Prikaz knjige: Nađa Petrović, Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate. Izdanje: Geopoetika, 2023.
„Kada sam izašla na ulicu, kao da me je nešto lupilo. Osetila sam talas leta. Devet uveče i tek je sumrak. Zvukovi udaljenih glasova, dranja, smejanja… Svake druge godine osetila bih zanos i krenula da hodam niz ulicu. Pomislila bih kako volim život i vetar bi me pogurao otpozadi, majica bi mi se slepila uz znojava leđa i vetar bi me osušio, gledala bih prolaznike u kojima učitavam svoju sreću, kakav god da im je izraz lica. Ove godine ne mogu tako da se osećam jer mi je pre neki dan bio devetnaesti rođendan.“
(str. 9-10)
Ovakvu, na početku romana „Meduze žive zauvek“ Nađe Petrović, zatičemo Saru koja završava srednju školu i smatra to fazom novog života koja sledi, i sve u opisima isprva miriše na tipičnu tinejdžersku dramu. Ipak, vrlo brzo uviđamo da je junakinja hipersenzitivna, duboko nesigurna u sebe, istovremeno i preko svake mere zabrinuta za svoje zdravlje.
Sarina prvobitna zabrinutost zbog imaginarnih posledica zadobijene ogrebotine deluje skoro pa komično, ali ubrzo se otkriva oko kojih je sve tragičnih i traumatičnih događaja obavijeno klupko ove mladalačke hipohondrije.
Period u kom je junakinja slovi za bezbrižniji u životu, kada sve deluje nadohvat ruke, ali ovakvim ga zapravo opisuju odrasli, zaboravljajući vlastite borbe iz tog vremena. Međutim, Sarin strah od smrti nije samo projekcija – gubici i trauma stalno prodiru u njen život. Najpre, umire Sarina baka, čime svest o neumoljivoj smrtnosti i konstantnoj životnoj ugroženosti postaje neodvojivi deo svega što joj se dešava. Uviđa sa kakvim i koliko snažnim brigama i traumima se bore i ljudi oko nje – bez obzira umeju li to da izgovore i osveste ili ne.
Sara je duboko nesigurna i u odnose koje ima sa drugim ljudima – veze koje gradi, ljubavne ili prijateljske, nisu nešto što je oslobađa i dozvoljava da bude ono što jeste. Uverena da nije ništa naročito, da nije uopšte bitna, plaši se svake bliskosti.
„Imam dve drugarice. Jedna se zove Sofija, nju već godinama izbegavam, druga se zove Natalija i naš odnos najviše liči na moj odnos sa pokojnim psom. Toliko sam molila roditelje da ga dobijem, zamišljala šta ćemo sve raditi zajedno, u mislima sam videla da pored njega više nikad neću biti usamljena, a kada sam ga dobila, uplašila sam se što svuda ide za mnom i da li ću ikada moći ponovo makar na trenutak da budem sama sa sobom. Posle nekoliko dana prestao je da ide za mnom, prvo mi je laknulo, a onda me je odjednom ta pomisao uznemirila. Šta ako sam ga razočarala? Odjednom sam htela da uradim apsolutno sve, samo da bi me ponovo pratio.“
(str. 18)
Inteligentnoj i osetljivoj Sari nije teško da osvesti da se u njenim odnosima sa drugima više radi o njima nego o njoj samoj.
„I, u redu, takva sam, prosečna, nebitna, bedna. Ali zašto onda nastavljam da biram ljude oko sebe o kojima će se raditi uvek više nego o meni? Zašto ne mogu da nađem nekog prosečnijeg, nebitnijeg ili bednijeg od sebe? O Nataliji se uvek radilo jer joj se događaji u životu smenjuju brzinom svetlosti, o Viktoru se radilo jer mu je uvek neko kriv, o Marini se radilo jer je ona tako sigurna u to da se o njoj radi. Negde između stojim ja i upijam. Da li te priče postaju deo mene pukim slušanjem, i ako je tako, ko sam uopšte ja i koliki procenat mene su u stvari drugi ljudi? Svi se prelamaju u meni, a gde sam ja?“
(str. 67)
Ove dileme i snažan osećaj niže vrednosti pripadaju devetnaestogodišnjacima, ali kod Sare se sa anksioznošću prepliću i njeni izbori, koji je održavaju u osećaju neadekvatnosti. Kao što je njena veza sa Viktorom koja traje četiri godine, a nema ni naznake da se nešto istinski blisko između njih dešava – razgovori se odvijaju kada je on pijan, u drugim okolnostima teško da može išta da prozbori. Viktor ne izlazi nedeljom iz kuće, a Sara ništa ne zna o tim razlozima. Uverena je da među njima postoji nešto važno, duboko, ali umesto aluzija na snažnu ljubav, u pitanju je toksičan odnos – jedno s drugim ne napreduju, već ostaju u lošim delovima sebe i svojih odnosa prema stvarnosti. Među njima nema podrške, koja je Sari toliko potrebna, što uviđa tek u odnosu sa Tisom i Balšom. Tisa, sa kojom se upoznaje na likovnoj radionici, vrlo brzo se otvara i iskreno govori Sari o onome što je tišti – dok se, Sara, sa druge strane, nikom ne otvara, ne progovara o tome koliko je tužna, kao ni o tome koliko samoubistvo njene sestre Lare nije ostalo u prošlosti, već pojedine delove tog odnosa Sara iznova odživljava u svakodnevici.
U skladu sa svim temama koje se vrte u romanu, a još važnije, u Sarinom umu, i sam naslov romana nosi dozu ambivalentnosti. „Meduze žive zauvek“ je deo koji naznakuje nadu, jer upućuje na to da iako smo prolazni, samim tim i smrtni, postoje stvorenja koja mogu da žive zauvek. Već drugi deo – „dok ih ne uhvate“ istovremeno ruši iluziju moguće besmrtnosti, što umnogome utiče na ton samog romana. Možda baš zato prepoznajemo podvojenost u pripovednim nitima, ali i u samoj junakinji. Sara pokušava da iz adolescencije uđe u život odraslih napipavajući dublji smisao svega, dok isto tako, uprkos svojim traumama, oseća snažnu želju za životom. Baš tu je i konflikt u njoj samoj, s kojim pokušava da se izbori, iako se na momente čini da je sve to parališe. Pritisnuta nesigurnostima i strahovima, kada se najzad obrati Sofiji, drugarici koju je izbegavala, osetiće olakšanje, konačno i osećaj prihvaćenosti, a njihov odnos će se menjati nabolje.
Iako roman „Meduze žive zauvek“ ima mnogo stranica sa fokusom na smrt, strahove i traumu, njegov kraj otvara vrata nade. Kada prestane da se bori sa prošlošću i težnjom da je promeni, Sara će najzad osetiti mir. I možda upravo tada, prvi put, neće pokušati da pobegne. Ni od smrti, ni od drugih ni od same sebe. I pristaće da živi, uprkos svemu što je plaši.
Autorka: Aleksandra Idvorjan
