Heroj i tiranin. Oslobodilac i zavojevač. Genije i čovek obuzet manijom ratovanja. Napoleon Bonaparta, Istorijska figura oko čije se ličnosti i dela nesmanjenom žestinom lome koplja. Jedno je neosporivo: pred sobom imamo primer nesvakidašnje sudbine, života koji je ostavio neizbrisiv trag na mapi Evrope, istinskog potomka svoje epohe u svakoj najsitnijoj kontradiktornosti. Bez Napoleona Bonaparte kao inspiracije i obeležja, XIX vek (naročito na svom početku) – era progresa, individualnosti, velikih preokreta, nikada ne bi izgledao isto. Dokaz je, ako ništa drugo, prisustvo „malog kaplara” bezmalo svuda u vezi sa prvim modernim razdobljem, usled čega mu odavno pripada status prave kulturne ikone. Pre pet godina su se u njegovoj Francuskoj vodile oštre polemike, uz vršenje pritiska na predsednika Makrona povodom (ne)obeležavanja dva veka od fizičke smrti ovog, kako protivnici kažu, „rasiste” i „kasapina”. Zašto fizičke? Nije izvesno da zvaničan poslednji čin, odigran 5. aprila 1821. na dalekom ostrvu Sv. Helena, zapravo nije samo dovršio slom kod Vaterloa šest godina ranije ili, još pre, krah povlačenja iz Rusije. Nasuprot svemu tome, jasno je i kako interesovanju, a naročito (re)valorizaciji njegovog uticaja na svetsku istoriju, granice ni završetka, zapravo, nema.
Jacques-Louis David: Napoleon Crossing the Alps. Izvor: Wikimedia
Gde sve ima Napoleona? Prisutan je kod Tolstoja, najpre kao predmet polemike u salonu Ane Pavlovne Šerer na samom početku romana „Rat i mir”. Kod Stendala, Balzaka i Dostojevskog je (fatalni) uzor bez kog ne bi bilo književno-kulturološke figure ambicioznog ariviste. Sa njegovom utvarom raspravlja se knez Rjepnin iz Crnjanskovog „Romana o Londonu”, a nemali broj primera iz beletristike tematizuje njegov ljubavni život. U različitim filmskim adaptacijama ocrtavan je u širokim potezima rešenja, od karikaturalnosti do zlokobnosti, bivajući i „antihrist” i „veliki čovek”, baš kako su ga mestimično doživljavali savremenici. Zbog „Životinjske farme”, jedan od neizbežnih primera sa liste najsmešnijih zakona na svetu Francuzima zabranjuje da svinju nazovu Napoleon. Vaterlo postaje sinonim za debakl, čak i u disko-pop hitu grupe ABBA, svojevrsnom ironijom pobedničkoj temi sa „Evrovizije”. U svojim pesmama ga pominju i tako neočekivani, šaroliki izvođači poput Tori Ejmos, Marka Nopflera, grupa The Kinks, Bee Gees i Coldplay. Troroga kapa, ampir stil, sumračni izraz lica, „Napoleonov kompleks” (tobože uzrokovan niskim rastom, mada nikada nije dokazano da je sam patio od njega), čak i sasvim privatne šale (poput „Napoleonovih ušiju” koje moja tetka čitavog života vidi na svom starijem sinu – a moja malenkost bi dodala, ne samo uši, nego čitav donji deo lica gotovo mu je identičan Korzikančevom). Predmet fasciniranosti Džeka Nikolsona (ali zato su ga odigrali Marlon Brando i Hoakin Finiks), neostvarena želja Stenlija Kjubrika. U anketi iz 2016. godine Francuzi su ga odabrali za drugog najznačajnijeg sunarodnika, odmah iza Šarla de Gola. Za ljubitelje naročitih bizarnosti, pre nekoliko godina je na aukciju postavljen njegov DNK sa obdukcijske tkanine umrljane krvlju. Dakle, trebalo bi preformulisati početno pitanje: a gde to pa nije upleo svoj uticaj?
