Kada je 2. decembra 1804. godine, na ceremoniji (kojoj je prethodila letnja proslava 14. jula kao izraziti primer spoja nespojivog) održanoj u Bogorodičinoj crkvi, papa Pije VII krunisao Napoleona, razočarani Betoven cepa posvetu sa svoje kompozicije. Naizgled nedotaknut samo jednom u nizu mnogih negativnih reakcija, Bonaparta počinje da, sa svakom novozadobijenom teritorijom, deli titule članovima porodice. Tako je proglašenjem Kraljevine Italije za vicekralja imenovao svog pastorka Ežena de Boarnea; Žozef Bonaparta je postao napuljski, pa zatim španski kralj; Luj vlada bivšom Batavskom Republikom, odnosno, Kraljevinom Holandijom, a Žerom Vestfalijom. Jedino „crna ovca” Lisjen dolazi u sukob sa Napoleonom, odbijajući da se razvede od supruge, sklopi brak sa španskom princezom i učestvuje u napadu na Portugal. Što se tiče sestara, Eliza Bonaparta je velika vojvotkinja Toskane, Polina se udala u uglednu italijansku porodicu Borgeze, a Karolina uz supruga (Napoleonovog maršala Žoakima Miraa) vladala Napuljskom kraljevinom. Sam Napoleon postaje protektor (na čelu) Rajnskog saveza sastavljenog od šesnaest nemačkih država. Dodeljivanjem plemićkih titula, iako i dalje pretežno po neposrednim zaslugama, stvara novu aristokratiju i ukazuje na sve problematičnije gubljenje pravca. Institucije Republike su ukinute, naposletku i samo njeno ime, a država se bogati pretežno na račun pljačkanja pokorenih evropskih zemalja.
Unutrašnja protivrečnost njegove međunarodne politike rata ne prestaje da provocira zavist generala, sve veća ekspanzija nacionalne teritorije izaziva neprijateljstvo inostranih vlada, što dovodi do formiranja prve od nekoliko budućih koalicija protiv Francuske. Poraz u pomorskoj bici kod Trafalgara ruši nade o izvodljivosti invazije na Britaniju preko kanala, pa se snaga preusmerava u drugom pravcu, proishodeći u nizu velikih pobeda: Austerlic, Jena, Auerštet. Kontinentalna blokada britanske robe služi pokušaju sticanja ekonomske prevlasti, zima u Varšavi donosi koketiranje sa idejom podsticanja nezavisnosti Poljske (a Napoleonu i ljubavnicu, Mariju Valevsku), dok uspešni pregovori u Tilzitu sa novim ruskim monarhom Aleksandrom I (1807) ostaju upamćeni po više srdačnih sastanaka dvojice careva. Izrazi međusobnog oduševljenja bili su takvi da i danas opstaje uvrnuti trač o homoseksualnim simpatijama.
Opijenost slavom neizbežno dovodi do jačanja kulta sile, koji se nekoliko godina kasnije pokazao kao Napoleonova propast. U međuvremenu ekskomuniciran od istog pape koji mu je pet godina ranije stavio krunu na glavu, Bonaparta donosi odluku da se sporazumno razvede od Žozefine (koju, ipak, nikada neće prestati da voli) i sklopi politički motivisan brak koji bi mu doneo naslednika. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da isprosi ruku sestre ruskog cara, u Luvru se 2. aprila 1810. oženio osamnaestogodišnjom Marijom Lujzom, austrijskom princezom. Iako ga u početku nije simpatisala, nedugo nakon venčanja pisala je ocu: „Mnogo sam mu draga. Iskreno uzvraćam na njegovu naklonost. Postoji u njemu nešto veoma dopadjivo i privlačno, čemu je nemoguće odoleti.” Mada u narodu nikada nije postala popularna i voljena kao Žozefina (čije je odbacivanje izazvalo gnev čak i među sveštenstvom), nova carica je upamćena kao „skromna, poslušna, plemenita i nežna”. Njihov jedini sin, Napoleon II, rodio se 1811. i odmah dobio titulu rimskog kralja. Zabeleženo je kako je Napoleon bio brižan otac, svaki slobodan trenutak koristeći za viđanje i igru sa sinom čije portrete nosi u kasnije pohode.
