Razgovor s povodom: Aleksandar Stamenković, pisac
Ovih dana izašla je iz štampe knjiga Magister Militum plodnog stvaraoca Aleksandra Stamenkovića koji više od dve decenije piše, postojan u svom autentičnom stilu, ne podilazeći masovnom ukusu. Tim povodom podelili smo sa njim razmišljanja o književnosti i još ponečemu….
Za početak, ko je uopšte Aleksandar Stamenković, mimo formalnih referenci? Kako i kad je nastao kao pisac? I – kako biste sebe definisali kao pisca?
Ko sam, uopšte, ja? Ponekad postavim to pitanje, a držim da bi svako od nas valjalo sebi da ga, makar sporadično, postavlja. Čak i kao puka apercepcija, mi smo tek pojava nas samih, što može da se pročita u Kritici čistog uma Imanuela Kanta, ko se udubi, naravno i ne bude lenj. Kao samosvest, svesna psihologija, ja-svest iliti sopstvena centroverzija, mi smo tek vrh ledenog brega, kako nas je, mislim, Frojd opisao. Ono što nazivamo ličnost, preciznije ja-ličnost, uže je, štaviše sasvim skučeno u odnosu na opseg Sopstva, tek jedno ostrvce u tom okeanu, kako je govorio Jung. Ovo bi bila ontološka ravan samopitanja. Šta bi tek bila etička? Ili eshatološka? Ne smem ni da pomislim.
No, hajde da se pozabavim lakšim, pa i zanimljivijim delom pitanja. Kako sam i kada postao pisac? Vidite, od kada pamtim sebe, činilac mašte bio je pretežniji u odnosu na sve druge, koji su gradili količnik mog mentalnog, pa i posvemašnjeg bitisanja. Otuda je preispoljeno i dominantno postojanje unutar jednog imaginarnog sveta predstavljalo moj psihički koeficijent, iliti habitus, kako bi, možda, rekao profesor Jung. Jednostavnije, u neko svoje uzrasno doba, mogao sam satima i satima da hodam gradom, mojim rodnim, koji otuda poznajem bolje od policije i urbanista zajedno, jer nema rupe u koju se nisam zavukao. Hodajući tako, puštao sam sebi filmove. Lepo, zamislim kako ulazim u veliku bioskopsku dvoranu, sedam gde mi je na karti označeno mesto, svetla se gase, preko platna ošine svetlosni logo Sinemastar, Metro goldvin mejer ili Kolor baj tehnik, šta god, i počinje film. Moj film! Najčešće, to su bile beskonačne sage o vitezovima ranog srednjeg veka, karipskim gusarima, Konanu Varvarinu, hoću da kažem imao sam svog Konana, našu, prasrpsku ili praslovensku varijantu i tako. Behu to spektakli sa masovnim scenama, neuralgijom dramatike, lirizmom plemenite ljubavi koja se istapa u sopstvenoj patetici. Glavni protagonista, u kakvoj god priči, nekako je bio manje više ja, ne onaj bubuljičavi ja, poguren u svojoj vijetnamci, koji beskonačno korača kanađankama po mokrim poznojesenjim ulicama, nego nekakav ja, koji sam mogao biti, ali nikada nisam. Onda, naravno, protagonistkinje tih, od svoje lirske visine i patetične žestine samoraspadajućih ljubavnih scena, behu devojčice iz Prve kragujevačke gimnazije, za kojima sam u to doba iz prikrajka uzdisao.
Da, bilo je ovoga i ranije, pre Gimnazije, još u OŠ, samo predlošci behu drugi, manje obrazovani. No, tako redom, sve do vojske. E, tamo, u zemunskoj Konjičkoj kasarni, kontinuitet moje uzludele mašte dao je prve zrele rezultate. Kako me nije zanimalo da nedeljom tražim izlazak u grad, jer sam Beograd, kao god i Kragujevac, poznavao do odosađenosti, radije sam ostajao u kasarni i besposlen gluvario krugom. Tokom tog kasarnskog Peripatosa, izmaštao sam Gromovnike. Imali smo tu u staroj Kaundka zgradurini i jednu društvenu prostoriju sa TV-om, šahom i kako to već ide. Tu sam sedeo i pisao Ujka Vasinu slavu. Vidite, moji prvi pokušaji došli su nešto ranije od ovoga, oko mature, ali smatram ih sasvim bezvrednim ma kakvog pomena, izuzev da svedoče o projavljenoj potrebi da zapisujem to o čemu maštam. Ne bih se usudio da to nazovem pisanjem u pravom i punom smislu, mada je gimnazijski časopis u to doba, dakle pre mog odlaska u JNA, objavio dve moje pripovetke. Ipak, pravi početak pada ovde, u zemunsku Konjičku. Skinuo sam se polovinom spetembra iz vojske i kući prispeo sa oko hiljadu rukopisnih stranica Ujka Vasine slave i Gromovnicima u glavi.
No, valjalo je studirati. Fakultet sam upisao u ono srećno doba kada su se fakulteti upisivali prema ličnim afinitetima, a bez pitanja šta ćeš sutra, sa diplomom tog fakulteta, u životu da radiš? Kao izdržavanom licu koje jede tuđe pare, živeo sam na tatinom i maminom budžetu, ovo pitanje nije dopiralo do mene i tako sam, položivši prijemni, u junu 1986, upisao filosofiju u Beogradu. Da ću studirati u Beogradu, to se odnekud samo po sebi podrazumevalo, mada je i Kragujevac unuverzitetski grad. Kako god, velim, valjalo je studirati filosofiju, a u to vreme Filosofski fakultet beše među najjačima na Beogradskom unuverzitetu, dok je na samom fakultetu grupa za filosofiju bila elitna, predvodnička grupa. Ne znam kako je danas, ali tada je studiranje filosofije podrazumevalo sveskrozirajući, posvemašnji napor i mobilizaciju celokupne mentalne energije. Bilo nas je malo na grupi, više nalik na klasu kakve umetničke akademije, profesori su nas poznavali, što se kaže, ili što bih ja rekao, u teme glave i srž kostiju. Filosofija se izučavala na najvišem nivou ozbiljnosti, sa zahtevnošću koja je prevazilazila prosek čak i dela takozvanog zapadnog sveta. To je značilo tačno to, da je nužno nastupio period apstinencije od spisateljskog rada, na nekoliko godina.
