Željka Bašanović Marković (1973) živi u Beogradu. Po zanimanju je građevinski inženjer. Kratke i satirične priče, kao i aforizme, objavljuje u zbornicima i književnim časopisima. Objavila knjigu Priče sa karakterom i karakter bez priče (2023).
U malom gradu, negde između juče i sutra, živeo je Milorad, čovek koji je verovao da se svet može popraviti uz dobru kafu i loše vesti. Svakog jutra, tačno u 7:15, Milorad bi seo na svoju plastičnu stolicu ispred zgrade, zapalio cigaretu i čekao komšiju Dragana da donese novine.
Dragan, naravno, nikad nije donosio novine na vreme, jer je, kako je tvrdio, vreme relativna stvar, a novine ionako lažu.
Jednog jutra, dok je Milorad mešao šećer u kafi, Dragan se pojavio s novinama pod pazuhom i izrazom lica kao da je upravo saznao da su vanzemaljci kupili njegov parking prostor.
– Čuo si, Milorade? – reče Dragan, sedajući na drugu plastičnu stolicu, koja je zaškripala pod težinom njegovog tela tarući se o betonsku stazu.
– Kraj sveta je, kažu, u subotu. Neka kometa, ili asteroid, ili šta već. Piše ovde, crno na belo!
Milorad podiže pogled s kafe, zamišljeno otpuhnu dim i reče:
– Ma daj, Dragane, to su pisali i prošle godine. I šta bi? Ništa. Samo je benzin poskupeo, a penzija ostala ista. Ako je kraj sveta, nek dođe, al’ nek prvo plate struju, pa da vidimo.
Dragan se zamisli, pa nastavi:
– Al’ kažu, ovaj put je sigurno. NASA, Rusi, Kinezi, svi se slažu. Subota, 18:00, bum! I gotovo. Šta ćeš raditi do tad?
Milorad slegnu ramenima, srknu kafu i reče:
– Pa, valjda ću popiti još jednu kafu. Možda dve. I ti, Dragane, popij, neće ti valjda kraj sveta pokvariti jutro?
Dragan ga pogleda, zgrabi šolju i promrmlja:
– Imaš pravo, Milorade. Ako je kraj, bar da nas zatekne s punim stomakom i praznom šoljom.
I tako, dok je svet navodno jurio ka svom kraju, Milorad i Dragan su sedeli, pili kafu i pričali o tome kako je nekad trava bila zelenija, a komete manje dramatične. Subota je došla i prošla, kometa je, kažu, promašila Zemlju za nekoliko miliona kilometara, a Milorad je sledećeg jutra opet seo na stolicu, čekajući Dragana i novine.
– Šta piše danas? – upita Milorad.
Dragan se nasmeja:
– Kraj sveta odgođen za sledeći mesec. Al’ benzin opet poskupeo.
Milorad uzdahnu, zapali cigaretu i reče:
– Onda još jedna kafa, Dragane. I nek’ se nose i komete i benzin.
Sa trećeg sprata gledao ih je nešto mlađi komšija Slavko, on je svoju kafu isključivo pio u društvu internet vesti i za njega su ova dvojica bili blesani. Nije mario za druženja, ni poskupljenja benzina. Njegov fokus je bio na jakoj i stabilnoj internet vezi pa makar bila da bi se ispratio taj smak sveta. Smatrao je da je zdrav sve dok bude mrdao prstima da otvori tri taba, jednim za proveru vesti, drugim za društvene mreže, i trećim za naručivanje novog rutera, zlu ne trebalo!
Kad bi signal oslabio, Slavko bi se popeo na krov s antenom u ruci, vičući:
– Daj mi barove, provajderu, ili ti šaljem virus!
Komšije su ga gledale kao čoveka koji moli za kišu u pustinji, ali on je tvrdio:
– Bez jakog interneta, ja sam kao kafa bez šolje – beskoristan!
Kad je struja jednom nestala, Slavko je sedeo u tami, grleći modem na baterije, mrmljajući:
– Samo još jedan gigabajt, samo još jedan…
Komšinica Slavica pokušala mu je doneti čorbu, ali on je odbio:
– Hvala, ali dok mi download ne završi, stomak može čekati.
Za Slavka, jak internet nije bio luksuz – bio je vazduh, vera i osnovno ljudsko pravo. A kad bi ga pitali zašto, samo bi rekao:
– Ko nema signal, nema ni život. Idem sad, ping mi pada!
Komšije Dragan i Milorad mogli su pasti jedino od piva, te ping-pong loptice nisu im mogle ništa!
