Intervju: Ratko Dangubić
Najtačniji opis naše epohe: znamo, ali ne govorimo. Ili govorimo, ali niko ne sluša.
– Najveća tragedija savremenog sveta je da ono što se ne može monetizovati – nestaje. A čitanje se slabo monetizuje. Zato nestaje. I zato je roman upozorenje – kaže pisac Ratko Dangubić u razgovoru povodom njegovog romana Grad bez čitalaca koji je pre nekoliko meseci objavljen u izdanju Arhipelaga.
Da li su mogući gradovi bez čitalaca? Šta je učinilo da su mnoge okolnosti nenaklonjene čitanju? O tome razgovoramo sa ovim romansijerom koji na pozornicu svog novog romana izvodi nekoliko junaka različitih profesija, od kojih svaki jeste jedno moguće svedočanstvo o stanju savremenog sveta. „Jedna kuća na Arbatu postala je u kratkom romanu Ratka Dangubića stecište neobičnih junaka u čijim se sudbinama i zanimanjima prelama slika nekoliko epoha. Pre svega, moderne epohe u kojoj pesnici ostaju bez glasa, umetnici bez pozvanja, matematičari bez brojeva, gradovi bez čitalaca, govornici bez reči, političari bez mase.” Ovim rečima izdavač najavljuje Dangubićev roman.
Kad ste zaista počeli da pišete roman? Ne datum, nego razlog.
– Počeo sam kad sam shvatio da više nemam kome da ispričam ono što nosim u sebi, jer dugačka satirična priča koju sam osmislio na ovu temu pre dvadeset godina izgubila je smisao i ulogu. Knjiga je postala adresat, a budući čitalac eventualni saučesnik. Nisam počeo iz inspiracije, nego iz straha – iz straha da će ostati neizgovoreno ono što mislim. A ništa nije teže od istine koju nosiš, a ne umeš da izgovoriš. Roman je bio moj način da priznam da svet oko mene više ne liči na svet. Pisanje je postalo način da se zaštitim od sopstvene šutnje, od sopstvene nevidljivosti. Čovek se, nažalost, danas obraća papiru pre nego ljudima, jer papir makar ne glumi pažnju. U svetu koji sve više negira unutrašnji život, početi da pišeš znači priznati da više ne postoji druga sigurna adresa.
Zašto je Kuća življa od ljudi?
– Jer mi se činilo da je to jedina poštena slika sadašnjice. Zidovi danas imaju više karaktera nego većina ljudi koje srećemo. Ljudi se prazne iznutra, a fasade se pune memorijom – ironija modernog života. Mi smo postali privremeni, prolazni, a predmeti trajni. Kuća je postala čovek jer čovek više ne ume da bude kuća. U svetu u kojem se sve ruši, samo arhitektura još drži kičmu. Čovek je postao fluidan do neprepoznatljivosti – senka u sopstvenom prostoru. Kuća, paradoksalno, ima više integriteta nego društvo koje je okružuje.
Najteži lik za pisanje?
– Pesnik. Jer sam u njemu video sve ono što sam izgubio u sebi. Pesnik u romanu je čovek koji zna, ali ne ume više da govori. I to je najtačniji opis naše epohe: znamo, ali ne govorimo. Ili govorimo, ali niko ne sluša. Najteži deo nije bio napisati ga, nego priznati da sam ga napisao o sebi. U savremenom svetu pesnik je suvišan – a ništa nije teže nego pisati lik koji je suvišan u društvu. Dok sam ga stvarao, osećao sam kao da radim autopsiju jednog zanata. To je najmučniji deo procesa.
Ko je Gost za vas?
– On je strah koji ne mogu da imenujem. Ne sistem, ne država, ne politika – nego nešto mnogo ličnije. On je ono što čovek postane kada predugo ćuti. Kad ćutiš dovoljno dugo, tišina počne da ti upravlja životom. Gost je ta tišina, ali sa sopstvenom voljom. Kad sam ga osvestio, znao sam da neće biti srećan roman. Gost je utelovljenje one sile koja vlada modernim čovekom: nevidljiva, neobjašnjiva, ali apsolutna. To je arhetip savremenog terora – ne krvavog, nego tihog i administrativnog koji te nagriza dan po dan. Najjezivije je to što ga prihvatamo.
Zašto nema optimizma?