Istina se možda najudobnije smestila među okvirne stihove Puškinove poeme: od konjanika silnog koji goni careve moćne, do cara groznog što iščeze poput seni noćne…
Prst sudbine
Napoleone di Buonaparte rođen je 15. avgusta 1769. godine u Ajačiju na Korzici, kao drugo od ukupno osmoro dece siromašnih plemića Karla i Leticije (rođene Ramolino). Svega nekoliko meseci ranije, Đenova je prodala ostrvo Francuskoj, tako da otac najstarije sinove (Žozefa i Napoleona) u pravo vreme šalje na svojevrsnu obrazovnu i kulturnu asimilaciju. Istovremeno, dečaci su sa sobom poneli duboko usađeno rodoljublje i težnje za nacionalnom nezavisnošću. Mlađi je postao stipendista vojne škole u Brijenu, a zatim i Parizu (1784; sedište na Marsovom polju). Zbog akcenta (francuski je počeo da uči sa deset godina, nikada se u potpunosti ne rešivši prizvuka maternjeg, korzikanskog dijalekta), skromnog porekla i slabašnog izgleda, odmah postaje predmet vršnjačkog maltretiranja, usled čega se okrenuo učenju i postao još povučeniji u sebe. Zabeleženo je kako veoma rano pokazuje znake apsolutnog pamćenja, briljira u matematici i strastveni je čitalac pre svega istorijske literature. Razvijene radne navike, izuzetna organizaciona sposobnost, izdržljivost i samodisciplina, pratile su ga kroz čitav kasniji život. Nasuprot tome, u društvu je bio nepoverljiv, držeći se podalje od kolega, birajući skromnost i predanost poslu. U zapisu koji je načinio 3. maja 1786. stoji: Uvek usamljen među ljudima, ja se vraćam svojim maštanjima samo kad sam sam.
Godinu dana ranije, sa uspehom položivši sve ispite, biva upućen u artiljerijski puk, ali se ubrzo morao vratiti kući zbog iznenadne očeve smrti. Preuzimanje na sebe obaveze brige o majci i mlađoj braći (Luj, Lisjen, Žerom) i sestrama (Pauleta – kasnije poznatija kao Polina, Eliza, Karolina) ostaje mu jedna od trajnih preokupacija. „Klan Bonaparta” biće, uprkos mnogim kasnijim nesuglasicama i razilaženjima, čvrsta celina u skladu sa načelima zavičajne tradicije. Tek pošto se finansijska situacija u leto 1788. donekle stabilizovala, pridružuje se jedinici stacioniranoj u Burgundiji. Na pomolu je buržoaska revolucija i blistava karijera počinje da se ukazuje na horizontu.
