Andrej Al-Asadi je prozaista i pesnik iz Skoplja. Priča Porod bez krila, koju je na srpski jezik preveo Sašo Ognenovski, objavljena je u zbirci Druga prošlost u izdanju Izdavačke kuće Templum.
Izuzetno je teško doći do ovih spisa koje je u petnaestom veku sastavio nepoznati autor, i pored toga što su neki istoričari odlučno ukazivali na muzej „Manjin“ u Dižonu gde bi oni mogli da se nađu. To što sam ja pročitao je neverodostojna kopija koju sam uspeo da dobijem od mog dragog prijatelja Anrija Žerara za vreme njegove posete Skoplju. Posle dugog i napornog ubeđivanja, rešio je da mi je donese. Oskudnost teksta je zanemarena od raznobojnih minijatura koje su me silno podsećale na one od tabirskog majstora iz četirinaestog veka Reza Abazi. Ali, da vas poštedim izlišnih pretpostavki, jer to što sam uspeo da pročitam, doslovno glasi ovako:
Znate li koliko je bolno da produžiš da radiš ono što je suprotno od onoga što očekuješ od sebe, a pritom da budeš sve vreme svestan toga? I zašto je to tako? Da li zbog toga što lice koje vidiš u tuđim očima je grubo i udaljenije od onoga koje te utešiteljnim šapatom ohrabruje ispred ogledala? I zato što ne možeš da uživaš svoje čežnje kao i svako drugo životno, koliko dalje i krvavije, toliko slađe? A ne možeš zato što ako je svet bio tako uređen, ti bi trebao da se suočiš sa mnogo većim i bržim životinjama od sebe. Bolno je. Neprihvatljivo. Prebrzo stariš zato što si sve vreme u trci sa onim kojim želiš da budeš. Navlačiš gvozdene oklope oko sebe, ali život protiče iz svakog otvora. Probaš da se braniš od sveta. Da pobegneš. I uspevaš da pobegneš od samoga sebe. Tada, svaki osmeh se pretvara u lažnu grimasu. Svaka reč usledi jednom drugom i bolnom obesmišljavanju. Svaka suza uradi da još više mrziš sebe.
U odbranu naše velike vere od jeretika, koji, u zadnje desetleće niču kao gljive posle jesenje kiše, ispričaću vam ovu priču o jednom takvom čoveku. Za trenutak pomisliš da je veliki čovek, ali u stvari, on je sramota za našu slavnu hrišćansku prošlost i za našu hrišćansku budućnost.
Hiljadu devetsto i osme godine, iza tvrđava Antioha, ukrašene sa četiristotine visokih kula, braća Teobald i Simon Abas Vjermandua su istrajno postili otkad je Petar Bartolomej saopštio vojsci Franka da je pronašao Sveto koplje. Njihov otac, ugledni Hju Abas Vjermandua bio je voskovođa koji je odlično služio u redovima Bohemonda Prvog i nikada nije zaboravljao da podseti svoje sinove na strpljivu pokornost Ocu, Sinu i Svetome duhu. A ponekad ih je upućivao na mislima Marka Aurelija koji su veselu zaključavali da niže stvari postoje radi visokih, a viši jedni zbog drugih.
Te večeri uoči borbe sa Kerbohom od Mosula, Teobald i Simon su se podsećali kazivanja njihovog oca posedali oko vatre ispod južnih zidina Antioha. Pijući hladnu vodu sa reke Oronte, koju je vojskovođa sa kojim su trebali da se suoče nazivao Asi, sa nestrpljenjem su isčekivali poznati krik trube koji bi ih poveo u nemilosrdni boj braneći sveto ime i zastavu hrišćanstva.
