Prikaz knjige: Milomir Đukanović, Album iščezlih slika, Dereta, 2023.
„Album iščezlih slika je knjiga o umornoj i odlazećoj generaciji na kraju jednog praznog i besmislenog veka, i na početku drugog, koji takođe mnogo ne obećava. Zapis o vremenu, prohujalom i strasnom, koje iza sebe već briše sve tragove. Ožiljci ravnodušja samo su bolni, jedva vidljivi putokazi za nepregledna polja šaši koja se pravedno dele svakom smerniku bez obzira na njegove zasluge. A biste velikana, grobljanski dvorci i aleje zaslužnih građana tužni su svedoci ljudskih iluzija da se moćni valovi nadolazeće prašine rasplinjuju. Neobuzdana igra iz koje se u kosmosu rađaju crne rupe, zvezde i život ovde je porodila šašavu književnu tvorevinu.“
(str. 9.)
U sklopu edicije posvećene savremenoj srpskoj književnosti, Izdavačka kuća Dereta nedavno je objavila šesti roman autora Milomira Đukanovića, pod nazivom Album iščezlih slika. Interesantan naslov ne predstavlja nikakvu slučajnost, budući da roman, poput stvarnog albuma, u sebi objedinjuje četrnaest poglavlja koja se, nalik slikama, prikazuju pred čitaocem. Zahvaljujući piščevoj veštini da svom izrazu da osobenu ekspresivnost, čime ga ujedno obogaćuje i snažnom vizualizacijom, polazi mu za rukom da specifične epizode, koje su samo naizgled jasno omeđene, poput slika razvije pred čitaocem koji u ulozi nemog posmatrača nastoji da zaobiđe privid i zabludu, te da na taj način dospe do istine („Tajna priče je u otkrivanju nevidljivog“).
Ovakav autorov postupak prati neskriveno poigravanje tekstom, ali uz neophodnu dozu mere kojom se pritom izbegava rizik od skliznuća u preteranu zamršenost i apsurdnost, a tekst, iako nesumnjivo usložnjen, uspeva da zadrži fluidni karakter pri čemu u izlaganju nema suvoparnosti i monotonosti. Autor uspešno upravlja građom, održavajući sklad očuvanim kontinuitetom radnje dok je osnovna nit pripovedanja obogaćena dopunama koje se, poput vezivnog tkiva, asocijativno vežu u uzbudljivi narativ. Postavljajući period detinjstva i mladosti u središte psihološke karakterizacije, Đukanović vrši detaljan uvid u društvenu stvarnost, njenu prirodu, kao i istorijske promene sveta. Prikazom manje ili više upečatljivih ljudskih sudbina, kroz niz svojevrsnih priča koje u sklopu celine dele zajedničke elemente, pisac odskače od pravolinijskog pripovedanja i meša žanrove, ali ujedno omogućuje i upliv mašte u stvarni život, odnosno obogaćuje stvarnost nadrealnim pripovednim slojem. Ovakav sloj ukazuje na to da Đukanović ne nastoji da mimetički dočara realnost – svet njegovog romana jeste svet prožimanja i preplitanja, postojanje uvijeno u izmaglicu u kojoj je sve moguće.
- Nerazbijeni krčag i prerastanje zabluda: „Abigel“ Magde Sabo
- Eseška zmija – viktorijanski sukob prirodnog i natprirodnog
Autorovo upečatljivo poigravanje sopstvenim delom zapravo predstavlja jedan od njegovih najvažnijih elemenata. Postavljajući se istovremeno u ulogu sveznajućeg priopovedača i junaka romana, Đukanović omogućuje sebi dvostruku tačku gledišta, uklapajući različite perspektive. Ali menjanje pripovedačke pozicije nije jedini način na koji se autor igra. Naizgled zatvoreni svet romana on „otvara“ uz pomoć nenametljivo prisutnih dvostrukosti koje, osim pripovednog pristupa, podrazumevaju i naglašavanje prostora romanesknog sveta, pri čemu se oseti delikatna usmerenost ka horizontalnoj i vertikalnoj putanji, na koje se raspoređuje čitaočeva pažnja. Na taj način uvedena je još jedna dvostrukost koja podrazumeva spoljašnjost i unutrašnjost – svet u romanu sveden je na daljine i blizine voljenih ljudi, zavičaja, skromnih varoši, neobičnih neznanaca, neistraženih predela, kao i visine i dubine intimnih misli koje otkrivaju pojedinačne i kolektivne ljudske nesreće, usamljenost, težinu bolesti, žal za onim čega više nema, srušene snove i ideale…
Ova večna borba i suprotstavljenost dobra i zla koji diktiraju čovekovu sudbinu predstavljena je kroz specifičnu, promišljenu atmosferičnost u romanu, koja postepeno prerasta u još jedan od ključnih motiva kada je reč o krajnostima – odmerena igra gotovo opipljive svetlosti i tame, praćena učestalom pojavom magle, sugeriše nepobitnu podeljenost pojedinca između sumorne, obeshrabrujuće sadašnjosti koju karakteriše duhovna klonulost i maglovitih uspomena na prošlost koja pulsira podjednako spokojem i burnim previranjima, detinjom radošću, toplinom i neizbežnom patnjom, pri čemu se lična istorija i sudbina doživljavaju kao novčić čije se dve strane neprestano okreću u održavanju životne iskre pred neizvesnom budućnosti.
