INTERVJU: David Albahari, Večernje novosti, 18. april 2013.
U razgovoru za Večernje novosti David Albahari priča o Kanadi, svom novom romanu i planovima.
Posle četiri decenije književnog rada u kojem je postao sinonim za priču i pripovedanje, David Albahari vratio se svom početku. Iz Kanade, koja je njegov drugi dom već 19 godina, doputovao je u Novi Sad da primi nagradu “Milovan Vidaković” na 7. međunarodnom festivalu proze, nakon čega će biti gost festivala “Na pola puta”.
– Nisam došao praznih ruku. Dve nove knjižice priča daću novosadskom izdavaču “Čarobnoj knjizi” jer me to vraća na sam moj početak, kada su moje knjige objavljene u Matici srpskoj – kaže u intervjuu autor tri knjige eseja, desetak zbirki priča i 14 romana.
* Kako napreduje vaš novi roman?
– Napisao sam oko dve trećine, trebalo bi uskoro da bude gotov. Ali književnicima ne treba verovati na reč. Mi dajemo obećanja kao majstori. Kažemo da ćemo dovršiti krečenje do petka, a ne bude gotovo ni za dve nedelje. U mom slučaju, proći će barem još tri meseca.
* Kažete da je roman priča o vremenu posle studentskih demonstracija u Beogradu 68. godine.
– Radnja se događa u kasarni u Banjaluci, gde izvesni ljudi koji pripadaju izvesnoj organizaciji tragaju za nekim vođama studentskih nemira tih dana i pokušavaju da s njima raščiste račune.
* Šta vas je podstaklo da uronite u tu, ipak, netipičnu temu za vaše stvaralaštvo?
– Podstakla me rečenica koju sam negde pročitao, da je neko u nekoj diskusiji pomenuo kako je to bio prvi veliki bunt protiv komunističkog uređenja zemlje, a to je potpuno netačno. Tadašnji protestanti nisu se bunili protiv komunizma nego protiv načina na koji komunizam funkcioniše. I kada se Tito pojavio i obećao da će ispuniti sve studentske zahteve, oni su tog trenutka zaigrali kozaračko kolo u dvorištu Filozofskog fakulteta.
* Malo je danas onih koji priznaju da su bili u tom kolu…
– Za mene je to falsifikovanje istorije. Jer to je bio značajan, otvoren bunt protiv sistema. Zašto bismo ga danas pretvarali u nešto drugo što on doista nije bio? Vlast je vrlo brzo posle prekida protesta raščistila sa liderima, uklonila profesore koji su podržavali studente.
* Da li ste zadržali manir da se ne stavljate u ulogu arbitra?
– Jesam. Ulogu pisca najbolje ilustruje naslov jednog starog britanskog filma “Ja sam kamera”. Moj zadatak je da zabeležim sve što vidim, ali ne verujem da sam kao pisac u bilo kom smislu sposobniji od drugih ljudi u tumačenju događaja. Zato najviše volim da ostanem na površini, prikažem stvari onako kako ih ja i moji likovi vidimo. Otvorim samo vrata.
NIGDE KAO KOD NAS
U Kanadi sam mnogo knjiga napisao, jer tamo nemam razvijen društveni i kafanski život kao ovde. Tamo, u rokovnik ubeležite da se za dve nedelje nalazite na kafi s prijateljem. Ovde nikada ne znate kad će da vam na vrata zakuca neko ko je svratio na kafu, na ručak ili da prenoći.
* U proseku, jednom godišnje dolazite iz Kanade u Srbiju. Kako vam izgledamo iz godine u godinu?
– Meni uvek izgleda da su promene nabolje, a ljudi me uveravaju da su promene nagore. Jednoj stvari ne mogu nikada dovoljno da se načudim: uvek prisutnom optimizmu i veri da će ipak jednom biti bolje, mada niko ne zna kada.
* Kako gledate na naša stremljenja ka Evropskoj uniji?
– Jesam za to da budemo deo Evrope, jer mi njoj pripadamo ne samo geografski već i zato što je evropska istorija nezamisliva bez srpskih zemalja i područja u kojima su tokom vekova živeli Srbi.
* Vaš Zemun ušao je u vaše tekstove kao živo biće, kao glavni junak…
– To je bilo neminovno. U prvim pričama moj otac i ja, majka i sestra šetamo se pored moćnog Dunava koji od Zemuna pravi ono što on jeste. Za mene je to grad u koji sam se uvek ušuškavao. Lep je osećaj kada budete negde daleko, vratite se u svoj grad i već na prvom koraku imate osećaj da nikada niste ni odlazili.
* Sanjate li o konačnom povratku?
– Na tome upravo radim sa prijateljem i kolegom Duškom Petričićem, koji je takođe odlučio da se, posle dvadesetak godina provedenih u Kanadi, vrati u Beograd. Mi smo sklopili dogovor da ćemo se zajedno penzionisati, šetati uz Dunav i igrati šah.
SECESIONIZAM
Ovih dana našli ste se usred naših novih tenzija, secesionističke priče na relaciji Beograd – Novi Sad? – Spreman sam da zastupam samo jedan secesionistički pokret, a to je nešto što bi se zvalo “Zajednička asocijacija opština Zemun”. Samo na taj “secesionizam” bih pristao, a sve drugo mi se čini potpuno nepotrebnim.
J. SIMIĆ
Izvor: Večernje novosti
