Ana Zdravić (1989) rođena je u Gornjem Milanovcu. Detinjstvo provela u Užicu i selu Rasna. Završila Užičku gimnaziju, kasnije diplomirala na Pravnom faklutetu Univerziteta u Beogradu, gde je položila i master studije. Nakon dugogodišnjeg rada u porodičnoj advokatskoj kancelariji, zaposlila se u Ministarstvu pravde u Beogradu. Objavljivana u književnim časopisu Svitak. Godinama piše priče i romane, koji su došli na red i da se objavljuju i podele sa čitalačkom publikom. Živi u Beogradu.
Sećam se jednog hladnog februarskog petka. Oštar vetar je šibao po obrazima, a kosti nisu mogle da se zagreju. Ipak, napolje me je vukla belina snega. Oduvek sam volela sneg. Često sam umela, otvorenih usta i raširenih ruku da čekam pahulje.
Tog petka, kroz gvozdenu kapiju sirotišta, gledala sam roditelje koji vode dete. Dete negoduje, traži sladoled. Oni ne daju, jer je zima. A ja zapečaćenog pogleda, zamišljam kako to jutro, ispred ulaznih vrata toplog stana, oblače tu devojčicu u skafander, majka joj namešta kapu. Otac joj stavlja šal, drži ruku da ubaci u rukavicu.
Za ceremoniju oblačenja, ona ima šest ruku. Za ceremoniju šetanja nju vode dve ruke. Jedan roditelj za jednu ruku. Neko ima dva roditelja, neko i tetku, a neko čak i babu. Tada mi se prvi put ogadila matematika. Zaklela sam se da nikada neću brojati, ako ne moram.
Nastavila sam da gledam roditelje i dete. Devojčica je počela da krivi noge, da se spušta na kolena, suze su joj išle niz crveno lice. To je za nju bila prava patnja, ako sam dobro razumela. Pitala sam se, kakav li je sladoled usred snega, da li je toliko poseban. Volela bih da neko zna, da mi kaže. Da ne moram da pitam, ni da sama otkrijem. Tada još nisam prihvatila sudbinu, koja je malo zavisila od mene. Zato sam i odlučila da svako veče prizivam novu šansu. Otišla bih ranije u krevet i sastavljala dlanove za molitvu. Zamišljala sam pravi život, izvan ograde sirotišta.
Zamislila bih da će doći jedan vitak čovek kukastog nosa u vunenom prsluku. Spustiće se šarenim balonom na krov sirotišta, a ja ću se popeti uz stepenice, kroz onu rupu na tavanu, što prokišnjava. Mirisaće kruške iz njegovih džepova, koje uvek nosi sa sobom.
Bagremov med će kliziti niz grlo i zagrejeće mi usta, pluća i obaviti srce. Na svom putu lepljivi, sočan med će zbrinuti poderotine i rane u meni. Na nekom novom jeziku, čovek kukastog nosa će reći da pokupim one životinje, koje sam sakrila ispod stepeništa. Da, da, čak i one dve bubašvabe, što su hteli da zgaze. Poneću i svesku, gde sam pokušala slovo B da napišem. Staviću na leđa bušni zeleni ranac, koji će se pretvoriti u nov i roze, kao što je imala ona devojčica. Onda ćemo ući u balon i odleteti među oblake.
Taj čovek će mi reći da je ovo bila jedna velika, glupa greška, koja se može desiti svakome. Jednostavno, na tomboli je moja crna loptica izvučena i bila je neuparena.
Sleteli bismo ispred kuće, pune mojih baba. Čula sam da babe ljube decu mnogo. Daju im bombone iza leđa, da niko ne vidi. Sanjarila sam svaku moju baku. Svaka različite boje kose sa različitim bombonama. One mirišu na pogačice i jorgovan. Kada bi me izljubile, krenula bih uskim hodnikom prema jednoj sobi. U njoj bih zatekla nasmejano dete, sa sjajnim kovrdžama i razdvojenim zubima, kakve imam ja.
Pored prozora, na ljuljašci, ljuljala se žena u ljubičastom bade mantilu. Uši bi joj krasile minđuše u obliku ljiljana, a mekano lice joj uokviruje duga crna kosa. Ona drži bebu u naručju. Kad zakoračim bliže, beba nestaje u prašini srebrnih tačkica. Odjednom sam u njenom krilu ja. Ovako visoku i veliku, ta žena je mogla da me drži i nuna. U njenom krilu, bih i zaspala.
Posle večernje molitve, ne bih osećala strah i glad. Nego bih nasmejana, čekala da kroz pukotine plafona, vidim šareni balon čoveka kukastog nosa.