Verovatno nikome, pa ni njemu samom, nikada nije postalo sasvim razumljivo kakve su pobude motivisale kobni pohod na Rusku imperiju, započet u leto 1812. godine. „Sve u njegovom životu bilo je kocka”, piše Djurant, „a ova je bila najveća”. Mračan, nedruželjubiv, udebljao i trom, Napoleon ni fizički, ni ideologijom više nije onaj isti vojskovođa koji je deceniju i po ranije oduševljavao i nadom osvetljavao evropsko obzorje novog doba. Katastrofalnim posledicama sve dubljeg zalaženja u prostranstva Rusije, Borodinskoj bici, stupanju u napuštenu i zapaljenu Moskvu (14. septembra), povlačenju započetom mesec dana kasnije i bekstvu u Pariz, inkognito, za rekordnih trinaest dana, posvećeno je na stotine studija, udžbeničkih poglavlja i eseja. Možda najpreciznije tumačenje sleda događaja pružio je Lenjin, primećujući kako su se „francuski ratovi pretvorili u imperijalističke, izazivajući sa svoje strane nacionaloslobodilačke ratove”. Iako već sledećeg proleća tvrdoglavo okuplja novu vojsku, sve u sezoni 1813/14. radi protiv Francuske. Nakon savezničkog prodora do Pariza i Taljeranove izdaje iznutra, koja zadaje konačni udarac režimu, Napoleon 4. aprila potpisuje prvu abdikaciju – u korist svog sina, a dva dana kasnije drugu, bezuslovnu. Krajem istog meseca odlazi u izgnanstvo na Elbu, ostrvo u Sredozemnom moru dobijeno u vlasništvo, pored prava da se doživotno služi starom titulom. Upečatljiva je Bajronova reakcija: „Avaj, moj jadni mali idol, Napoleon, sišao je sa pijedestala”.
Poslednji let orla
Iako narod dobija većinu ratova, povlastice obično ubiraju vladari. U panici da se nacionalnooslobodilački pokreti, čije su im snage dotle tako dobro poslužile, ne nastave rasplamsavati i nakon Napoleonovog egzila, privremena vlada prevrtljivog Taljerana proglašava pravo legitimiteta kojim se u Pariz iz dvodecenijske emigracije vraćaju omraženi Burboni. Presto preuzima Luj XVIII, brat giljotiniranog kralja. Međutim, potpuna nespremnost njegove svite da prihvati korenite promene vrlo brzo izaziva čitav niz antirojalističkih zavera, budući da su svi slojevi naroda nezadovoljni politikom povratnika. Što se Napoleona tiče, pored razočaravajućih vesti iz prestonice, tišti ga odvajanje od supruge i sina. Odlučeno je da dečak za svaki slučaj, ne bi li se sprečila i najmanja mogućnost vraćanja dinastije Bonaparta, bude odgajan na austrijskom dvoru kao Franc (što mu je bilo srednje ime), ali uz adekvatno vojničko obrazovanje. Tužne vesti dolaze i sa drugih strana: najpre saznaje za Žozefininu tihu smrt u Malmezonu (na raspitivanje o uzroku, dobija odgovor: „Od brige i tuge zbog Vas, Visočanstvo.”), pa zaveru da ga prebace što dalje, možda čak u Ameriku, gde bi svima predstavljao manju pretnju.
Ispostavilo se da bojazan nije bila ni najmanje neosnovana. U martu 1815. dolazi do jedne od najsmelijih, ludački drskih pojedinačnih akcija, u istoriji upamćene kao Sto dana ili Rat Sedme koalicije. Praćen šačicom pristalica, Napoleon napušta Elbu, iskrcava se na tlu Francuske i, rešen da bez ijednog ispaljenog metka zauzme prestonicu, preduzima marš od Grenobla, preko Liona, do Tiljerija. Usput se njegovoj pratnji, koja pristupa sa puškama okrenutim naniže, pridružuju jedna po jedna vojska (uključujući odred maršala Neja), radnici, seljaci, da bi tako pobedonosno ušli u Pariz koji su Burboni upravo napustili u begu. Gradom uveliko kruže šaljivi pamfleti: „Kralju, brate moj, molim te da mi ne šalješ više pojačanja!”
