Prikaz romana „Posle đavo jaše sam” Saše Buđevca, izdanje: Službeni glasnik, 2026.
U završnim izjavama zahvalnosti, autor navodi da je rukopis, bez ukazane pažnje i poverenja urednika Petra Arbutine, lako mogao ostati u folderu kompjutera. I sam roman u konačnom obliku veoma lako rizikuje da promakne oku čitaoca, što bi bila prava šteta. Neobičnim, poslovičarsko-aforističnim naslovom, sinopsisom, a naročito dizajnom korica, zaista ostavlja pomalo pogrešan utisak, svrtavajući se u dosta ograničavajuću kategoriju. Pored toga što se definitivno razlikuje od nagrađenog prethodnika, „Ljubavi kišnih seni”, ova knjiga znatno manje eksperimentalno, ali možda još slikovitije prenosi piščevu primarnu profesiju u reči. Za to su zaslužni živopisnost epizoda i junaka, jednostavna, a čvrsta struktura narativa, već prepoznatljiva sklonost ka neuobičajenom humoru i autoironiji, pa i odnos prema delu i njegovom predstavljanju. Mada na samom kraju sadrži čitav registar pod nazivom „Alcolpedia Balcanica”, ovo nije vodič kroz dnevnike pijanca, niti Orfelinov „Iskusni podrumar”. I šporet „smederevac” sa naslovne strane igra važnu ulogu, iako ne onu koja bi vam možda prvo pala na pamet.
Dakle, uprkos činjenici da alkohol jeste početni motiv i vezivna nit, kao nezaobilazan deo domaće kulture i inicijacijskih rituala, barem za mušku decu, oko njega se ne vrti baš svaka epizoda. Roman Saše Buđevca zapravo je prilično setna i, iza svih slojeva karikiranja i posmeha, lokalnom, prošlom, neiskvarenom svetu i dobu posvećena priča o odrastanju. Pripoveda je Nidža Marković, evocirajući vreme od ranog detinjstva do pred sklapanje braka (možda sledeći Nušićev zaključak da nakon ženidbe čovek više i nema biografiju), odnosno, Titove smrti. Jer, ovo je istovremeno prikaz uspostavljanja i razvijanja novog, socijalističkog društva na još i te kako čvrstim temeljima predratnog, sa podjednakim udelom mahale i njenih stanovnika, sujeverja, navika, koliko i zakonitosti savremenog.
Uz nerazdvojne drugove Muškija i Čolju, Nidža prolazi kroz iskustva školovanja, traženja odgovarajućeg zanimanja, kasnije i žene, služenja vojnog roka… Sva trojica su po nečemu otpadnici, pomalo preuveličano komični, ali je kontekst u kom se formiraju, baš kao i zajednica iz koje dolaze, dovoljan da svemu pruži faktor ozbiljnosti. Više od sopstvenih, glavnom junaku su interesantni članovi porodica drugara, kao na primer Muškijeva famozna baba Boska, ponosna vlasnica već spomenuotog šporeta, inače središta jednog od najzabavnijih poglavlja u romanu. Svi su pomalo zapostavljena deca večito prezauzetih roditelja radnika, među kojima je mnogo gastarbajtera, tako da će neki naprosto pratiti nasledno utrt put; istovremeno, do srži su deca svoga grada (Niša). Buđevčevi upečatljivi opisi, uvek u funkciji postizanja humorističnog efekta, takođe su izrazito precizni, emotivni i dirljivi.
Mada se nigde direktno ne imenuje, ogromnu ulogu ima upravo Niš, na širem planu i Jugoslavija – otuda više nego simbolična granica završetka priče. „Posle đavo jaše sam” već na nivou metaforike otkriva sklonost igranju rečima i konstrukcijama epizoda, ličnostima i njihovim osobinama, spajanju mikro i makroplana. Nezaboravne su pojave poput Mila pintera, babe Boske, gatare Zejne, Marije Verdi, siledžije Džerija i nesuđenog boksera Jaška, dok Strumička ulica izrasta u mitski topos. A tek jezik dela! Buđevac je neobično zabavan, ali i (nehotično?) osećajan pisac, čiji elokventni način razotkrivanja brojnih varoških rituala, predrasuda, legendi, te nenametljivo, ali još kako poentirano provučen društveni komentar, pokazuju da je reč o piscu buduće hronike jednog iščezlog prostora i doba.
Da bi iz Strumičke 2 video nebo, moraš da pogledaš pravo gore, jer ko da si u rupi, okolo sve kuće i plotovi. Iznad, žurni oblaci zamršeni u crne grane kajsije. Poneki golub, visoko. Ulovio vetar, mirnih krila jezdi. Iz njega se u mene prelije mir, i za tren mi se učini da me zabole za sve. Po dubini dvorišta samo rešetke kapije, ko zatvorske, isfronclaju sliku prolaznika.
(str. 153)
Naposletku, moglo bi se reći da je najnovija knjiga Saše Buđevca krajnje netipičan bildungsroman u kome svako iskustvo podjednako zalivaju gorčina i melanholija, simpatije i odbojnost za sve, počev od sebe samoga, a čitavo ustrojstvo u pogon pušta večiti špiritus movens. Suprotnost, zar ne, današnjem prebrzom, preozbiljnom, „preširokom” svetu, u kom se sve teže (s)nalazimo.
Autorka: Isidora Đolović
