Anđelko Zablaćanski je rođen 1959. u Glušcima u Mačvi. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici, a studirao u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu i aforizme, prevodi poeziju s ruskog jezika. Objavio je knjige pesama: Ram za slike iz snova, 1992; Igra senki, 2004; Ptica na prozoru, 2007; San napukle jave, 2009; Raskršća nesanice, 2011; Pijano praskozorje, 2014; Mali noćni stihovi, 2019; Noći vučjeg zova, 2020; Pero, metafore, tinta – izabrane pesme, 2021. Zbirka aforizama: Palacanje, 2006. Knjiga proze, satirične poezije i još ponečega: Iza linije, 2020. Priredio je i preveo zbirku ruske poezije Od Puškina do Kapustina, 2019. Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu, 2008; u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze. Pesme su mu prevedene na ruski, engleski, beloruski, mađarski i bugarski jezik; aforizmi na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma, 2010. Pokretač je i glavni urednik časopisa za književnost Suština poetike, član je Udruženja književnika Srbije, živi u Glušcima.
TRAŽIM
Desanki Maksimović
Ne ostavljaj me samu
sred nemuzikalne svetine,
mogu me povesti putevima bez vida
u najgušću tamu,
ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine:
među pesnicima bez stida.
Ne ostavljaj me bez tajne:
u pesmi, u strepnji, u bilo čemu;
s njom znam samo kako šapuću trave,
kako su nečije oči sjajne,
ili kako reč ubija tugu golemu
negde između sna i jave.
Ne ostavljaj mi tišinu,
jer o nju ću se saplesti na svom pragu,
u sebi tražeći oči svih predaka
i opravdanje za ovu prazninu:
u kojoj ne čujem pesama sliku dragu,
već zvona nejaka.
Ne traži mi obećanje
da umem i mogu večno da trajem za te,
još niko nije i neću ni ja,
ali veruj mi, od tebe zavisi moje postojanje,
moj lik će s tobom brojati sate,
u tvom sjaju on će da sija.
Ali kad na samom kraju
za sebe i druge potražim pomilovanje,
reci — to nije slabost nego velika snaga,
svih koji traže i onih koji ga daju,
jer spas je pokajanje —
s verom da duh nam je ispod kućnog praga.
9. januar 2021.
STIDLJIV ŠAPAT TVOJ*
Vojislavu Iliću
Ispod leve dojke duboko, duboko
Ucvale su ruže bela i crvena.
Bela za sve slutnje što ih čuva oko,
Crvena sred bila bezrečjem skrivena.
I obe su ruže mirisale isto:
Kao kad su cvale jabuke u Raju.
Ispod petog rebra nevino i čisto,
U kišnom oktobru i sunčanom maju.
Sve njegove reči za nju behu tajna.
Za njene uzdahe samo noć je znala,
Oboma misao ista zraka sjajna.
Sve ambise uma savest zaključala.
I sve je tišina što ruke dotiču,
Dok strašne im bure utrobi prkose.
Svako od njih sluti onog drugog priču:
Cipele skitaljke — mirne noge bose.
12. oktobar 2020.
* Stih iz pesme Vojislava Ilića Veče je odavno prošlo
KAD MESEC PADNE
U mirnoj luci,
na mirnoj vodi, usidrena lađa drema.
Tek vetrić pirne
da u krošnji topole
zamiriše dan.
Ni glasa,
ni slutnje da u tom času
negde nekog nema,
a morao bi biti
da sluša tišinu kad reka tone u san.
Kad mesec padne
sa suvih grana
i sjajem zaiskri mrtvom vodom,
reka kao da prebledi,
kao da uzvodno poteče sećanju
koje će proći.
Vrbe zaplaču i grane češljaju
nepostojanjem,
prividnom slobodom,
i obala je pusta,
bez stopa u pesku,
a na lađu bi morao neko doći.
6. septembar 2022.
PRECI I POTOMCI
Duboko u meni zaćutali su preci.
(njihovi životi i smrti tiho uviru),
svi oni koje veri učiše žreci
i oni koji s krstom živeše u miru.
Uz Dažboga im loza prvi put olista,
sa svakim stolećem rađala je više,
da sva plodna, sva rodna dočeka i Hri-sta
i opet zri posle šestnedeljne kiše.
A onda, dođoše nova vremena, ljudi:
oni što otkidaše najbolje lastare.
čovek Čoveku poče prestrogo da sudi;
svaki bol mog roda prećute i zanemare.
Loza nam biva kraća, grožđe kiselije,
grozdovlje ne veruje da ih koren hrani.
Sve prošlosti zaćutaše kô da ih nije,
a u mojim grudima na levoj su strani.
Od predugog ćutanja moja bѝla zvone,
iza mene ostaće prah, pepeo, dim.
ugasiću svetlost, gledati sutone,
poslednjim pogledom predelima svim.
12. mart 2021.
HILJADU PRVA NOĆ
Pogledaj kroz prozor mesečeve oči
Kao Šeherezada pričaju ti priču
(Skoro svake noći)
I svaka ima svoj kraj
Dok početak se samo sluti
Zato — oslušni beskraj
Beskraj netaknuti
Dok na mesečevom putu tvoj pogled me mami
Pogled koji želi, a koji se stidi
Da jednom usred tišine
Dok oko nas sve vri bićemo sami
I da ono nerečeno ostaće u tami
Mada jasno, jasno se vidi
U našim očima, pogledima u nigdine
24. jun 2022.