Čini se da, naučivši lekciju, Napoleon ovoga puta pokazuje spremnost za dogovor sa narodom (uspostavljanje liberalne imperije) i evropskim silama (na sve strane su odaslati predlozi za sklapanje mira), imajući u vidu očuvanje suvereniteta Francuske kao najhitniji prioritet. Međutim, koaliciji to nikako nije u interesu, pa sada, u izokrenutosti pređašnje situacije, gotovo sve monarhije Evrope nameću rat. Iako kolebljiv, Napoleon tokom maja odlučuje da se narednog meseca sukobi sa protivnicima u okolini Brisela. Plan da se udari na jedan po jedan podeljeni korpus u početku donosi odlične rezultate. Nakon dve izvojevane pobede nad Prusima, u bici kod Vaterloa 18. juna dolazi do sukoba sa Velingtonovom vojskom. Uprkos brojčanoj nadmoći, nekoliko fatalnih grešaka dovodi do poraza. Iako još uživa podršku naroda, na pritisak zakonodavaca i pod sopstvenim umorom od svega, Bonaparta ovoga puta svojevoljno abdicira, pišući engleskom princu regentu: „Kao Temistokle, tražim utočište u britanskom okrilju.” Ipak, zatočeništvo na ostrvu Sv. Helene, započeto jula 1815. godine, bilo je sve samo ne dostojanstveno povlačenje.
U Francuskoj sledi reakcija u vidu streljanja, zatvaranja i progonstava, tzv. „beli teror”. Pod utiscima takvog revanšizma i nametnutih uslova Svete alijanse, Napoleonova sudbina brzo prelazi u legendu. On sam za to vreme diktira memoare, trezveno sagledavajući minuli život, pri čemu rat protiv Rusije ističe kao svoju najveću, kobnu grešku. Napoleon Bonaparta je preminuo 5. maja 1821., posle šest godina progonstva, najverovatnije od posledica kancera stomaka, mada se dugo sumnjalo i na trovanje arsenikom. Njegovi posmrtni ostaci su u Francusku vraćeni 1840. godine (retour des cendres), uz svečano polaganje u sarkofag izložen u Domu invalida, gde i danas počivaju. Za vreme Drugog svetskog rata, tu je prenet kovčeg njegovog jedinog zakonitog sina (pripisivalo mu se, inače, očinstvo nad još dvoje dece iz vanbračnih veza sa Eleonorom Denuel i Marijom Valevskom), preminulog od tuberkuloze u dvadeset prvoj godini, bez potomaka.
Activité, Liberté, Vitesse
Bajron, Šeli, Puškin, Hajne, Ljermontov i Stendal slavili su ga kao borca za slobodu. Gete je smatrao Napoleonov um „najvećim u istoriji sveta”, a Niče ga nazivao „jedinim dobrim proizvodom revolucije”. Bio je poznat po stalnoj mentalnoj aktivnosti, romantičarskoj mašti preosetljivih čula, radoznalosti i načitanosti. Savremenici su skretali pažnju na „hipnotišući pogled” kojim je zadržavao pažnju sagovornika. Bio je diciplinovan i umeren u oblačenju, hrani i piću, „preterano uredan”. Verujući kako se telo samo isceljuje postom, vežbama i znojenjem, izbegavao je lekove. U osnovi plemenit i spreman da oprosti, pričljiv i pristupačan sagovornik, brzo je razmišljao, pisao, komunicirao, diktirao, time iscrpljujući sve svoje sekretare. Znao je da predvidi i isplanira događaje, mnogo bolje procenjujući okolnosti nego ljude. Djurant piše:
Sabio je ceo vek događaja u dvadeset godina kao što je sedmicu sabijao u dan. (…) Neprestano je proučavao sebe (…) Njegova duša bila je bojište na kojem su ratovali oštro posmatranje koje je prosvećivalo razum i živa mašta koja ga je umotavala u romantiku, pa čak i sujeverje.(…) Njegovo pamćenje postalo je ustrajno i selektivno zahvaljujući intenzitetu i karakteru njegovih ciljeva; znao je šta treba da zaboravi, a šta da zadrži. Bio je sabran: jedinstvo i hijerarhija njegovih želja nametali su jasnu naredbu njegovim idejama, akcijama, političkim merama i vladanju. (…) Kod Napoleona je zanos slobode popustio pod diktaturom reda.