Danas se istoričari uglavnom slažu kako je sasvim mladi Napoleon bio tipično dete svoga veka: pratio je intelektualna strujanja prosvećenosti, naročito se inspirišući Rusoovim idejama, pišući veoma raznovrsno – od filozofskih rasprava do fikcije. S obzirom na to da nije bio prisutan u prestonici sudbonosnog leta 1793., kao odjek pariskih dešavanja iste jeseni na Korzici pokrenuo je oslobodilački ustanak. Najpre u rodnom Ajačiju, a zatim centralnoj Bastiji, izborio se za dekret Narodne skupštine o jednakosti Korzike sa ostalim delovima francuske kraljevine. Nažalost, usled sukoba sa drugim vođama pokreta (pre svega frakcijom iskusnijeg Paskvalea Paolija, kome se odmalena divio, ali naišao na ravnodušnost, čak neprijateljstvo uzora) i potpunog kraha iluzija, čitava porodica je proterana sa ostrva. Vraćajući se na dužnost, kako bi im olakšao troškove života Napoleon sa sobom vodi mlađeg brata Luja (preuzimajući na sebe njegovo podučavanje), dok u sebi prolazi kroz presudan idejni zaokret. Naime, u traktatu podnetom na konkurs Lionske akademije prvi put primećuje, između ostalog: Energija je život duše. Ovo načelo kasnije postaje njegov životni credo, s obzirom na to da nije samo veličao, već vlastitim primerom otelotvoravao snagu aktivnosti. Pošto bude postavio plan, pa sa uspehom predvodio operaciju opsade i zadobijanja Tulona protiv sila inostrane koalicije, donoseći značajnu pobedu novoformiranoj Republici, unapređen je u brigadnog generala. Nasmešila mu se sudbina u koju se nadalje upadljivo zaklinjao; uostalom, njegovoj su ličnosti oduvek na neobičan način bile svojstvene istovremeno velika obrazovanost i zavičajno sujeverje u obliku određene vrste snažnog atavizma. Pored toga, boraveći u Marseju (gde je smestio majku i sestre nakon izgnanstva), braća Bonaparta 1794. upoznaju dve kćerke tamošnjeg, nedugo pre toga pogubljenog, imućnog trgovca svilom. Žozef se ubrzo oženio starijom od sestara, Žili, dok Dezire Klari postaje Napoleonova verenica.
Herojska simfonija
Baš kao što se društvenopolitička situacija oko njega menjala takoreći iz časa u čas, Napoleonov status se dosta dugo kolebao između izgleda na toliko iščekivani pomak i vraćanja na mrtvu tačku. Kao prijatelj Ogistena Robespjera, u danima tzv. termidorske reakcije biva smenjen sa dužnosti, čak i zatvoren na neko vreme. Dok planovi predložene ofanzive na Italiju neprekidno bivaju odlagani, Napoleon je skrajnut, još uvek siromašan, predmet većinskog nepoverenja. Tek nakon uspelog suzbijanja pobune rojalista, proglašavaju ga za komandanta unutrašnje armije Pariza, što mu omogućava pristup među uticajnije krugove. Upravo u salonu Tereze Talijen, krajem 1795. godine, u njegov život ulazi dugogodišnja srećna zvezda, Žozefina Boarne. Šest godina starija lepa udovica poreklom sa Martinika, uveliko majka dvoje dece čiji je otac giljotiniran, postaje glavni razlog što Napoleon raskida veridbu sa Dezire (koja, za nipošto zanemarljivu utehu, kasnije postaje rodonačelnica do danas vladajuće švedske kraljevske dinastije). Obuzet ljubavlju, sklapa brak sa Žozefinom 8. marta 1796. i, ohrabren, nedugo zatim kreće u pohod.
Pravu vrednost svakom ostvarenom trijumfu zapravo pružaju prepreke sa kojima se akteri u početku suočavaju, a za Napoleona su one bile brojne, kako profesionalne, tako i lične prirode. Još pre upoznavanja, saborci ga nazivaju „skorojevićem”, „korzikanskim intrigantom”, „generalom iz ložnice” i „vojnikom predsoblja”. Ugledavši ga po prvi put, počinju da ogovaraju njegovo nemarno oblačenje i sitnu pojavu (prilepivši mu još jedan nadimak, „zamazanko”). Pa ipak, brojčano i materijalno slabija francuska vojska jedino zahvaljujući njegovoj taktici (geslo: Nedostatak u ljudstvu nadoknaditi brzinom kretanja.) oslobađa Pijemont, potom i Lombardiju (videti Stendalov roman „Kartuzijanski manastir u Parmi”), gde ih, naročito nakon bitke kod Lodija, meštani dočekuju kao donosioce revolucionarnog plamena i spasa od austrijskog ugnjetavanja. Njihova mladost (sa dvadeset sedam godina, piše Stendal, Napoleon je najstariji čovek u armiji) i entuzijazam skreću pažnju čak i sa druge strane impresivnog niza pohoda, rekvizicije u početku sprovođene samo prema bogatim slojevima stanovništva.