Ipak, krajem 1991, vraćam se pisanju i pišem prve ozbiljne, održive stvari. Radilo se još uvek o pripovetkama i tada me moj veliki prijatelj i književni mentor, stariji kolega po peru, Vlada Jagličić, koji je nedavno preminuo od posledica korone, ohrabrio, rekavši da su za objavljivanje, ali mi je, ujedno, skrenuo pažnju da filosofska erudicija nije dovoljna za dalje uspešno bavljenje ovim poslom. Tada sam izokrenuo situaciju i zapostavio filosofiju, te sam produžio apsolventski staž tri i po godine. Za to vreme, porodio sam svoje prve dve knjige. Nakon što sam 1992. još uvek levitirao između filosofskog diskursa i pripovedačkog habitusa, u poznu jesen te godine započeo sam Gromovnike. Prvi deo napisao sam do kraja 93, drugi tokom proleća 1994, a u leto te godine radio na starijem tekstu, čija će se konačna artikulacija pronaći i ostvariti u noveli Srce i mač. U jesen94, dovršio sam rukopis Gromovnika.
Konačno, u junu 1995, diplomirao sam na katedri za istoriju filosofije, u klasi Profesora Dr Zdravka Kučinara, na temu Kauzalitet prirode i kauzalitet slobode u filosofiji Imanuela Kanta, sa ocenom 9,00 i tako besprepono okrilatio za spisateljski rad pod devizom imam svo vreme ovog sveta. Krajem godine vratio sam se u Kragujevac i zaposlio u Narodnoj biblioteci Vuk Karadžić. Tu sam, tokom ranog proleća 1996, priredio za štampu Srce i mač, dodavši još jednu novelu. Knjiga je izašla u izdanju kluba Katarina Bogdanović u maju te godine. Gromovnici behu već spremni i predati izdavačkoj kući Književna reč iz Beograda, sa kojom sam započeo saradnju u leto 1994. Onda je ponovo došlo do zastoja…
Nastupili su revolucionarni dani u jesen 1996, kao odbornički kandidat na listi koalicije Zajedno učestvovao sam na tadašnjim izborima, potom i u demonstracijama protiv izborne krađe. Kada se sve to smirilo, kada smo isterali svoje, posvetio sam se prenapornom i stresnom radu u elektronskom mediju, potom u stranci. Ipak, u julu 1998. izašli su Gromovnici, u izdanju Književne reči, ranije napisane pripovetke objavljivao sam po periodici diljem Srbije i Crne Gore (Sveske, Ovdije, Naš trag, revija Književna reč), a neke upravo tada i napisao.
Onda je došao rat. Martovske i aprilske noći `99, provodio sam u zamračenoj redakciji Prvog programa Radio Kragujevca, kada ne bih išao na teren i tu se rodila praideja za Magistra. Polovinom maja mobilisao me 524 Artiljerijski divizion PVO i obreh se u selu Vinjištu, jugozapadno od Kragujevca, na obroncima Gledič-planine, gde su nam bili položaji, u selu koje ima bliske veze sa mojim korenima po očevoj strani. Tu sam, pak, tokom noćnih smena u CVOJ-u (oklopni, blindirani kamion sa antenama – Centar vazdušnog osmatranja i javljanja), počeo da pišem Magistra. Kasnije, tokom jeseni, kada sam napisao prvi i drugi deo romana, a rad na trećem odložio do proleća, hteo sam da u međuvremenu poradim na starom rukopisu Ujka Vasine slave. Ali, avaj! Ne mogavši da ga pronađem, setih se da sam koju godinu ranije, ljut na sebe zato što sam, onda u vojsci, tako neuko, neobrazovano pisao, taj rukopis spalio! Tako je ispalo da sam, isprva, Gromvnike maštao, a Ujka Vasinu slavu pisao, potom, Gromovnike napisao, a Ujka Vasinu slavu uništio i zaboravio.
No, da zaokružim odgovor na prvo pitanje: dakle, ne znam ko sam, ko sam zaista.
Kao odgovor na drugo, sve što mogu da kažem o tome kada sam i kako postao pisac, ovo je što sam ispričao.
Na internetu ima dosta informacija o vašim knjigama, o živopisnim, glavnim likovima, ali o vama lično se malo šta. Koliko pisac treba da bude izložen javnosti i koja je, po vašem mišljenju, prava mera?
Pa, ja ne volim da sam u javnosti, mislim na taj način, svojim privatnim životom. Nisam ni na kakvim društvenim mrežama, takva komunikacija me ne zanima. Kada razgovaram, hoću da čoveka gledam u oči… Omeđen sam uskim krugom odanih prijatelja (svi smo već i kumovi), oko toga je širi krug poželjnih poznanika i ljudi iz različitih poslova, na koje sam upućen, tu su i stara prijateljstva (Gimnazija, fakultet, i tu je prisutna selekcija…), drugovi iz detinjstva (njih je najmanje, gotovo ih nema), a jezgro svega, nedeljivo od moga Jastva i Sopstva, to je moja supruga Bojana, koja, pored svega što biti supruga podrazumeva, jeste i moj najnajbolji drug.
Ne znam koja je prava mera prisutnosti. Ovo je moja, a kako drugi – šta je kome, to mu je.
Napisali ste osam romana, zbirku pripovetki i tri knjige novela. Vaša dela bave se graničnim ili mističnim socijalnim i psihološkim stanjima. Kako ste „zaronili“ u ove oblasti? Ili su one nekako došle do vas?
Stara mudrost veli da ne juri pisac temu, nego ona njega stigne. Bih ja rekao ščepa. Odmah da budem jasan – ne volim da se pravim pametan, pogotovu u onome gde to nisam. Što će reći, ne želim da izvodim ma kakve univerzalne zaključke. Volim da se nanožim na iskustvene odgovore, prednešćujem empiriju. Mene su moje teme, jednostavno, ščepale. Ne znam kako ni otkuda. Ne znam kako to ide kod drugih. Kod mene je ovako.
Čini mi se da sam malo toga svesno odlučio. Usudio bih se da govorim o nekom vidu habitualnog konteksta u kom se pojavljuje nekakav iskonski dug. Participation Mistique, kako je govorio Jung. Do mene vodi celokupan niz mojih predaka i sveukupno njihovo duhovno i duševno iskustvo nataloženo je u dubinama nesvesnog iz kojeg izranja i moja sopstvenost. To nije veštačko nesvesno, nastalo potiskivanjem, kojim se Frojd tako uspešno klinički bavio. Ovo je nešto mnogo dublje, obuhvatnije, okeanski nedogledno. To je kolektivno nesvesno, to su kosti mojih predaka u najdubljim lagumima i kriptama moje psihe. Prati me nejasan, svešću jedva uhvatljiv i svesti gotovo neprivodiv osećaj da im nešto dugujem, onako kako je arheolog Srejović sanjao da Lepenci od njega nešto hoće, da im nešto duguje (potom je iskopao Lepenski vir) ili onako kako je Šliman osećao da nešto duguje Ahejcima i Trojancima (šta god da je iskopao, danas to smatraju Ilionom).
Ono što pišem, može se, dovoljno razgovetno, uočiti kao dva paralelna toka, a njihove se tangente ne ponašaju euklidovski, jer se ipak prepliću. Jedan od njih nazvao sam Korpus Mačevi i oklopi, drugi za sada ima radni naslov Pandemonijum. Prvi čine knjige Srce i mač, Magister militum, Rusalka i trilogija Baš Čelik. Drugi čine knjige Gromovnici, Ujka Vasina slava, Loktor Arijanus i knjiga još uvek u rukopisu Mogrena Novski. Prvi traga za slovenskom mitologijom i srpskom srednjevekovnom istorijom. Drugi pokušava da zahvati savremene događaje u njihovoj demonskoj prirodi, da otkrije i raskrinka njihove satanske priroke. Izvan ovoga nalaze se dve knjige, o kojima još uvek ne znam šta da mislim u ovom kontekstu. No, ovde je suština u ovome: oba toka imaju zajednički izvor, a to je praiskustvo, kako arhetipsko, tako i sasvim lično. Imao sam tek koju godinu uzrasta, moguće manje od pet. Deda po ocu, onaj po kojem nosim ime, držao me na krilu i pripovedao o prvom ratu koji se ikada dogodio, ratu na nebesima. Dok još ne beše ljudi, Gospod stvori anđele i ovi mu behu vojska nebeska. Onda se najjači među njima, knez Satanael pobuni i diže protiv Boga, a neki od anđela stadoše uz njega. Međutim, naš svetac, naša krsna slava, Sveti Arhistrateg Mihailo ostade Bogu veran, te povede u rat protiv ovih Bogu odane anđele. I nasta rat. Ali sevnu plameni mač našeg sveca, koji sam gledao na velikoj slavskoj ikoni (litografija kijevske barokne škole) i Satanael pade s neba kao zvezda repatica. Izjurio bih na dvorište, sa svojom sestrom od strica, vršnjakinjom, jer nam je obojma povedao, držeći nas na po jednom svom kolenu, a tamo bi gledali u noćno, zvezdama narojeno nebo i proklinjali na sav glas đavola. Činilo mi se da se dve bliske zvezde sudaraju i da jedna obara drugu. To pamtim, šta god da je bilo, recimo projekcija ili slično.
Taj čovek, moj deda Aleksandar, znao je napamet i naizust celokupan Kosovski ciklus, a kazivao je, ne kao guslari, on nije bio Dinarac, u Kragujevac je došao sa juga Srbije, nego melodično, osećajno i živo se sećam pesme Car Lazar i carica Milica u njegovom kazivanju. Scena kada Jugovići jedan za drugim izlaze na vratnice tvrdog Kruševca i odbijaju njenu molbu da sa njom na dvoru ostanu, duboko se urezala u moju dušu. Predstavu Boška Jugovića u oklopu, pokrivenog ratnim stegom, poneo sam za sva vremena u samim kostima. Ne vidim punorečitije niti snažnije objašnjenje moje sveukupne spisateljske motivacije.
Vaše interesovanje za epsku mitologiju iznedrilo je nekoliko odličnih romana. Kroz njih se pokazuje zavidna upućenost u nacionalnu istoriju. Koliko i kako koristite istorijske činjenice u vašim delima i kako ih transponujete u mitološku formu?
Pa, evo kako. Tvorac Konana Varvarina, američki pisac Robert Irvin Hauard, na žalost nije imao uslova da se kako treba iškoluje, osim toga morao je da živi od pisanja i to za takozvane palp magazine, jer to mu je bio jedini izvor prihoda. Imao je želju da piše istorijske romane, ali njegov se rad, usled tih spoljašnjih okolnosti, sveo na fantastične novele, kojima je, uostalom, otvorio pod-žanr unutar strejt fantastike, naslovljen kao The Sward And Sorcery. Kako sam kaže u jednom pismu Lavkraftu, nije imao dovoljno vremena da proradi kako treba istorijsku građu, a kako nije imao akademsko obrazovanje, za to mu je nedostajao i metod. Za razliku od Irvina Hauarda, ja sam iskoristio realne pogodbe da se školujem na fakultetu. Eto, mogao sam da budem i akademski istoričar. Ukoliko me pitate zašto nisam, reći ću da bih bio rđav istoričar iz najjednostavnijeg razloga da je meni od onoga šta se zaista i kako dogodilo, pretežnije kako ja zamišljam da se to dogodilo ili kako bih voleo da je bilo. Otuda, kao akademski istoričar, izmišljao bih, dodavao, farbao kako se meni dopada, a to ozbiljna nauka, naravno, ne trpi. Ovako, budući da nemam obavezu serioznog naučnika, kao pripovedač, dakle maštar, mogu da krojim te stvari kako mi se hoće, te tako i činim.
Da, srpski srednji vek, kao i opšte evropski, pod čim podrazumevam civilizacijski prostor od Irske i Islanda, do iza Urala, kuda su u vreme Ivana Groznog prodrli braća Stroganovi i ataman Jermak, mada je po zvaničnoj periodizaciji ovo već takozvano moderno doba. Kada smo već kod toga, mislim da je termin srednji vek bezosnovan i da ne govori baš ništa. Njega su do pojma uzdigli francuski prosvetitelji u XVIII veku, oni bogohulni enciklopedisti, filosofski isprazni do banalnosti, ne bi li razlikovali to mračno doba od doba svetlosti, odnosno antike, a koje je okončala renesansa, tako što mu je presudila povratkom na estetičke, metafizičke i etičke obrasce antike. Dakle, radi se o označavanju doba vere kao doba mraka, neznanja i neukusa. Za mene je ovo preispoljena, notorna glupost. Ne postoji nikakav srednji vek, evropska civilizacija nastala je propašću zapadnog Rima, nakon čega je germano-latinski korpus izneo na skenijum povesti potpuno nov formativni princip, sa jedinstvenim svetsko-istorijskim zadatkom. Ovo govorim prema ruskom istoriosofu Nikolaju Danilevskom, mada na položaj Slovena i same Rusije ne gledam sasvim isto kao on. Od tada evrokultura traje u svom kontinuitetu i to na duhovnoj matrici hrišćanstva, koje još uvek predstavlja fundament na kojem se evropska kultura uopšte zasniva. Kada tog krajugaonog kamena više ne bude na njegovome mestu, survaće se evrodvorac i to bespovratno.
Rekoh, srpski srednji vek i sasvim jednostavno velim – večita inspiracija.
Drugo, podruku sa ovim istorijskim, ide mitološko zanimanje. Ponoviću, nisam ja birao mitologiju, ona je došla po mene. Gotovo da sam u jednom trenutku sve drugo zaošijao u zaborav, ne bih li studirao Čajkanovićevo delo. Ovom srpskom geniju i jednom od najvećih duhovnih etnologa i istoričara religije uopšte, posvećena je Rusalka, kao i trilogija Baš Čelik. Kada je primetila moju mitologomaniju, Bojana mi je, jednom prilikom u Novom Sadu, kupila knjigu Luja Ležea Slovenska mitologija, a kum Čedomir Janičić, pisac iz Sombora i respektibilni istoričar umetnosti i muzejski savetnik, poklonio Srpski mitološki rečnik. Pored slovenske, zanimao sam se i za druge, poglavito srodne, arijevske mitologije: keltsku, germansku, grčko-rimsku, ali u najtešnjoj vezi i dosluhu sa starim jevrejskim predanjima, kao i mitologijama Mesopotamije, te onogurskog kruga, najpre finskom, koju poznajem preko epa Kalevala. Dakle, ovaj semitsko-hananejsko-jafetski amalgam plavio mi je dušu, a za dublje razumevanje pobrinula se analitička psihologija profesora Junga, kao i njegovih saradnika, učenika i nastavljača, pre svih Erika Nojmana.
Kada sam savladao osnove mitologije, pod čime mislim na dovoljno istorijskog znanja, koje mogu pripovedno da koristim, pronađoh sjajan ključ za sopstvenu razbarušenost: obraditi pozitivnu istoriju na mitološki način!
Gde sve pronalazite empirijski materijal za svoja dela? Koristite li autobiografske elemente u pisanju svojih romana?
Vidite, bih ja rekao da nema dela u kojem nema ma koliko od biografije pisca ili možda bolje reći njegovog životnog iskustva. U to spada i sav empirijski materijal, koji smo iskustvom, odnosno samim životom pokupili. Opet, s druge strane, neću da pametujem i namećem unuverzalan sud o ovoj stvari, tako da velim, tek, kako je sa mnom, a sa mnom je tako da je svaka moja knjiga, na ovaj ili onaj način, autobiografija. Naravno, ja nisam ni Jovan od Koznika, ni Arhangel Svarunović, niti pak carević Plamen, nemam ni plemstvo, ni leno, još manje imam dvorac, čarobni mač i vatrenog konja. Otvoreno, oni su ja kakav sam oduvek želeo da budem. Po drugoj strani, isto tako nisam ni Coa Mitrović, potpukovnik Aleksandar Đoković, kao ni jedan od onih iz Loktor Arijanusa, a neki od njih su ono što nikada nisam želeo da budem, ali sam, na žalost i sramotu, na neki način, ma i za malo, ipak bio. Kao što je bivalo da, ma i za malo, budem i neko od onih prvašnjih.
No, kada me ovo pitate, mislim da je zanimljiviji u tom kontekstu tok Pandemonijuma. Rođen sam u centru grada, u zgradurini sa licem istražnog zatvora. Ali, deda i nana, očevi roditelji, živeli su na zapadnoj strani grada, u kraju koji nosi ime Stara radnička kolonija. Tu su imali kuću pod žalosnim vrbama, obkrojenu šimširom i hortenzijama, kao i kuću do ulice u kojoj smo boravili tokom leta, koja smo kod njih provodili. Računam da sam, ne u centru grada, jer sam centar mrzeo, nego upravo tu, u Koloniji odrastao. Sad, zamislite šta u životnom iskustvu nosi neko ko odraste u naselju pod imenom Stara radnička kolonija? E, tu se kalite. Ko poznaje prilike u Kragujevcu, zna da je to naselje, koje danas više ne postoji, bilo nekada, uz Pivaru, najzloglasniji kraj grada. U vreme mog odrastanja, taj gluvi, poluslepi kraj vrveo je od narkomana, siledžija, problematičnog ženskinja, a da vam kažem, tu ženske bande i žensko nasilje nisu bili nikakva retkost. Tu je poreklo mojih Gromovnika, u onome što sam od malena gledao, a deo toga ne samo gledao. Ipak, kraj je imao toplinu. Ulica Obilićeva, za koju držim da je moja životna ubikacija, u to doba je sa istočne strane imala kuće u dnu dvorišta, kakva beše i naša, a sa zapadne barake sa po četiri, do osam stanova. Duž obe strane ulice putovali su drvoredi lipa i kraj je bio poznat po njima. Miris lipe je miris mog detinjstva. Kolonija je bila raj za decu. Igrali smo na mekoj travi fudbal do besvesti, moje dvorište imalo je pravi mali fudbalski travnati teren. Jurcali smo između baraka, Šumarice su tu na dohvat. Naselje su napravili Nemci, kao ratnu reparaciju 1928/29, a radove izvela jedna švedska firma, tako da je sve to, vrhuneći u Sokolani, koja i danas postoji, imalo svoj nordijski lik od drveta. Danas je sve to samo sećanje, zajedno sa mojim kućama i dvorištem. Namesto toga, surovo naselje stambenih zgrada.
Likovi i događaji, Gromovnici su doduše prostorno smešteni na suprotan kraj grada, pre svih iz Ujka Vasine slave, uglavnom svoju artikulaciju duguju stvarnim likovima iz mog sećanja na Koloniju i sopstveno odrastanje u njoj. Isto važi i za pojedine likove iz Loktor Arijanusa.
Svedočimo vremenu komercijalizacije umetnosti, posebno književnosti. Vaša definicija dobre knjige?
Na deo pitanja odgovoriću lakedemonski – tajkunizacija izdavaštva! Izdavači su zainteresovani samo za ono što mogu da prodaju, što ide kao šećer, zejtin i slanina, ili kućna hemija u veleprodaji. Moja izdavačka kuća, CFP Apostrof, jedna je od retkih čija produkcija ne sledi taj vehikel.
Kako bih definisao dobru knjigu? Pa, otklanjam se od definitornog postupka, on uvek nekako okončava stvar, čini je definitivnom, dakle zatvara je u odredbe, a one nikada nisu jedine. Stvarnost je uvek bogatija od ideje ili predstave i stvar teško da može biti konačno zahvaćena, izuzev po svojoj suštini, po svome po sebi, ali čitavo bogatstvo njenog ospoljavanja tako izmiče, pa se meni čini da je valja ostaviti otvorenom, pustiti je da živi i diše. Svako naredno sagledavanje otkriva nešto što je ili promaklo, ili se naknadno tek pojavilo. Drugo, da se manemo estetičkih kanona, dobra knjiga je za mene ona koja me udari u same kosti, koju ću da pamtim dok sam živ, a nekima od takvih iznova se vraćam. Rećiću još toliko: dobra knjiga nije stanje stvari, nego proces stvari, njihovo opetovanje u neprekidnom nastajanju. I još ovo, kako je rekao Gete, savršeno umetničko delo ne postoji, ali zato postoji savršena potraga za savršenim umetničkim delom.
Šta mislite o savremenom čitaocu koji je možda često „izgubljen“ i usamljen u potrazi za dobrom knjigom u vremenu hiperprodukcije?
Ne znam ko je savremeni čitalac ili šta je on. Da li uopšte postoji kao takav? Recimo, ko je i šta čitalac arhajske Helade? Ili onaj iz doba Perikla, Sokrata, potom Platona? Vidimo u Fedonu da je Sokrat dao poslednju drahmu, ne bi li se domogao Anaksagorinog spisa. Kaže, stoga jer je verovao da je ovaj ustanovio kako je svaka stvar to što jeste zato što je tako za nju najbolje, a sam, tada mladić, Sokrat je tragao za onim što je za njega najbolje. Dakle, očekivao je da mu Anaksagorin spis pokaže put vrline, ali ga je taj putokaz, odnosno njegovo odsustvo, izneverio. Jedan tadašnji Helen, kada je pročitao dijalog Fedon, bacio se sa stene u more, dakle ubio se. Hoćemo li reći – eto, to je antički čitalac? Ne znam. Ili, šta je čitalac renesanse? Prosvetiteljstva? Moderne? Postmoderne? Jedino ukoliko bi ustanovili šta je samo čitanje u određenim epohama, traganje za vrlinom, za Bogom, za istinom, ili puka razbribriga, možda duboko uživljavanje i kompleksno uživanje, ili dokolica i način da se uveče lakše zaspi? Ili je to od čoveka do čoveka, bez mogućnosti ma kakvog uopštavanja?
Odgovaram pitanjima, jer ne znam šta bih tačno rekao.
Šta biste voleli da čitaoci osete, dožive, kažu o vašim delima posle čitanja?
Kada sam govorio šta je za mene dobra knjiga, ujedno sam odgovorio i na ovo pitanje. Ovde ću da dodam to da pišem knjige, kakve sam voleo da čitam kao gimnazijalac i ponekad mi se čini da nadoknađujem ono što tada još uvek nije bilo napisano, a silno bih voleo da jeste. Ukoliko moje knjige neko doživi onako, kako sam ja doživeo one kojima se iznova vraćam, znaću da moje pisanje nije bilo tek jedan neslan vic i biću ispunjen unutrašnjom duhovnom pliromom.
Na čemu trenutno radite? Da li planirate da objavite još neku knjigu?
Videću sa Apostrofom da se dva glavna toka mog pripovedanja objave kao dva kompleta, u čvrstom povezu, u kutijama. Kako rekoh, jedan bi komplet nosio naslov Korpus Mačevi i oklopi, drugi Korpus Pandemonijum. Utoliko radim na već objavljenim tekstovima, utežem, klešem, glačam i gletujem. Volim ove masonske metafore, jer se na neki način doživljavam kao jedan od dalekih učenika Hirama Abifa. Pa, dobro, na neki način i ja gradim hram. Nadam se.
Ko su Vaši uzori iz sveta književnosti?
Da se razumemo, ja sam učenik ruske škole pisanja, dijak ruske klasike. Moji prvi uzori bili su ruski klasici, Turgenjev najpre. Vremenom sam shvatio da je to, ma kako jezički srodna, ipak prevedena književnost i da mi valja da uzore potražim među srpskim piscima. Opet, nisam ja uzore jurio, oni su ščepali mene. Prvo me iza ugla sačekao Danilo Kiš, potegao revolver, uperio ga u moju glavu i rekao: „Slušaj, mali, dosta je bilo zajebavanja! Slušaj sad ovamo!“ Tako sam postao marljivi student rečenice i odnosa njenih članova, slušalac pripovedačkog izraza visokog stila, seminarista kompozicije i suplent bihejviornog postupka građenja likova. Onda me iza sledećeg ugla presreo Rastko Petrović. Isukao je svoj staroslovenski mač i zamahnuo da mi odseče glavu, viknuvši: „Gledaj, mamlaze, seti se za kakve si teme rođen i kako to mora da se radi!“ Potom, otišao sam na preslišavanje kod oca Andrića i ujka Crnjanskog, svratio do Meše Selimovića da mi malo izvuče uši. Pa, redom, polagao iz predmetne nastave kod Bore Stankovića, Mladena Markova, Borislava Pekića, Dobrice Ćosića, čije Vreme smrti smatram za obrazac rasnog, punokrvnog, svezamahnog istorijskog romana i velim da je to srpski Rat i mir.
Sada ću malo iz drugog ugla, rado se vraćam našim starim piscima, bez ikakvog odijuma prema takozvanoj lektiraškoj književnosti i sa živim i svežim zanimanjem čitam Svetolika Rankovića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Radoja Domanovića, Milutina Uskokovića, te još starije, čiča Dositija i Zahariju Orfelina, i dublje kroz prošlost, Grigorija Camblaka, Domentijana, Arhiepiskopa Danila Drugog, Stefana Prvovenčanog. Tu je, dakako, Njegoš, uvek tu, prisutan i kada u taj mah nešto drugo čitam. Baš kao i Vuk Karadžić. O tome kako se odnosim prema našoj narodnoj epici i bajkama, rečito i sadržajno govori upravo Korpus Mačevi i oklopi.
Nelako mi je govoriti o uzorima. Izlazi da su svi oni bili i jesu moji uzori. Sledstveno, čitavo književno nasleđe u tom slučaju predstavlja predložak. Vratiću se na prevedenu književnost. Koliko sam ruski dijak, toliko sam i fan američke i uopšte anglojezičke književnosti. Ne bih zaobišao ni francusku. Recimo, Jadnici Viktora Igoa su roman koji me razneo na atome. Da ne ređam imena, tek toliko: Džon Milton, Volter Skot, Emili Bronte, Edgar Alan Po, Čarls Dikens, Vilki Kolins, Herman Melvil, Natanijel Hotorn, Džek London, Hauard Filip Lavkraft, Entoni Bardžis, Džon Tolkin, tja sve do Džordža Martina i Stivena Kinga. Bolje da ispričam nešto na tu temu.
Rekoh da sam Magistra započeo na položaju 524 AD PVO u maju `99. Na položaj sam poneo, između ostalih, knjigu Teofila Gotijea Kapetan Frakas. Ideja da pozorišnu trupu smestim u doba Kosovske bitke svanula je sama od sebe. Ipak, nisam imao nikakvih podataka da li je takvih trupa kod nas u to doba bilo. Uostalom, Gotije opisuje putujuću pozorišnu trupu iz vremena Luja Trinaestog i Rišeljea, to je prva polovina XVII veka, kada su ih u Francuskoj gonili kao skitače i sahranjivali na psećim grobljima. Međutim, ono što je pouzdano, kod nas je u XIV veku bilo skomraka. Tako je nastala Gledova skomračka trupa sa devojkom Rujnom koja igra na lauti, jednom od dve glavne protagonistkinje u romanu. Volim da ne krijem ovakve slučajeve, upravo stoga što se ne radi o prepisivanju, pa ni o persifliranju. Držim da je skomračka trupa u Magistru originalno rešenje. Uzgred, kada sam pisao Magistra, kod nas još uvek nije bilo literature iz takozvane istorije privatnog života. Sve do čega sam mogao da dođem, bile su klasične istorijske rasprave Rada Mihaljčića i Miloša Blagojevića, te monografije iz istorije umetnosti, opšte i sinoptičke istorije, istoriosofska i istorijsko-filosofska dela, recimo Oksfordska istorija srednjevekovne Evrope, Ćorovićeva Istorija Srba, Istorija Vizantije Ostrogorskog, Sumrak Vizantije Ivana Đurića, Kategorije srednjevekovne kulture Arona Gureviča, Formiranje srednjevekovne filosofije Gedeona Majorova, Koplstonova Istorija filosofije srednjeg veka. Iznad ovog bazisa sve sam drugo morao da domaštam, pretpostavim, zamislim i izvedem na osnovu oskudnih materijalnih pokazatelja i mogu vam reći da sam dovoljno toga srećno ispogađao. E, da sam tada imao Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka ili Muzičke instrumente srednjevekovne Srbije, genijalnu knjigu Roksande Pejić, da ne govorim o likovno-grafičkim studijama Nebojše Đuranovića Srednjevekovna Srbija i Srpski vitezovi u doba Nemanjića, te Baneta Kerca 1389!