Među najvećim tekovinama njegove ere, kao istovremeni uzrok i posledica, svakako se izdvaja uspostavljanje „ne nemoguće jednakosti sposobnosti i zasluga, nego jednakosti šansi za sve talente, ma gde bili rođeni, da se razvijaju u društvu koje nudi obrazovanje, ekonomske šanse i političku izbornost za sve”.
Osamnaesti vek je bio doba izvanrednih ljudskih sudbina. U naizgled statičnom svetu stroge staleške podeljenosti, brižljivo odmerenih hijerarhijskih stepena, strogih pravila (…) iznenada je bio narušen poredak. Ljudi bez roda, dečaci koje je ko zna kakav vetar naneo u prestonice moćnih monarhija, dospevali su do samog društvenog vrha; bez nekih vidnih napora – tako je barem izgledalo – osvajali su umove i srca svojih savremenika, postajali gospodari misli generacije. (Manfred, knjiga I, str. 11)
Upravo to tišti Žilijena Sorela, rođenog sa par decenija zakašnjenja, a i danas se čini kako je reč o nedostižnom idealu. Napoleon je iznikao iz opisanog uređenja, kasnije ga sopstvenim primerom i delatnošću dodatno unapređujući. I baš najfiniji majstor kontrolisane zamršenosti i koordinirane energije u istoriji postaje žrtva razorne volje za moć i prekomerne ambicije. Kod Djuranta nalazimo još jednu preciznu ocenu uzroka njegovog sunovrata: Oponašao je i priključio se apsolutnim kontinentalnim monarhijama protiv kojih se prethodno borio; zavideo je i udvarao se aristokratiji koja ga je prezirala i kovala zaveru za njegovo uništenje; postao je reakcionarna sila kada je Francuska ponovo žudela za slobodom i vapila za demokratijom. Samim tim, nije nimalo čudno što njegovo bekstvo sa Elbe namah privlači toliko pristalica, spremnih da pred daleko većim zlom Burbonske restauracije zaborave megalomaniju i krvorpolića doba Carstva.
Milioni Francuza osećali su da je Napoleon, uprkos autokratiji, sačuvao glavne osobine revolucije: okončanje feudalizma i njegovog kuluka i dažbina; otvaranje mogućnosti za napredovanje bez obzira na klasnu pripadnost; jednakost svih pred zakonom; sprovođenje pravde prema eksplicitnim pisanim i jedinstvenim zakonima.
Možda nije potrebno dalje tragati za odgonetanjem tajne Napoleonove svevremene važnosti. Počinjeni hibris mu pruža mračnu monumentalnost retke, verovatno poslednje zaista antički epske istorijske figure, stavljajući ga rame uz rame sa Julijem Cezarom ili Aleksandrom Makedonskim. Dalekovidost i odvažnost, lična energija i snaga volje, svemu dodaju auru izrazite modernosti, usled čega veliki deo savremene kulturne istorije, odobravali to ili ne, nesumnjivo izlazi iz Bonapartinog vojničkog šinjela.
Priredila: Isidora Đolović
* Preporučena literatura:
1. Vil i Arijel Djurant – Doba Napoleona
2. Albert Zaharovič Manfred – Napoleon Bonaparta
3. Vinsent Kronin – Napoleon
4. Stendal – Napoleonov život
5. Dmitrij Sergejevič Mereškovski – Napoleon, život i delo
6. Žaklin Demestr – Napoleon i Žozefina
*Odlične stranice posvećene istoriji Prvog i Drugog carstva:
http://www.souvenirnapoleonien.org/
* Zvanična stranica NapoRama muzeja na Korzici:
