Aleksandra Đorđević je srpska spisateljica rodom iz Sremske Mitrovice. Autorka je romana: Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020) i Život posle smrti (2021). Prvu zbirku poezije, Dom, objavila je 2023. Osim fikcije, piše i esejistiku, koja je najvećim delom zastupljena u Magazinu za umetnost i kulturu Pulse, a piše i kolumnu za Književnu radionicu Kordun. Njene kratke priče mogu se pronaći na online portalima, fanzinima i stranicama za književnost kao što su Čovjek-časopis, Šraf, Kornet, Nigdine itd.
Vaš otac je preminuo – rekli su mi danas u bolnici. Rekli su možda i da im je žao koristeći komplikovane reči kao što su hemoragija i aneurizma.
Reči, rekoh. Nisu reči ni komplikovane ni jednostavne, već njihovo značenje. Šta znači smrt mog oca? Mom desetogodišnjem sinu znači da ga deda više neće voditi na fudbal niti će mu plaćati petice. Mojoj supruzi znači da kritika neće nenajavljena u kuhinju da ispljune špagete u tanjir – Je l’ štedite struju? – a zatim gmiže po uređenju stana i podeli obaveza. Samo ti cvokoći – ne bi se dao ućutkati ni za rakiju, a koliko ju je voleo. Ne zna Marija da mu je vilica upaljena otkad ima implantate. Nije ni htela da zna, uvrede se bolom ne pravdaju. Nedostajaće joj možda nešto moje u njemu, hitrina kojom odustaje od sebe kad je bilo ko od nas slab.
Keva mu je rekla da ode kod lekara, al’ ko bi ga znao?
– Jes, ići ću zbog glavobolje. Idi bolje ti i kaži da te boli muž jer mene, iskreno rečeno, boli dupe.
– Ima i za dupe leka, matori.
– Ne budi vulgarna, ne stoji ti.
Sve dok se prepucavaju, znao sam da je sve u redu. Marija i ja smo drugačiji. Ona puca, ja zaležem. Pokušao sam neki put da joj odgovorim, spavala je tih noći kod majke. Moja joj nikad nije oprostila, sipa joj za ručkom uvek nešto manje u tanjir nego nama – Da se ne ugojiš, snajka – pa se obe iskeze i naklone kô da su na dvoru. Ma daj tu kutlaču ovamo, ženo – zapljusnuo bi ćale sve za stolom, ali glavno da je Mariji napunio tanjir. Nikom drugom nije sipao, čak ni sebi samom.
Kupio je tu olupinu od auta pre mesec dana, školjka načeta na sto mesta, lim nagrizen, šasija iz delova koji se ne uklapaju. I nije mu bilo teško da svoje krte kosti i džombaste prste žrtvuje za san. Keva se hvatala za glavu – Ajd, kaži mu ti – bečila se nemo na garažu, a ja bih skoknuo unutra i nešto bi me kosnulo posred grudi. Nije da me nije voleo, vodio me je na stadion, pripalio sa mnom prvu pljugu, al’ bio sam mu obaveza, nešto što mora i treba. Tapkao je taj auto po haubi kao da bodri najboljeg prijatelja i širio ruke. Nisam umeo da prepoznam, nisam imao reči. Šta kažeš, kako sam ga sredio? – pretvorio bi se u vršnjaka, pa u mladog ćaleta koji voli lepe žene, dobar auto i hrskavo pečenje, kako ga je keva opisivala, a zatim bi se pretvorio u mog Matiju. Dovoljno je teško bilo pronaći reči za dete, al’ pred njim bih zanemeo.
– Ćale, meni ovo deluje kao Frankenštajn. Koliko si dao za ovo?
– Šta te briga koliko sam dao… Svoje sam dao, ne tvoje – otpevao bi lomeći bol u prstima.
Prelakirao ga je, namestio jedna vrata, ulubljenja na levoj strani su ostala, ali šta ja znam; meni nedostaju reči, a ako ih nema, nema ni laži.
Istina je da je živnuo, nije mu bilo teško da istrčava iz garaže po pivo. LJubio je kevu u potiljak, pa čak i pevušio. Nije ni jeo, a znamo i keva i ja koliko je slab na kupus. Operisao je na svom pacijentu, doterivao ga i glačao, svakim danom nešto ponosniji. Čak je i Mariji pohvalio kafu. Prevrnula je očima i pred spavanje mi rekla – Eto, mašina se isplatila, a kol’ko nas je samo kritikovao što si je preplatio. Mi! – nadvisila se nada mnom u mraku. On uvek kaže mi: mi grešimo, mi nismo videli, mi smo zaboravili. Nedokuvane špagete idu na moj račun, a ti je rezervisano za bezgrešnog sina. Sve mu ide al dente – progunđala je i zaspala na mom jastuku.
Teško mi je bilo u tesnacu između njih dvoje. Smirivao sam je poljupcima, a on je star, govorio sam. Podetinjio je – odgovarala je ona omekšana i kuvala mu kafu skoro svaki put kad dođe. Jednom sam ih zatekao na pragu, samo što sam stigao s posla. Ona u čarapama, stopalo oslonjeno o koleno, štikle kraj vrata. I slušala ga je, a on se uneo i govorio rukama, pa se hvatao za glavu jer ona je možda slušala, al’ znamo i on i ja koliko se razume u automobile. Poljubio sam ga u glavu pre nego što je odveo Matiju na trening.
– Deda, idemo! – zakucao mu se glavom u grudi.
– Jesi normalan! – viknula je Marija – deda je star čovek. Fali samo da nam padne tu.
– A ti si mi u cvetu mladosti – zatresao je ćale ključevima – nije čudo što se Kosta vraća s posla u sedam umesto u četiri. Ubacio je Matiju i loptu u stari mercedes i otkotrljao se daleko od istine.
Da su se bar pohvatali, pa bi ih razdvojio, a ovako su doskakivali jedno drugom, a ja u sredini. Nisu moje reči.
Pre nedelju dana sreća se preokrenula. Keva mi je skrenula pažnju.
– Ena ga, lomi u garaži. Odvalio je jedna vrata. Juče samo što nije plakao.
– A šta mu je to trebalo? Pa ima mercedes…
Pola moga oca gegalo se na dovratku sa masnom krpom i rakijom u očima. Ma idi na pijacu, imaš tamo povoljnije, i oni kupuju tamo pa preprodaju – savetovala me keva.
– Ne znam, Marija hoće markirano.
Prošao je pored nas podrigujući i pridržavajući se za stolice. Nema tog boga da vas opameti – počeo je za sebe, nema. Rekao sam vam da ne kupujete tu glupost…
– Ma šta se ti ubacuješ, nemaš pojma o čemu pričamo – izmicala je keva prateći ga pogledom.
– Ćale, ventilator… Ventilator – ponovio sam.
– A ti – pokušao je da zaustavi prst na meni – dok si u mojoj kući, ima da me poštuješ, je l’ jasno! Napravio je pauzu gledajući kevu značajno i završio udarcem o sto – Da me poštuješ! Poskočili smo i ona i ja. Pogledala je za njim, pa u mene i zadržala reči uhvativši me za ruku – Sačekaj.
Nisam ništa rekao, bilo mi je drago što Marija nije bila tu. Oduvek je bio težak čovek, odzvanjale su mi njene reči u slepoočnicama. Oduvek je moj otac.
Odškrinuo sam vrata, merdevine su bile naslonjene na njih. Pomučio sam se. Gurao sam, ignorisao škripu nogara i progutao krah merdevina o beton. Sedeo je na zemlji s glavom među kolenima.
– Ćale, pa gde je auto?
– A to? Ma… – odmahnuo je – pusti to.
Gledao sam ga u oči i raširio ruke.
– Bio šleper.
On je znao. Smrt moga oca došla je dan ranije i odnela delove. Meni je ostalo da sklopim reči.