Niko od krstonosaca, a verujem i sami Hju Abas Vjermandua nije mogao da pretpostavi sa kakvom će se lukavštinom poslužiti braća te noći . „Rejmond Abas Agiler će biti na čelu armije“, govorio je Teobald. „Čim napustimo zidine, primaknućemo se njemu nagoveštajući mu da smo tu da ga branimo do zadnje kapi krvi. “ „A jesi li govorio sa ocem o ovome?“, smireno je pitao Simon. „Nisam siguran da će on odobriti naše namere …“
Teobald je brzo iz cipela izvukao kratki nožić i pritisnuo ga je uz njegov vrat. „Nije me briga za oca! On da je znao nešto više o tajnama nebesa ne bi bio običan vojskovođa prepušten neprijateljevoj milosti, prepušten kralju, nego bi on sam bio kralj“, maknuo je nožić ostavljajući crveno udubljenje na vratu svoga brata. „Ukoliko nam uspe, buduća će pokoljenja sa strahopoštovanjem spominjati naše ime .“ „Ali, ukoliko Bog to ne opravdava“, pobunio se Simon, „možeš li pretpostaviti kakva nas sudbina vreba?“ „Bog opravdava sve ono što pomaže u jačanju hrišćanske države. Zar misliš da smo manje vredni od Bohemonda i njegovih lenjih blagorodnika?! Zar misliš da ne zaslužujemo više? Posle svu tu sirotinju i bedu koju smo iskusili, posle sve bitke koje smo vodili za njega, posle cele krvi koju smo prolili i sve suze koje su nam potekle, misliš da ne zaslužujemo da budemo na čelu armije koja će povratiti čast i dostojanstvo hrišćanima?“ Simon je ćutao i gledao je ispred sebe. „Možda si u pravu“, podigao je glavu, „ali da mi obećaš da kada to napravimo da ćemo četrdeset dana postiti i da ćemo kazniti naša tela pre nego prihvatimo viteštvo. A kada uradimo to, mi ćemo bidi pravedni prema našim seljacima i slugama.“ „Tako je, dragi moj“, nasmešio se Teobald i podao mu je ruku. Ali truba je riknula i braća su čula gvozdeno buđenje vojske. „Kerboha se približava!“, rekao je Teobald, „budi spreman, ovo je naša zadnja nada.“ Ustali su, navukli oklope, zgrabili koplja i ustrojili se za bitku. Zajedno sa njihovim pukom stali su ispod južnih zidova Antioha očekujući Rejmonda Abasa Agilera koji je pristigao na belom konju noseći u desnoj ruci veličanstveno koplje kojim je Longinus pokorio večnost. Teobaldove oči su se napunile suzama. Poželeo je da ga dotakne, da ga pomiluje, da mu možda šapne nekoliko stihova iz Biblije, ali nije smeo da se pomakne sa mesta. I Simon se ushićeno nasmešio. „Ovo je rat protiv nevernika!“ kriknuo je Agiler. Bog je čuvao ovaj dan u kome će revnosno biti iskušivana naša sveta služba. Verujte i borite se, mili moji, pobeda je na našoj strani!“ i uputio se ka portama. Vojska je stala iza njega i čekala sledeće naređenje. Dvojica silnih krstonosaca su otvorili džinovske porte Antioha i na horizontu je mogla da se ugleda Kerbohova vojska koja je žedno napredovala ka njima. Simon se stresao gledajući u crni pojas horizonta. Ali čim je primetio ostalih pet pukova koji su bili geometrijski raspoređeni oko njih, osetio je duboku sigurnost da je ovo dan kada će nada nevernika biti zagušena njihovom vlastitom krvlju. „Hajde!“ čuo je glas svoga brata. „Da se uputimo Agileru!“ Kroz statičnu šestoagolnu formaciju vojske on je primetio bakarni šlem Teobalda koji se žedno probijao ka vojskovodcu.Viknuo je za njim, ali on nije obraćao pažnju. Bio je zaslepljen čežnjom da se Koplje nađe u njegovim rukama. Simon je podigao štit i krenuo je napred sa ostalima.