Još u prvim danima italijanske vojne, Napoleon je promenio prezime u više francusko Bonapart(a), dok vojnici po prvi put počinju da ga oslovljavaju prisnim „naš mali kaplar” (Le Petit Caporal). Danas se ovaj nadimak često pogrešno povezuje sa njegovom visinom (koju uglavnom procenjuju na 1,67 m – tadašnji prosek za Francuze, ali ispod uobičajenog vojničkog stasa). Zapravo se radilo o izrazu bliskosti sa pripadnicima vojske, čija je pojedinačna imena od početka do kraja karijere iznenađujuće dobro pamtio. Samopouzdanje naročito pojačava prilika da se dokaže kao majstor tzv. manevarskog rata, principa hrabre improvizacije i slobodne taktike kojima je razbijena prethodna viševekovna praksa. U potpunosti se isplatila Napoleonova urođena sposobnost brze procene situacije i reagovanja na okolnosti; govorio je: Treba otpočeti bitku, a onda će se videti. Od ovog perioda počinje da oko sebe okuplja izuzetne pojedince, pretežno mlade oficire kao što su Mira, Dirok, Žino, Marmon, Bertje, Sulkovski, Lavalet… Poznati kao „Bonapartina kohorta”, većinom će ostati uz njega kroz dve naredne decenije.
Iskreno uveren u to da mu je donela sreću, po nekoliko puta dnevno piše Žozefini, ni od drugih ne uspevajući da sakrije kako je neizmerno voli. U džepovima čuva njene odgovore – retki su, ali ih zna napamet i pomalo sumnja da mu nije uzvraćeno baš istom merom. Usled različitih vizija budućnosti, dolazi do prvih sukoba sa Direktorijumom, nasuprot čijoj nameri da italijanske regije ostanu u direktnoj zavisnosti od Francuske, Napoleon podstiče stvaranje samostalnih republika sa kojima bi ih vezivali zajednički interesi. Samim tim, dugoročnije, a progresivnije vodi politiku oslanjanja na italijanski nacionalno-oslobodilački pokret, zbog čega ga neki danas smatraju „ocem Evropske unije”. Nakon potpisivanja Kampoformijskog mira (kojim je okončan petogodišnji sukob između Austrije i Francuske), te formiranja Cisalpinske Republike, priređen mu je svečani doček u Luksemburškoj palati. Inspirisan njegovim podvizima, Betoven nešto kasnije komponuje „Herojsku simfoniju” (Eroika), a 25. avgusta 1797. Napoleon postaje član Instituta (Akademije nauka Republike), što ga je činilo veoma ponosnim.
Početak Žozefini naročito dragog rasipništva (već sa boravkom u milanskom zamku Mombelo), sklapanja korisnih rodbinskih veza (brak Poline i generala Leklerka), uz upadljiv zaokret ka osvajačkoj, agresivnijoj politici, Stendal kao jedan od njegovih najposvećenijih hroničara naziva „granicom herojskog doba Bonapartinog života”.
Režim lične vlasti
Braneći Direktorijum od jačanja burbonskih monarhista, dobija priliku da 1798. godine realizuje davnašnji san o osvajanju Egipta, kao indirektnom načinu da se zada udarac najvećem rivalu, Engleskoj. Flota predvođena ratnim brodom „Orion” sa sobom, između ostalog, vodi mnogo naučnika, jer su Napoleonovi planovi sa teritorijom prema kojoj se uputio obuhvatni i dugoročni (spomenimo samo otkriće čuvenog kamena iz Rozete). Usput zauzimaju Maltu, ali na samom odredištu ubrzo zapadaju u svojevrsni „socijalni vakuum”, koji su zapečatili pomorski poraz od snaga lorda Nelsona i debakl pohoda na Siriju. Usled glasina o Žozefininom neverstvu, u koje nema razloga da ne veruje, Napoleon počinje da strahuje kako mu je sreća okrenula leđa, naročito pošto mu prilikom marša natrag do Kaira, od kolere, žeđi i neizdržljive vrućine bude stradala trećina vojske. Za to vreme, Francuska prolazi kroz veliku krizu, usled čega se ozbiljno dovodi u pitanje dalja održivost ideje Republike. Napoleon na svoju ruku i uz velike rizike (jer Nelson ima kontrolu nad Sredozemljem) napušta Egipat, ostavivši odsečenu vojsku uz obećanje slanja pomoći čim se za to stvore uslovi. Predviđajući propast misije – što se gotovo dve godine kasnije i dogodilo – sa sobom odvodi najvernije saborce, vrativši se u pravi čas da zauzme upražnjeno i, kako se ispostavilo, neophodno mesto autoritarnog vođe kadrog da državi napokon obezbedi stabilnost.