Vidite, dovoljno slabo znam engleski, da bih mogao da čitam anglojezičke originale, te sam tako morao da sačekam da se pojavi prevod Roberta Irvina Hauarda. Mislim na seriju o Konanu Varvarinu. Upravo sam Hauarda pokušao da čitam u originalu, novele o Salomonu Kejnu, ali to je išlo trapavo, uz rečnik, mučno, pa sam odustao. No, čitajući ove prevedene novele o Konanu Simerijancu, bio sam zatečen, rečju zapanjen srodnošću mojih i Hauardovih opisa bitaka. Šta na to da kažem? Kako mi je Hauard mogao biti uzor, kada ga nisam ni čitao ranije? Ko zna? U nekom posvemašnjem habitusu, možda na neki volšeban način ipak jeste?
I, da se vratim na Ruse. Dogodilo se to februara 2010. Kod akvizitera naleteo sam na jeftino, a likovno vrlo zanimljivo izdanje Zločina i kazne. Zanimljivo, u to isto ili približno isto doba 1987, dok sam ležao u vojnom stacionaru na Topčideru, pročitao sam, pod visokom temperaturom, Zločin i kaznu prvi put. Kupio sam knjigu od akvizitera i kako sam počeo po drugi put da je čitam, tako se otvorila Pandorina kutija sećanja i ponovnog proživljavanja svega što je ispunilo moje bitisanje u vreme odsluženja vojnog roka. Taj period života bio je negde u ko zna kom bogazu i zasunjenom skladištu moje nesvesne psihe. Rekoh da sam Ujka Vasinu slavu zaošijao u zaborav, da sam rukopis uništio. Iz Pandorine kutije tada je, sa ostalim sadržajima, navrelo i sećanje na Ujka Vasinu slavu. U to doba Rusalka beše već objavljena, a Baš Čelik dovršen u rukopisu. Čitao sam gotovo isključivo fantastiku, onu koja se kod nas odnekud naziva epskom (kao da ima neke druge, recimo lirske, kako bi tek to zvučalo), suščestvovao u nekom drugom, kvalitativno dispratnom svetu. Šetajući jednog od tih ledenih dana Šumaricama, poklizavajući se šumskim i parkovskim stazama, pomislih kako bi izgledalo da sada, sa ovim znanjem i iskustvom u pisanju, napišem Ujka Vasinu slavu? Ideja mi se učinila nemogućom. Sama zamisao takve knjige delovala mi je bespredmetno ili makar neodrživo. No, krenuh da se igram, doslovno, da vidim kako će to da bude i šta da izađe. I… Nisam mogao ruku da zaustavim. Šaku sam otresao u grču, nije mogla da sustigne rečenice u mojoj glavi. Nakon svih tih godina, svega sam se kristalno setio, likova, radnje, situacija, svih imena, mesta i toponima i… Za dve nedelje napisao preko hiljadu strana u sitnom, zbijenom rukopisu. Onda su mi, prirodno, ambicije porasle. Tokom leta uneo sam tekst u računar i krajem godine pokazao Vladi Jagličiću. Njegov uvid, da ne velim, zgromio me. Smatrao je gotovo isto što i ja pre nego što sam počeo da se igram. Stvar je nemoguća, bespredmetna, neodrživa. Pamtim da je rekao kako poglavlja deluju kao betonske ploče međusobno povezane koncima. Ujka Vasina slava prvobitno je zamišljena kao roman. Međutim, reče mi i to, da izvučem novelu od stotinak strana, a ostalo pustim niz vodu. Dugo sam se lomio oko toga i u leto 2011. odlučio da ga poslušam. Izvukao sam novelu od sedamdesetak strana, to je naslovna novela knjige, ali bilo mi je žao svega preostalog materijala, koji sam imao da, kako on reče, pustim niz vodu. Prionuo sam na posao i izvukao još dvanaest novela i tako spasao skoro polovinu prvobitnog rukopisa. Tako je nastala Ujka Vasina slava. Zahvaljujući Dostojevskom! On mi je dozvao iz zaborava.
Šta trenutno čitate?
Rat i mir. Po treći put. Uveče, pustim tiho sa jutjuba muziku onog doba, gromovite orkestracije promivene ihorom Elizija. Betovena, Šuberta, Šumana, Bramsa. I ronim po najgenijalnijim opisima bitaka u istoriji književnosti, od Homera i Herodota, dojako. Bitka kod Šengrabena. Bitka kod Austerlica. Topovske kanonade, bajoneti koji sevaju iz magle i dima, streljačke linije grenadira, besni juriš husara, juriš konjičke garde naoružane kopljima, grof Nikolaj Rostov nad čijim galopom zvižde kuršumi po Austerlicu, knez Andrej Bolkonski sa zastavom bataljona trči ispred pešadinaca, dok ga udarac sablje ne onesvesti. Grozni Napoleon i Kutuzov koji i pre bitke zna kako će završiti, zbog naduvenosti dva cara i gluposti austrijskih i ruskih generala. Kao i sve ono drugo. Prelepa, glupa Elen, plemenita, ružna Marija Bolkonska, spletkaroš i parazit knez Vasilije, moj omiljeni likovi Pjer Bezuhov i Nataša Rostova. Besmrtne, večne slike Moskve, Sanktpeterburga, dvorca Rostovih, dvorca Bolkonskih.
Na mom radnom stolu stoji oštrim pogledom u mene uperena slika grofa Tolstoja…
Koje su još knjige kojima se rado vraćate i koje biste, pored vaših, preporučili za čitanje?
Rusku književnost svakako, na prvom mestu. Evo, ljubiteljima horora preporučujem, iz prve ruke, najveći gotski roman ikada napisan, uz to jedan od najvećih romana uopšte: Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Takođe, istima, roman Ognjeni anđeo Valerija Brjusova, za koji su Nemci priznali da na svoju nacionalnu tematiku, bolji gotski roman nemaju.
