Aleksa Đukanović, književnik i književni kritičar, rođen je 1998. u Beogradu. Objavio je šest knjiga (pesama, novela, eseja i dnevničke proze): Europa in extremis (2021.), Jeretičke pesme (2021.), Pali inkvizitor (2021.), Tronogi hohštapler (2021.), Knjiga eseja (2021.), i Dnevnik 2017–2020 (2021.). Pisao je za: Politiku („Kulturni dodatak”), Danas, Književne novine, Savremenik, Domete, Bagdalu, Istok, Sizif, KULT, Trag, Ekerman, Zlatnu gredu, Srp, Poentu, Bukmarker, Baštu Balkana, Afirmator, Ćirilicu, AVKF, Fantastični vodič, Libartes, Portalibris, Enheduanu, Enheduanin književni vrt, Zvezdani kolodvor, Šumadijske metafore, Lamed, Književni časopis booke.hr, Suštinu poetike, Poeziju SRB, Međutim, DNK, Naš Trag, itd. Bio je urednik časopisa za književnost i kulturu Sizif. Piše književnu kritiku za Politiku. Dobitnik je Književne nagrade „Zvonimir Šubić” Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta” za najbolju prozu (pripovetku) u 2021. godini (Pali inkvizitor), kao i drugih priznanja. Član je Društva književnika Vojvodine. Živi u Beogradu.
Napolju, na čistom i svetlom zraku i pod otvorenim i radosnim plavim nebesima – na bujnom Trgu Sv. Petra i preko cele teritorije majušne i sirote vatikanske Države, i uz obalu bistrog i plavog Tibra, sve do staro-rimskog i Flavijevog Koloseuma, dan je bio osobito svetao i topao – ni jedne jedine mrve od traga tmurnim i crnim oblacima nije bilo, a rimski su oblaci do juče tako jezivo mračili plava nebesa i jasno nagoveštavali da može biti kakve strahotne oluje, silovite vodurine sa nebesa – kiše – možda i poveći potop, sličan onom biblijskom – koji će, po svemu sudeći, u Božijoj razočaranoj misli, nužnoj pretnji i pravednom gnevu poplaviti, podaviti, uništiti i očistiti sve grešno, đavolje i loše na kori zemljinoj i blatnoj punoj greha, zlodela i ljudskih nepočinstava a sačuvati sve ono dobro i hvale dostojno.
Ali ne!
Ne, sve je toga dana bilo veoma razgaljeno, živo i veselo.
Živahno i puno neobjašnjive radosti!
Čvorci – te krasne malene crnpuraste i dosadne ptičice (možebiti oko petnaestak repova) bile su postrojene – kao pravi pravcati streljački vod napunjenih pušaka – u gustom špaliru na jednom starom višestoletnom visokom četinaru, baš podno golemog prozora gotskog arhitektonskog stila (ispod koga je bilo nekoliko omanjih čudovišnih Gargojla u obliku himere) spavaćih odaja svetog oca Silvestera VIII (a čiji je Papski apartman drugim delom gledao na Trg Sv. Petra) – pevali su svoje blage i mile arije tako veličanstveno, grandiozno i milozvučno kao da im diriguje, dakako, lično glavom i maestralnom dirigentskom palicom – Žan Batist Lulije, ili – Vilhem Rihard Vagner, ili možda – mesje Berlioz!
O, da!
Sve se orilo blagougodnim, šarenolikim, milozvučnim melodijama koje su na sva usta slavile radost i vrednost ovozemaljskog, opipljivog, materijalnog života.