– Zato što se optimizam danas često koristi kao prevara, kao malo pakovanje nade koje služi da se održi status quo. Nisam želeo da uvodim lažni balans. Umetnost ne sme da bude sedativ, ni uteha za trenutak. Meni je istina važnija od utopije. Ako svet klizi u tišinu, roman ne treba da je prikriva, nego da je razotkrije. Optimistični narativi su izlizani marketinški trikovi – literarna šminka za duboke rupe. A rupe se ne krpe šminkom. Ako umetnost laže, onda više nemamo nijedan prostor u kojem se može reći istina.
Da li je Aleksandrova borba autobiografska?
– Naravno da jeste, ali ne u sentimentalnom smislu. To je borba svakog pisca koji shvati da reči više nisu delotvorne kao nekada – možda zato što ih svet više ne prihvata. Živeći u ovom vremenu, rečenica je postala roba kratkog roka trajanja. Ponekad se čini da ni istina više ne želi da bude izgovorena. Aleksandar je, zapravo, pisac kome se svet suprotstavlja ćutanjem. Pisac je danas višak – smetnja brzini i efikasnosti. On ne proizvodi, on zastaje. A svet prezire sve što zastaje. U tom smislu, Aleksandar nije moj lik – on je moj simptom.
Da li je roman više o čitaocima nego o piscima?
– Jeste, potpuno. Pisci mogu postojati i bez priznanja, ali knjige ne mogu postojati bez čitalaca. Čitalac je poslednja karika humanosti – poslednji koji daje smisao reči. Ako nestaju čitaoci, nestaje i kultura, ne kroz buku, već kroz tiho gašenje interesa. Roman je, zapravo, elegija za čitaocima, za tim svetom koji se polako raspada pred našim očima. Najveća tragedija savremenog sveta je da ono što se ne može monetizovati – nestaje. A čitanje se slabo monetizuje. Zato nestaje. I zato je roman upozorenje.
Zašto je grad bez čitalaca najgori mogući scenario?
– Zato što to znači da je nestalo ne samo interesovanje nego i sposobnost empatije. Čitanje je najintimniji čin komunikacije među ljudima. Kad grad ostane bez čitalaca, onda je ostao bez unutrašnjeg života. Tada ljudi postaju funkcije, a ne bića. To je svet koji već živimo u tragovima – gde se ljudi više informišu nego razumeju. Grad bez čitalaca je grad bez refleksije. A društvo bez refleksije postaje čisto mehaničko – reaguje, ali ne promišlja. U takvom svetu čovek može postati opasan bez ijedne zle namere.
Zašto tišina ima toliku moć?
– Zato što živimo u lažnoj buci. Sve je informacija, ništa nije značenje. Tišina u romanu je brutalna – ona ne daje prostor za beg. A mi danas živimo tako da bežimo od sebe. Tišina je jedini prostor gde se čovek ne možesakriti. Tišina je poslednji luksuz koji svet ne može da kupi – i zato ga se plaši. Buka stvara iluziju života, ali ne i život sam. Tišina nas vraća sebi, a to je postalo najnepoželjnije iskustvo današnjice.
Da li ste pisali protiv sveta?
– Ne, pisao sam protiv iluzija koje svet prodaje kao realnost. Protiv ideje da je sve u redu, da se ništa strašno ne događa, da je sve pitanje perspektive. Nije. Neki padovi nisu relativni. Neki razlozi propadanja su univerzalni. Savremeni svet nam govori da je sve pitanje percepcije – ali percepcija ne popravlja štetu. Negacija propasti ne zaustavlja propast. Pisanje je jedini oblik otpora preostao običnom čoveku.
Da li pomislite da je pisanje uzalud?
– Svaki dan. Ali upravo uzaludnost me tera da nastavim. Šta drugo imam? Svet ne ostavlja mnogo autentičnih uloga, a pisanje je jedna od retkih. Biti pisac znači nositi uzaludnost kao deo identiteta – i prihvatiti je kao prirodno stanje. Možda pisanje ne menja svet, ali sprečava mene da postanem deo gomile koja sve prihvata bez mišljenja. To je mala pobeda, ali ponekad jedina moguća. I dovoljno je da se nastavi.
Zašto su likovi tako umorni?
