Anđelko Zablaćanski: PESME

Anđelko Zablaćanski je rođen 1959. u Glušcima u Mačvi. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici, a studirao u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu i aforizme, prevodi poeziju s ruskog jezika. Objavio je knjige pesama: Ram za slike iz snova, 1992; Igra senki, 2004; Ptica na prozoru, 2007; San napukle jave, 2009; Raskršća nesanice, 2011; Pijano praskozorje, 2014; Mali noćni stihovi, 2019; Noći vučjeg zova, 2020; Pero, metafore, tinta – izabrane pesme, 2021. Zbirka aforizama: Palacanje, 2006. Knjiga proze, satirične poezije i još ponečega: Iza linije, 2020. Priredio je i preveo zbirku ruske poezije Od Puškina do Kapustina, 2019. Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu, 2008; u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze. Pesme su mu prevedene na ruski, engleski, beloruski, mađarski i bugarski jezik; aforizmi na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma, 2010. Pokretač je i glavni urednik časopisa za književnost Suština poetike, član je Udruženja književnika Srbije, živi u Glušcima.

ČIST SAN

Otvoriše se teška vrata
Škripećeg dana
U začaranom krugu bitisanja
Sna čistog

I u sobu od papira
Nenapisanih poema i soneta
Donese vonj ćutanja
Pomešan s mirisom pesme

U treptaju oka stale sve slike
Daljine plavetne
I bljesak munje u šumu reči
Zaboravljenih u mnoštvu praznine
Što luta
Od otkucaja srca do osmeha
Od razbibrige do suštine

I svu noć potroših
U traganju za običnim slovom

Ne nađoh ništa – nigde
Ni u ženi dalekoj setnoj
Ni u sebi
Ni u svetlu – ni u tami
Ni u snu – ni na javi

I tek kad se teška vrata zatvoriše
Sve nađoh ispod otirača.

MINUTI TIŠINE

Šta život ima s tim
ako u pogledima još ima žara
mada, ćutnjom beremo
cvetove lijandera
za nas
i svaki minut tišine
daljinu grebe, para
a znamo
da u našim gordostima
umro je tetreba glas

Šta život ima s tim
ako posle trenutaka nemih
reč nas truje
umesto da leči
i svakom od nas je više
do sopstvene sujete stalo
nego do dve obične
a nebesima bliske reči
čak i kad znamo da je
svega zemnog još tako, tako malo

Šta život ima s tim
ako noć nikad ne svane
pre negoli se
dve duše dodirnu kroz nigdinu
žigosane istom samoćom
kô dve gole javorove grane
čekajući da neko
drugi pokaže im života suštinu

Šta život ima s tim
ako su život oni sami
i svaka im greška mislima vajana
a oni u najsvetlijem danu
odani tami
a moć praštanja najdublja
tugom čuvana tajna.

PRAVO NA…

Jesu li dali sve tvoje
što rođenjem ti
pripada
stopu zemlje, komad
neba i sunca pune
poglede
kao kad posle letnje
kiše duga na reku pada
kao kad mesec vedrih
noći prospe zrake
blede

Jesu li ti rekli da
svitanje ne ume
da stari
jedina mladost što se
svom početku uvek
vraća
kao sklad uzvišene
promisli i običnih
stvari
kao zavada i ljubav
s kojima žive sva braća

Jesu li ti otkrili sve
tajne usnulog oblutka
neuke pretpostavke
suštine u nečemu
malom
kao kad u jednu nadu
svaki se promašaj utka
kao da svi puti su u
jednom koraku
zastalom

Jesu li ti pokazali sve
slike ljudskog
postojanja
krvave tragove
zverinja s hudim likom
čoveka
kao kad pijan
devičanstvo siluješ bez kajanja
kao početak i svršetak
svakog minulog veka