Piščeve refleksije o detinjstvu, mladosti, nekom zaboravljenom, drugačijem vremenu predstavljaju bolno svedočanstvo o preobraženom svetu u kojem se svakodnevica odvija:
„Zavičaj, zapravo, nisu samo brda, zgrade i drugi topografski markeri, nego – pre svega – iščezle slike detinjstva, uhvaćene u srećnim trenucima odrastanja, kad se i pakao slika ružičastim bojama. Žal za tim izgubljenim slikama, za kojim nostalgično tragamo, i praznina što ih u realnom svetu više nećemo naći, raskoljava naša sećanja i ništi radost. A pitanja na koja svojevremeno nismo našli odgovore, pojavljuju se sa uvećanom težinom i novim, nerešivim zagonetkama. Ako se, na primer, popnem na crkveni zvonik i odozgo, u isto vreme, gledam na sve četiri strane sveta, hoće li se slike mog detinjstva izmeniti ili će biti iste kao ranije? Ukoliko u istom trenu, dalje, te slike posmatram odozgo, sa zvonika, i odozdo, sa zemlje, mogu li se one preobraziti u utešniji oblik, nesklon stalnom premeravanju?“
(str. 95)
Međutim, pomenutoj dualnosti kojom se autor poigrava nije izložen samo pojedinac, nego i čitavo društvo koje se pod njenim uticajima razdvaja, udaljuje i stoga podleže zatočeništvu u samoći. Porazna izolovanost savremenog čoveka koji u nostalgičnom traganju naginje prošlosti, svojoj domovini, tradiciji i svetu neizmenjenom ratnim tragedijama pronalazi svoj izraz kroz motiv uzdignutosti, odakle se s visine stremi nekom prošlom vremenu uz bolno saznanje o neostvarivosti ovakvih stremljenja. Autor, stoga, promišljenom upotrebom jezika i pažljivo odabranim rečima prenosi, između ostalih, i ideje o težnjama prosečnog čoveka za slobodom, ali koja prevazilazi granice fizičkog aspekta i prerasta u potrebu za oslobođenjem sopstvene svesti, svojih uspomena, emocija i snova, o čemu progovara kroz reči Hermana Hesea:
„’… U kraljevskom letaču sam’, zapisuje, ’video pesmu i simbol; pratio sam ga žudnim pogledom i zapamtio zauvek. Od tada sam uvek, kad god bih išao u planine, priželjkivao da ga ponovo vidim i stotinu puta sam u polunadi podizao oči u visine. Ta nada se retko ispunjavala, ali je nesmanjena ostala da živi u meni.’ Hese dalje piše: ’Ima stvari i želja za koje vezujem svu neprestanu životnu radost i predstavu čežnjive zemaljske miline; u njih, pre svih drugih, spadaju tri – zvezdana zimska noć u visokim planinama, večernja vožnja barkom po laguni ispred Venecije i gledanje orla iznad planina’“.
(str. 150.)
Konstrukcija ovog izazovnog čitalačkog ostvarenja čini još jedno sredstvo koje pisac koristi kako bi preneo svoje ideje i čitaocu pomogao da jasnije oseti osobenosti elemenata inkorporiranih u roman. Njegova prstenasta struktura, odnosno vraćanje prvom poglavlju na kraju radnje, aludira na ciklično ponavljanje i nemogućnost bega, ali i na nezavršenost priče, a samim tim i igre. Na taj način ona uspeva da se otrgne od pripovednog sloja i da se umeša u samu strukturu dela – već pomenute dvostrukosti, neobični zapleti i raspleti, neočekivani susreti i neverovatne slučajnosti ustupaju prostor za zaintrigiranost tekstu kao autorovoj tvorevini koja je na momente u stanju da svojom formom podjednako iznenadi čitaoca. Ovakve varijacije igre Đukanović zapravo najavljuje kroz brojna samopromišljanja, ali i svojevrsna objašnjenja sopstvenog eksperimentisanja s književnim tekstom („…dobar pisac čuva poslednju kartu. Igra traje i kad izgleda završena“), te istražujući, promišljajući on i sam postaje postaje junak svog dela, zahvaljujući čemu se postavka romana, koja naizgled deluje jednostavno, lišava jednodimenzionalnosti, a prisutna slojevitost postaje polazna osnova i jedna od njegovih najbitnijih specifičnosti.
Koncept slobode, naposletku, ipak ostaje svojevrsna iluzija, kako za junake Đukanovićevog romana, tako i za čitaoca koji, premda nastoji da zaobiđe ograničenja koja konstrukcija romana nameće, ostaje da se zajedno sa njegovim junacima vrti u oformljenom krugu. Reč je o određenoj vrsti paradoksa koji se svodi na činjenicu da roman na planu forme uspešno ruši i prevazilazi sopstvene granice, dok ih ovakvim rušenjem ujedno postavlja kada je reč o planu sadržaja. Međutim, upravo se ovde nalazi suština Đukanovićeve prozne strukture, jer, kako nam sam autor poručuje: „mistifikacija leči glibavi, zaparloženi život. I čini ga koliko-toliko podnošljivim. Rastanjivanje takvog života ništi njegov smisao i čini ga, ma koliko oskudan bio, bezvrednim i suvišnim.“ (str. 18.)
Autorka: Sofija Popović