U ovom periodu je već potpuno ovladao sposobnošću samokontrole i prikrivanja pravih osećanja. Naime, dospevajući u samo središte predstojećeg državnog udara od 18. i 19. brimera (drugi mesec postrevolucionarnog kalendara; datumi odgovaraju 9. i 10. novembru 1799.), Napoleon vešto kamuflira ličnu aktivnost i pušta da se sve odvija, na prvi pogled, bez njega. Naravno, radi se o prividu: uzmimo u obzir samo to da mu je mlađi brat Lisjen tada već bio predsednik Saveta Pet stotina. Po uspostavljanju privremene vlade trojice konzula, kao skromno poslednji od spomenutih, pridobija vojsku i omogućava finalizovanje prevrata. Do danas mu se pripisuje izjava: Ni crvenih kapa, ni crvenih potpetica!, pod kojom je podrazumevana Francuska kao nadpartijski pojam, ujedinjena ispod trobojne zastave Revolucije (crvena frigijska kapa smatrana je obeležjem sankilota – radnika i siromaha, dok su potpetice nosili plemići). Novim Ustavom, sada kao prvi konzul države, uspostavlja „režim lične vlasti”.
Protivrečnost naravi se već u početku njegove vladavine prilično jasno očitavala na uvedenom sistemu. Pod izgovorom odbrane interesa države naspram rojalističkih opozicionih stranaka, dolazi do ukidanja slobode štampe (od ukupno 173 glasila, zabranjeno je 160); istovremeno, osnovana je Francuska banka (6. januara 1800.), relativno brzo sređena katastrofalna finansijska situacija koju je Direktorijum ostavio za sobom, uvedeno pravo glasa za sve punoletne muškarce. Država naročito štiti posednike: seljake, novu buržoaziju i zaslužne pripadnike vojske.
Nakon formalnog predloga mira, koji Engleska i Austrija kategorično odbijaju, Napoleon vešto dezinformiše protivnike tzv. „Dižonskom kamuflažom”, na drugoj strani u tajnosti okupljajući vojsku. Ponavlja Hanibalov prelazak Alpa, ovoga puta sa teškom artiljerijom prenošenom preko nepristupačnih uspona. Zauzimanje Milana prati veličanstvena pobeda kod Marenga, dok se još jedan vid pokušaja sticanja prevlasti nad Engleskom ogleda u nastojanjima da se uspostave bliski diplomatski odnosi sa Rusijom. Za to postoji obostrana volja, pa Pavle I u ličnoj prepisci priznaje Bonapartu za poglavara francuske države. Sve prekida iznenadna smrt ruskog cara u zvanično nepotvrđenom, ali prilično očiglednom atentatu.
Nakon Marenga, Napoleona obuzima sve veća sumnjičavost. Svestan je krize režima, supruginih preljuba, zavera u kojima su protiv njega uključena čak i rođena braća, dva neuspela atentata čije pokušaje ministar policije, Fuše, ne ulaže dovoljno napora da spreči. Vil Djurant u dvanaestom tomu „Istorije civilizacije” – „Doba Napoleona”, ističe kako „mučen osećanjem nesigurnosti, a uvek težeći ka vlasti”, Bonaparta postepeno gubi „onu umerenost i perspektivu bez koje genije hoda na ivici ludila”. Stekli su se svi uslovi za ulazak u diktaturu, pa i tu je sve vreme bilo neizbežno variranje između pozitivnih i negativnih aspekata. Primera radi, dok mesto okupljanja opozicije predstavlja salon gospođe de Stal, čiji je partner Benžamen Konstan jedno od najzaoštrenijih pera u kritici bonapartizma, Napoleon izražava nepromenjeno poštovanje prema nauci i talentovanim ljudima, trudeći se da vladin aparat ispuni izuzetnim pojedincima. Podstičući razvoj industrije, štitio je pravo vlasništva kao osnov budućeg Građanskog kodeksa (Code Napoleon, donet 21. marta 1804.), mada sam nije imao naročitih afiniteta prema bogatstvu. O zborniku građanskih zakona je kasnije pisao: Moja prava slava nije u četrdesetak bitaka koje sam dobio; Vaterlo ih je sve potro. Ali neće biti i ne može biti zaboravljen Građanski kodeks.
U skladu sa onim što Lenjin kasnije precizno naziva „politikom manevrisanja”, iako isprva jakobinac, Konkordatom iz 1801. uspostavlja kult katoličke crkve, ne bi li obezbedio dodatan oslonac za svoj režim. Deklarativno i dalje odan republikanskim principima, osnivanjem Ordena Legije časti omogućio je stvaranje nove privilegovane društvene kaste. Sklapanjem mira sa Engleskom u Amijenu (1802), stiče odobravanje čitave evropske javnosti i već spomenutu Betovenovu posvetu, dok se u isti mah proglašava predsednikom Italijanske Republike i doživotnim prvim konzulom Francuske.
Odabir Tiljerija za rezidenciju, uz postepeno vraćanje starih moda i načina oslovljavanja u praksu (najupadljivije „gospodin/gospođa” umesto „građanin/građanka”), ukazuje na kretanje ka novom obliku monarhije, što je promena koji dojučerašnji saborci nikako ne odobravaju. Zbog negodovanja, jedan po jedan bivaju suptilno udaljavani na dužnosti po različitim kolonijalnim postajama, ali Napoleona posebno brinu sve izrazitije prisustvo opozicije u vojsci i suparništvo između ambicioznih pripadnika „klanova” Bonapartinih s jedne, a Boarneovih sa druge strane. Prvi su za, potonji protiv uvođenja nasledne vlasti. Napoleon pokušava da postigne kompromis insistiranjem na sklapanju (kako se pokazalo, katastrofalnog) braka između svog brata Luja i Žozefinine ćerke Hortenzije, obećavajući usvajanje i priznavanje njihovog deteta za svog zakonitog naslednika. Zamršenim putevima sudbine, uprkos svim kasnijim promenama, Napoleonov nećak je 1852. zaista obnovio (Drugo) carstvo i kao Napoleon III vladao osamnaest godina.
Do prekida diplomatskih odnosa sa Engleskom dolazi svega godinu dana nakon potpisanog mirovnog sporazuma. Ubrzo potom, raskrinkavanje velike anglo-rojalističke zavere protiv Bonaparte, sa ciljem povratka dinastije Burbona, podstiče jedan od najnepopularnijih poteza u njegovoj vladavini. Namontirani proces i streljanje vojvode od Angijena izazvali su gnev evropske monarhije (ponovo se vratimo uvodnoj salonskoj debati u Tolstojevom „Ratu i miru”), pre svega usled činjenice da je otmica izvršena na teritoriji druge države, a presuda izrečena bez dokazane krivice. Napoleon je ovim postupkom više od svega želeo da svima stavi na znanje kako je obnova predrevolucionarnih prilika apsolutno neizvodljiva.
Priredila: Isidora Đolović