No, da tematski razradim odgovor na vaše provokativno pitanje. Zašto kažem provokativno? Pa, vidite, ovim preporukama svakako odajem sebe. Mada, u prethodnim odgovorima to sam već dovoljno učinio, da bih mogao dočekati primedbu kako sam oborio svoj prvašnji stav o nameravanoj ličnoj neprisutnosti u javnom prostoru. Kako god, sada ću vam odgovoriti kao bibliotekar, dakle stručno lice u pogledu čitalačkih preporuka. Dok sam radio na bibliotečkom ogranku Aerodrom NBKG, koji se nalazi u istoimenom naselju na severnoj strani Kragujevca, na izvesnim policama formirao sam čitalačke preporuke, i to po žanrovima. Tako, na polici za horor našli su se: Prolaz Džastina Kronina, Isterivač đavola Vilijema Pitera Blatija, Pali anđeo (Anđelovo srce kao film) Vilijama Hjortsberga, Uvek smo živele u zamku Širli Džekson, Isijavanje Stivena Kinga, Bjuik 8 i Keri od istog, Poslednji vukodlak, Talulin čopor i Krv naša nasušna od Glena Dankana, Kult i Stan broj 16 Adama Nevila, Opsednutost Nensi Holder, Drud i Deca noći Dena Simonsa, te klasici: Večeri u seocetu kraj Dikanjke, Mirgorod i Petrogradske priče Nikolaja Gogolja, Frankenštajn Meri Šeli, Nekronomikon Hauarda Filipa Lavkrafta, Doživljaji Artura Gordona Pima Edgara Alana Poa i Dvojnik Fjodora Dostojevskog (kao psiho-gotik). Na polici fantastike: Naslednici Vilijema Goldinga, Deca vremena Andreja Čajkovskog, Lako je biti Bog braće Strugacki, Barajar i Krhotine časti Megi Mekmaster Bišol, Oni drugi Džo Volton, Odiseja 2001 Artura Klarka, Nikadođija Nila Gejmena, Mesečeva ikra Stivena Eriksona, serijal Pesma leda i vatre Džordža Martina, zbornik Legende, koji je priredio Robert Silverberg, kao i klasici Rat svetova Herberta Džordža Velsa i Aelita Alekseja Tolstoja. Na polici za istorijski roman: trilogija Arn Templar Jana Gijua, Ivan Grozni i Petar Veliki Alekseja Tolstoja, Vitezi kneza Lazara Slavomira Nastasijevića, Deligrad i Golaći Dušana Baranina, Legenda o Montrozu Voltera Skota, Moskva i Staljingrad Teodora Plivijea, Na zapadu ništa novo Eriha Remarka, Tri Musketara (integralna verzija), Kraljica Margo i Madam de Monsoro Aleksandra Dime, Ognjem i mačem, Potop i Pan Volodjovski Henrika Sjenkjeviča, Pod slobodnim suncem Franca Finžgara, recimo. Na polici za ljubavni i erotski roman: Stanarka napuštenog zamka En Bronte, Orkanski visovi Emili Bronte, Priča o devojci O Polin Reaž, Brda Dakote Nore Roberts, kao i klasici, romani u stihovima: Filostrato Đovanija Bokača i Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina, te drama Sirano de Beržerak Edmona Rostana. I, ovde ću da se zaustavim. Ove preporuke imale su, zapravo, turnus, pa bi se jednog meseca našle jedne, drugog druge. Tako, ovo shvatite kao da ste došli kod mene u biblioteku, na moje radno mesto i tražite da vam nešto preporučim, a ja vas pitam šta volite da čitate i onda odemo do police sa formiranim preporukama.
Ipak, evo za kraj i jedne lične preporuke, a time ću ujedno da se vratim na sam početak našeg razgovora, na to kako sam i kada uopšte postao pisac. Rekoh da sam lunjao gradom, gledajući unutrašnjim okom svoje epske spektakle, a da su neki među tim imaginarnim filmovima bili gusarske sage. E, to je skrivio nenadmašni epski roman francuskog pisca Robera Žilara Marija sa Kariba. Ja sam ga pročitao u hrvatskoj redakciji, u izdanju Otokara Keršovanija, kuće iz Rijeke, koja je prva objavila Vreme smrti Dobrice Ćosića, ukoliko se ne varam. Žilarov roman objavili su pod naslovom Marija sa Antila. Mislim da je to jedino izdanje koje kod nas može da se nađe. Sad, ko voli taj piratski prosede, ko bi da sa francuskim gusarima plovi Karibima, pristajući na Martinik, koga oduševljavaju pompezni jedrenjaci iz XVII veka, neka se potrudi da pronađe ovu višetomnu piratsku sagu. Radnja romana počinje u Parizu 1629, ubistvom u zabranjenom dvoboju, nakon čega Žak DParke beži na Martinik, sa verenicom Marijom. U američkim vodama Atlantika presreću ih pirati, koje predvodi zloglasni Iv Lefor. Razbojnici preuzimaju francuski brod, ali nepobedivi mačevalac DParke savlada Lefora, oprosti mu život, čime se ishod kratke bitke preokreće i oni postaju najbolji prijatelji, koji na Martiniku organizuju francusku pomorsku gerilu protiv Engleza. Fanovi pomorskih bitaka XVII veka imaće šta da pročitaju, jer u doba Kromvela engleska flota kreće da zauzme Marinik, ali se sudara sa flotom francuskih gusara, kojom komanduju kapetani La Kapel i Lefor, dok D`Parke od Luja Četrnaestog dobija guvernerstvo na Martiniku. Engleze predvodi zlikovac (ko bi drugi u francuskom romanu predvodio Engleze) Redžinald Mejbrej, Kromvelov špijun. Ipak, centralni lik je Marija, oko koje se kao oko osovine žrvnja, sve okreće. Rađa sina, koji treba da nasledi guvernerstvo nad ostrvom, ali zato Lefor mora da ubije gnusnog špijuna Mejbreja, što se i događa u poslednjoj glavi romana. I, to je moja preporuka za kraj.
Ko zna, možda neki klinac poželi da i sam piše gusarske sage? Pa, kroz četrdesetak godina, kao ovo sada ja, progovori o svojim počecima i seti se Marije sa Kariba…
Razgovor vodila Stana Šehalić
