejedno.
Mirisaću u svakoj kuhinji…
Majke će me provlačiti kroz svoje prste
i udahom tražiti pravu meru
Muškarci će ljubiti svoje žene zaogrnuti mojim mirisom
Deca će me prepoznavati pre nego što udju u svoje kuće,
a kad me prepoznaju znaće da su već kući
Starci će me željno udisati kao da ponovo dišu detinjstvo, mladost i ljubav
Daću lik svakom bezličnom zalogaju i pečat svakoj bezukusnoj i bljutavoj reči
Olakšaću odlaske, a dolaske mirisnim nezaboravom čuvati…
U sledećem životu, kad se rodim kao začin,
kad god poželim razliću ti se po telu i mirisati,
mirisati u svakoj tvojoj pori dok u tebi ima daha.
NEZNALICA
Ne želim da znam.
Od znanja mi je glava teška i oči mi magle
i uši mi zuje i srce mi tiše kuca.
Znanje me noću budi, budi mi strepnju i rasteruje snove,
tera me da trampim jednostavnu istinu za komplikovane zaključke.
Odričem se znanja i zaklinjem se
da ću od sada hodati samo putevim raskrčenim od smisla
koji ne vode od mene, nego ka meni,
okrenuta sebi i ulepšana osmehom koji sam oslobodila od bilo kakvog razloga.
Odričem se kritike i stavljam se u ruke besmislenoj lepoti
i bezrazložnoj, ničim objašnjivoj sreći.
Puštam racio zauvek u zamenu za trenutak,
dajem buku za tišinu, osudu za slobodu.
Menjam isprani mozak za dobri stari stomak i par leptirića tek puštenih iz kaveza
i puštam ih da lete ispred mene
a ja da nezapitana i bezbrižna hodam za njima i pratim ih.
Zaboravljam sve definicije i uputstva, pretpostavljene opasnosti,
velike, izmišljene sumnje od malih i poznatih razloga stvorene i
iz čistog neznanja postavljam mapu sopstvenog srca da mi taba staze i redja putokaze.
Tuda ću da hodam.
ODRAZ
Tog dana sam videla svoj odraz u tebi.
Nikad lepša nisam bila.
Nasmejana, svoja, smela i cela.
Smestila sam se u tvoj pogled da se utoplim i ohrabrim.
Moj odraz iz tebe nacrtao je osmeh na tvom licu i
zataškao tragove koje je vreme napravilo.
Razvezao je petlje izmedju tvojih obrva, pustio sve boje u tvoje oči
i razmakao krošnje i zidove.
Vreme je prigovaralo zbog propalog posla, ali je tog dana istorijski pristalo na nemoć.
Baš tog dana je u našem gradu zamirisalo more iz okolnog brda i
začuo se šum talasa koji putuju sa izgubljenih pučina.
Ispod parčeta neba u zarasloj, zaboravljenoj šumi u okolini grada
u kojoj šetaju nada i duše onih kojima niko nije kriv,
pronadjen je mali čamac privezan za stablo, još mokar i slan od morske soli.
U njemu olovka i papir sa stihovima satkanim od dva različita rukopisa
koji isto zvuče i u istom ritmu kucaju.
Pričaju da se negde na Jadranu istog tog dana razdvojilo more,
da su se dva galeba spustila i
krilo pod krilo prošetala novorodjenim kopnom.
U zoru narednog dana,
odraz je postao žena koja je šapatom
donela na svet svog muškarca koga su volele ptice i cveće.