– Jer su ogledalo našeg vremena. Mi nismo umorni zato što radimo – nego zato što stalno živimo protiv sebe. Njihov umor je egzistencijalni, ne fizički. To je umor koji se skuplja godinama, a nikad ne eksplodira. To je najopasniji umor. To je umor koji se maskira funkcionalnošću – ljudi deluju sposobno, ali su unutra iscrpljeni. Danas se umor smatra greškom, a ne upozorenjem. I zato ga ljudi ignorišu dok ne postanene povratan.
Da li vidite sebe u Aleksandru?
– Vidim sebe u njegovoj nemogućnosti da sastavi rečenicu koja će trajati. Svet danas ne dopušta trajanje – samo trenutak. Kad nestane rečenica, nestane i čovek. Aleksandar je pisac u svetu koji više ne veruje u reči. Kako da se tu prepoznam, a da me ne zaboli? Aleksandar je prozor u našu kolektivnu nemoć – nemoć da zadržimo misao duže od nekoliko sekundi. A literatura ne može da preživi u svetu trenutnosti. Zato je on tragičan lik, ali i realističan.
Zašto nema izlaza?
– Jer mislim da nije pošteno davati izlaz tamo gde ga nema. To ne znači da ga nikada neće biti, ali sada ga nema. Možda je to privremeno. Možda nije. Ali laž je najgora izdaja pisanja. I svet trenutno ne nudi izlaz, samo izgovore. Pisati lažni izlaz bilo bi ravno udruživanju s tom kolektivnom samoobmanom. Radije biram težinu istine nego lakoću laži.
Postoji li nada?
– Postoji – ali ne u klasičnom smislu. Nada je u prepoznavanju sopstvenog pada. Kada čovek vidi istinu o sebi, makar bila bolna, već je prešao polovinu puta. Njihovo buđenje je turobno, ali je buđenje. To je vrsta nade koja ne obećava ništa, ali dopušta promenu. Nije svetla, ali je iskrena. I možda je to sve što nam je ostalo.
Šta najviše prezirete u današnjem svetu?
– Najviše prezirem površnost. Ona ubija sporije od mržnje, ali ubija temeljnije. Prezirem i ideju da sve mora biti zabavno, lako, privlačno. Život nije zabava. Umetnost nije proizvod. A čovek nije marketinška kampanja. Površnost je novo političko sredstvo – njome se narod drži poslušnim. Kad nema dubine, nema ni pitanja. A kad nema pitanja, zlo prolazi kao administrativna procedura.
Da li je roman odbrana literature?
– Ne odbrana – nego poslednji vapaj. Ako književnost nestane, nećemo to ni primetiti odmah. Ugasnuće polako, tiho, kroz ravnodušnost. Ovaj roman je pokušaj da kažem: još smo tu. Još se borimo. Još ima smisla pisati. Literatura je suviše spora za današnji svet, i upravo zato neophodna. Ona nas vraća u ritam koji je ljudski. A čovek bez ritma postaje samo još jedan tehnički podatak.
Da li vas plaši svet u kome živimo?
– Ne plaši me svet – plaše me ljudi koji više ne žele da ga razumeju. Plaši me površnost koja postaje norma. Plaši me to što čovek sve manje misli, a sve više reaguje. Plaši me što se svet pretvara u niz impulsa bez svesti. Najveći strah je to što se na to navikavamo. Nemamo kapaciteta ni da se zgrozimo kako treba. A kad se društvo navikne na dehumanizaciju, povratka više nema.
Menja li literature nešto?
– Ne verujem da može promeniti svet, ali verujem da može promeniti čoveka. A jedan čovek ponekad znači mnogo više nego hiljade ravnodušnih. Knjiga ne menja sistem – menja pogled. A svet se menja pogledima, ne politikama. Ako literatura ima moć, onda je to moć da uspori propadanje ljudskosti. To nije malo. U svetu ubrzanog moralnog eroziranja, svako usporavanje je pobeda.
Koja je najiskrenija poruka romana?
– Da se svet raspada tiho, na način koji jedva primetimo, a to je najopasniji raspad. Da čovek umire iznutra mnogo pre nego spolja. Da je ravnodušnost najbrutalniji oblik nasilja. I da čitanje, koliko god malo izgledalo, ostaje poslednji način da se odupremo toj tišini koja sve guta. Ako išta preostaje, preostaje nam sposobnost da se ne predamo tom tihom raspadanju. Ako postoji nada, postoji u misli koja odbija da nestane. A roman je način da makar jedna misao preživi haos.
Razgovarala: Tamara Lakić