Kerbohova vojska je bila upečatljivo manja od one Behemonda Prvog. Ne mogavši da izdrži krvoločni pritisak Franka, većina Kerbohovih emira su pobegla uključujući i samog Šams Al Muluk Dukaka, najhrabrijeg od njih. Napadnut sa svih strana ne mogavši da zadrži svoju formaciju, turski asker se bio zatekao u bezređu. Simon se hrabro borio i lako je upravljao oružjem koje je često nalazilo svoj put negde između šlema i oklopa, duboko zarijeno u grkljan neprijatelja. Okrenuo se tražeći vojskovođu kada je primetio Teobalda kako primače njeno sa podignutim mačem. U tom trenutku se Simon pokolebao. Kako može čovek da zna kako Bog opravdava njegove namere, pitao je on svoje srce, kada mu ostavlja toliki prostor i slobodu da sam bira i odlučuje? Da li je Bog licemeran zato što dozvoljava prestupnicima i lukavima da uživaju u plodovima svog truda ili je dostojan kazivanja sa Knjige? Ako je dostojan, onda mi nismo ništa razumeli iz nje. Ako je licemeran, onda je moj brat u pravu. Simon se dvoumio. Ostale vojskovođe će prepoznati našu lukavost i završićemo na giljotini. Ali, ako se njemu probližimo sa leve strane i pravimo se da spašavamo Agilera pogođen od neprijateljskih strela, lako možemo da uzmemo koplje, a da nas niko ne primeti. Znam, znam da je veći greh da ubiješ svog brata nego vojskovođu, ali to što želimo da uzmemo pripada samom Hristosu. Niko ne sme da se osmeli da ukrade ono što pripada Bogu. Stajao je uspravljen gledajući kako se Teobald podignutim mačem približava Rejmondu Abas Agileru. Simon je voleo Hristosa. Ali je voleo i svog brata. Voleo ga je više i od samog sebe. Njegov otac Hju i Teobald su bile jedine ličnosti koje su vredele u njegovom životu. Jedini razlog zbog kojeg je bio živ. I konačno je odlučio. Zgrabio je koplje koje je bilo još toplo od neverničke krvi i bacio ga je ka svom bratu. Teobald se je stropoštao na zemlju. Koplje je probilo njegovu lobanju i provirilo iz čela. Teobald je ležao široko otvorenih očiju i jezika isplazenog na pesku. Agiler je to primetio i klimanjem je odobravao Simonu.
Franki su se lako dograbili pobede prinuđeni da gone asker sve do Gvozdenog mosta odakle je Kerboha pobegao ka Mosulu, zauvek se lišavajući ugleda hrabrog i poštovanog vojskovotca.
Simon i njegov otac Hju Abas Vjermandua koji je tih dana bio posebno tužan zbog smrti svog sina Teobalda, sa gordošću su primili počasti od kralja Behemonda i ukrcali se na prvi brod za Francusku. Njihova imena će produžiti da se spominju među narodom budeći veru i nadu za breme koje nalože sledeća stoleća. Ali Teobald kao i hiljade ljudi pre njega, ostaju kao crno petno u hrišćanskoj istoriji koje se može izbrisatu jedino zamahom mača.
Ovde bih želeo da podsetim da se Simon spominje još nekoliko puta kroz pola veka, ali pod drugim imenom. U stvari u Francuskoj se pojavljuje jedan pokret sa poreklom iz makedonskih dolina, koje su tadašnje vlasti sa ogorčenjem nazivali „katare“. Njihov prvi učitelj upamćen pod imenom Ebervin, koji je pravedno zarađivao svoj hleb u okolini Kelna, je napisao knjigu sada već izgubljenom Fidem est divinum, fidem est malum, u kojoj se govori o bitki za Antioh, za prvi put spominjajući Bons Hommes koji je, kao što sam kasnije uspeo da saznam putujući kroz Andaluziju predstavljao sinonim na El Insan El Kebir (na Ibn Arabi). Ali Ebervin je bio primoran da podeli sudbunu sa ostalim gnosticima. Stari se Kelnjani sa ogorčenošću prisećaju tog čoveka (tako su mi kazivali), koji je, prepuštajući se milosti inkvizitora, pre nego što je umro, neprestano je spominjao svog brata Teobalda Abas Vjermandua odlazeći ka večnosti onespokojen.