Ispred grandioznog renesansnog zdanja Bazilike Svetog Petra, prisutna i pridošla divlja, pokvarena i neukrotiva deca svih uzrasta skakutala su radosno i raspevano, goneći i goneći pitome, dobrodušne, gladne i poplašene golubove – i jurcajući, iskeženih lica, za dobro podgojenim i podlim, te fatalno-podmuklo manipulativnim vatikanskim rezidencijalnim mačkama (čiji su debeli i dobro nagojeni stomaci podsećali na praseće, a mačke – na debele, domaće crno-žute mangulice) koje su se neprestano oblizivale, decu dražile, i poput hijena se cerile – hirovito mjaukajući i povremeno besno režeći na sve prisutne turiste na vatikanskoj teritoriji, poput krvoločnih tigrova žednih mesa i krvi, dapače; tako je bilo. No, iza Bazilike Sv. Petra – na istočnoj strani, nekoliko uličarskih klipana musolinijevski obrijanih i ošišanih do glave, i nekoliko malodobnih niskih mangupskih džeparoša (koji su pukim slučajem godinama izbegavali boravak u italijanskim popravnim domovima i zatvorskim ustanovama za maloletnike) gađalo je sitnim, oštrim, šiljatim kamenčićima jednu omanju, mršavu vevericu (koja je po tankom trbuhu kazivala samo jedno: to – da ništa nije okusila minimum – nedelju dana), i koja je, prestrašena od ovih aljkavih bezobraznih klipana, šmugnula, te se zavukla u najviši deo tamno zelene uskopiramidalne krošnje jednog bujnog crnog bora – koji je u krugu vatikanske Palate posađen još u devetnaestom stoleću, s jeseni hiljadu osamsto osamdeset i druge godine – u vreme stolovanja dvesta pedeset i šestog pape – Pape Lava XIII – Leo Tertius Decimus. A sa veličanstvenih i vedrih, graciozno plavih i svetlih nebesa tek po nekoliko vrlo hladnih, jedva osetljivih, tankih i sićušnih kišnih kapljica palo je na suvu zemlju i nagovestilo da bi, ipak, možda moglo i biti kakve strahotne kišne oluje, užasnog i vetrovitog nevremena, možebiti i obilnog potopa, koji, kao i uvek – prekida lep i sunčan dan onda kada je dan najugodniji, najmiliji, najlepši i najsunčaniji. A deca? Šta su činila razdragana i bezobrazna deca, na ovom širokom svetom vatikanskom Trgu? Bilo kakva da su – sva su deca, ipak – pravi majstori i čarobnjaci ukusa, igre, mirisa, boje i mašte, i sva su ona, ipak, bila oličenje jedne velike radosti i sreće toga dana, i sve je bilo tako veselo, radosno i živahno ispred Bazilike Svetog Petra.
O, da!
Sve se zbivalo kao na nekom karnevalskom urnebesnom seoskom italijanskom vašaru, možebiti negde na sunčanoj Siciliji uoči praznika – Sollemnitas Omnium Sanctorum (ili Svih svetih): turisti sa svih strana ove naše šarene kugle zemaljske komešali su se pred krasnim zidinama ove grandiozne renesansne vatikanske građevine iz poznog šesnaestog stoleća – žagor, galama, gromka vika, smeh, radoznali pogledi, radosni povici, neprestano i iritirajuće bljeskanje foto-aparata, zadovoljno kikotanje, veselo gunđanje u smehu, živahno i impresivno pričanje pod najlepšim utiscima, bezazleno brbljanje, dugi pogledi, pomna posmatranja, uspravne ruke, prsti koji jasno pokazuju tamo i vamo, pogledi u visine, pogledi sa strane, pogledi svuda uokolo, pogledi, dakle – koji pilje krupnim i budnim očima, ljudi koji impresioniranim očima divljenja gledaju u goleme vatikanske građevine velikih starovekovnih i srednjovekovnih umetničkih arhitekata i stvaralaca: Dominika, Bramantea, Đovanija Berninija, i Mikelanđela Bunarotija – sve su te vredne i divljenja dostojne umetničke i kolosalne građevinske tvorevine starog, ranog i srednjeg evropskog veka bile, doista – impresivne za „obične” ljude koji su prvi put stali pred velika i bogata zdanja Rimske Crkve, znamenite Mikelanđelove skulpture – najveća arhitektonska i umetnička dostignuća i najvrednija čuda italijanske i evropske umetničke renesanse. A toga dana, tog jarko sunčanog, veoma toplog, fatalno plavog i krasnog dana – bilo je, zaista, radosno i blagougodno – samo je na ovom Trgu, kao poslednji „omaž” Svetome Petru, još zafalila i kakva podeblja, i majstorski ukroćena mečka, kao i raspevani talijanski cirkuzanti „Cingari”, te jedan jak doboš i dobra frula od mlade jelovine – pa da se sve zaori u jedan jedini gromki glas skupa sa mečkom koja igra na zadnjim nogama i riče dok jedan dobošar snažno dlanovima udara u doboš a drugi duva u dvojnice i svira za mečku poznatu melodiju – kao na pravom pravcatom seoskom vašaru koji se zbiva jednom u godinu dana, u jednom kratkom vremenu od svega nekoliko prazničnih i raspevanih dana, tradicionalno i već više vekova na čitavom brdovitom, tribalskom, varvarskom Balkanu, od Triglava, Zagreba, Ludbrega i Beograda preko Cetinja, Zlatibora i Raške do Kumanova, Bitolja i Stambola.
