Aleksandar Đurić rođen je 1985. godine u Požarevcu. Bavi se komparativnom književnošću i obrazovno-vaspitnim radom u osnovnoj školi. Autor je književnih dela: zbirka pesama Vera (Poetikum, 2020), zbirka priča U šine (Nova poetika, 2021), roman Transilvanijski Alfa Bet (Alma, 2022).
AUTOPORTRET
Krijem se od sebe u zastave i kiše,
a šta ako je to samo večna igra kruga.
Svuda sklad cvetova bez glava i strahovlade još više,
da bih jednom umro kisnem k’o na krovu moja tuga.
Dani su mi Suncem brutalno zaklani,
požarno lepi skitaju moja skitanja.
Metak moje poljupce vreba i šestare dani,
čekam da na pajvanima krvavo Sunce dovuče moje urlike vezane za znake pitanja.
Rojevi eksera siluju moju samoću,
pijanci opraštaju sebi da bi mogli ponovo da se napiju.
Smrt puši moje cigare, a ja je pokrivam noću,
život mi je tma i tušta – samotan plam i majka moje suze liju.
Bol mi baca na glavu jastuk i lekciju plača,
sav od vlage k’o prevrnuta svetiljka na kiši pištim.
Padanje ovo bez smera i sklada stalno jača,
prestao je da tišti čovek u meni – prestao sam u čoveku ja da tištim.
UPARAĐENI ANTIČOVEK
Uparađeni antičoveče,
dokle ćemo da živimo na ostrvu krutih šema, dijagrama i hajki,
da nam nad glavama visi prokletstvo mrtvih tvoraca i neumoljive čengele.
Stratišta mrskog crnog znaka su epilog nekih čudnih ispričanih nam bajki,
poklonimo se smislu stvaranja i kretnji – galije i brodolomnike nećemo zateći cele.
Uparađeni antičoveče,
društvo je naše ženik a smrt nevesta,
umreti to je nigde – i od nigde dalje.
Zemljani smo plikovi zbijeni u nizu i slepa cesta,
ogledalima Luciferovim posmatramo na grudima našim izvetrele medalje.
Uparađeni antičoveče,
u mozgu nam zaslađena gorčina i čigra,
smešak pod grimasom i akvarel u lepoti ružan.
Ko god poželi igru harlekinsku sa nama igra,
smešak pod grimasom i akvarel u šarenilu tužan.
PASJI OTAC
Otac je kuća koja se ruši.
Abdulah Sidran
Kleče podlivi tvoji na meni,
sit sam tvojih okretanja glava dok mene okružuju sociopatske lutke.
Pasji oče, smorenog begunca u meni nateraj u grede pa ka gredama kreni,
potonuo ne bi ni da me vidiš smežuranog u davljenjima – tako je bolje … ćutke.
Vrati se jednostavno svojim psima i nemoj ništa da im kažeš,
u masivima tmurnim počivaće moje telo, a ko zna gde um.
Zauvek žedan moraćeš da piješ iz sita, da cviliš i lažeš,
dok tražim svoj mir, čuvaće me zavijanje vukova i grana šum.
Pasji oče, ako te noću u stomaku punom koski nešto bude peklo,
znaćeš da mir nisam našao ni u zagrobnim jezerima.
Okreni još jednom sve svoje glave – nemoj da se patiš otpadanjem što me je preseklo,
među žvrljotine i ogrebotine baci moje sveske – ti i ja smo samo zveri bačene zverima.
- Boris Mandić: “Metafizika odsustva” i druge pesme
- Irena Jekić: PET PESAMA
- Slaven Kopanja: U zadnjem kupeu Southern Expressa (izbor)
DRUŠTVENA IGRA
Jaruge, spustovi i kotrljanja gnezde se u kablovima sistema,
državni dželati bi tokom grozničavih noći da sahrane etiku.
Kada propadnu bogovi, za češljanje rospije češlja više nema,
izašli smo danas iz sebe sa glavama u ruci i tražili novog sebe za buduću sliku.
Gora od neznanja je intuitivna istina,
malo ljudi može slušati sebe – još manje uspe da ne izda.
Delikventi sporo igraju valcer na polju nagaznih mina,
ko je konačno našao sebe izgubio je sebe – znam da sam konji … u ustima mi uzda.
Užareni čekamo u mesu svom kao far,
mislite da je ruka koja drži luk na našim vratovima društvena igra.
Tražimo neprestano izlaz iz metroa stradanja nesvesni da smo kvar,
napisana slova samo su orgija papira, raskršća vena i vertikala svetskih predigra.
O ŠRAPNELIMA
Kida mi se jetra – patos natopljen alkoholom ponovo dira,
pijani smo beskućnici – ridamo ja i brid.
Tela nam postaju aerodrom za insekte i mačke koje niko ne bira,
sami u delirijumskom besnilu groteska smo i bezvremlje što udara čelom u zid.
Šrapneli smo rođeni iz kafanske srče – došli kao zgure,
u vučje doba vučjim se oglasismo glasom.
Viju iznad naših zarivanja barjak pijandure sure,
preživeli bežeći zalaze u namreškan potop kasom.
Bacamo sidro u flašu sa namerom da umesto nas receptore legitimiše,
sa trupla nam blatnjavih (s)kida krastavu košulju.
Mutanti smo ugrađeni u temelj tamnice – šrapnel do šrapnela cirozu izdiše,
odeveni u dronjke i opiljke večno plivamo u večno vrelom ulju.