Bojana Marković: VAMPIR (kratka priča)
Duboko, duboko unutar velike, grandiozne i prostrane vatikanske Apostolske palate – čiji su osobito debeli, masivni, čvrsti, kameniti i ponegde čvrsto mermerni zidovi (debljine i preko dva i pol metra) čuvali grozotne, strašne i jezovite zemaljske i svetovne vatikanske tajne od visprenih očiju i uvek spremno načuljenih ušiju spoljnog ljudskog i običnog smrtnog sveta – odvijala se, uz primetno Božije odsustvo, sasvim druga dramatska slika, koja, naočigled svih zemaljski-realnih i dogođenih zbilja tih momenata, nije imala jasno vidljivog, ovozemaljskog, i razumnog reditelja. Siroti sveti Silvester VIII, vrhovni i jedini otac malog Vatikana i premoćne Rimske Crkve, tada je – prešavši polagano s vlastite klozetske šolje na svoj lepi bide – započeo sve grlatije i grlatije da cmizdri kao kakvo malo, sićušno, fatalno postojano razmaženo i vidno pobesnelo derište, baš tako – kao nekakvo bolesno, hirovito dete koje nema vlastitu predstavu o sebi i o spoljnom svetu. Započeo je papa Silvester VIII, u jednome teškom, odioznom trenu, tako vraški histerično da urla, zapomaže i viče, da zavija kao osamljeni nesrećni kurjak u lombardijskoj alpskoj šumi, i da se dernja na sva usta bacajući bale i pljuvačke na sve strane oko sebe – o, da – i mlatarajući pritom vlastitim rukama oko svoje malene, kržljave, osušene glave i šutirajući nogama, naravno – iz žestokog besa, svoju ličnu kadu (koja se u odnosu na trenutačan Papin fizički kupatilski položaj nalazila – tačno naspram vrhova njegovih podebljih nožnih palčeva – a na čijim su beskrvnim, hladnim vrhovima, poput oštrih čeličnih igli, štrčali dugi, tanki, čisti, beli i kameno čvrsti i šiljati nepotkresani nokti, koji su uveliko poprimili biserno-belu boju poprilično stvrdnuti i opasno najedeni od dermatofitskih alavih gljivica, kao i podmuklom bakterijicom Candidom auris koja se iz prljavih nosnih nozdrva i masnoga, nečistoga uha lako da preneti na neoprane vonjave nožne prste – i prazilukom zapušteni, to jest – skroz dlakavi, nečisti predeo vrha zadnjice).
Na sve ovo – kao na kakav tipični i svakom razumnom čoveku jasni đavolji Circulus vitiosus – siroti, unezvereni i poplašeni otac Frančesko, uzrujan do bola, šokiran i uzdrman do vrištavog pištanja u ušima od naglog i prekomernog povećanja krvnoga pritiska, povikao je svetom ocu Silvesteru VIII, hvatajući se za svoju bolnu glavu obema rukama:
„Sanctus Pater… Sanctus Pater! Pater… Ira initium insaniae!”1
No, nije zabrinuti otac Frančesko uspeo ni za jedan jedini delić sekunde ili trena zaustaviti niti bar malo umiriti i na koncu smiriti do minimalne snošljivosti tada vraški izbezumljenog i apsolutno u prostoru i vremenu izgubljenog papu Silvestera VIII. Sveti otac rikao je i rikao, poput kakve opasne, krvoločne divlje i potpuno pobesnele životinje, skroz otupljenih svojih ljudskih čula i osećaja. Poput najobičnije prozukle šumske klade – ništa ga nije doticalo niti je išta hteo i mogao čuti, niti je davao i ma kakvog znaka da imalo reaguje na glasne i uplašeno-dobronamerne povike sirotog i poštenog oca Frančeska, koji je utronjanog i uneređenog Papu gledao tako sažaljivo, malodušno, otužno i postojano iskreno, tako zaplašeno, pomno i brižno da, prosto, od vidne muke nije znao šta da tako čvrsto učini pa da „uznemirenog” Papu umiri, te se obema rukama još čvršće uhvatio za vlastitu glavu – konkretno kosu, i počeo je tada otac Frančesko čupati svoju vlastitu negovanu kosu s razdeljkom na sredini vrlo silno i vrlo bolno za njega samog – da je gotovo zastenjao, zajaukao od bola i kidanja nekoliko jakih korenova njegovih dugih vlasi u moždanoj kori. Sveti otac vatikanski i rimski, papa Silvester VIII vikao je i vikao, urlao i urlao, plakao i plakao bez prekida, neutoljivo i drečavo, bez odmora, kao precizno navijena dečija igračka na osobito – energijom snažne – baterije. Sveti otac Silvester VIII rikao je i rikao potpuno, za ljudski razumni um, neshvatljivo i neobjašnjivo – o, da – cmizdrio je i cmizdrio.
I cmizdrio… cmizdrio… cmizdrio. I cmizdrio!
O, da – u sav glas, kao da mu kožu živome deru od nogu do potiljka!
1 „Sanctus Pater… Sanctus Pater! Pater… Ira initium insaniae!” (lat.) – „Sveti Oče… Sveti Oče! Oče… Gnev je početak ođavoljenja!” (Prim. aut.)
PALI INKVIZITOR : gotska novela, Aleksa Đukanović, Društvo za afirmaciju kulture – Presing, 2021.
