Prikaz knjige: Tamara Radević, Bezgranični prelaz. Izdanje: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2024.
Zbirka pesama Bezgranični prelaz Tamare Radević uspostavlja poetski prostor u kojem se iskustvo ne saopštava, već postepeno razotkriva kroz niz prekinutih slika, naslućenih veza i unutrašnjih napona. Knjiga je objavljena 2024. godine u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu, a rukopis je ovenčan književnom nagradom „Novica Tadić“.
Ovo nije poezija koja teži da izgradi stabilan svet, već ona koja pokazuje njegovo neprestano klizanje: u emociji, u telu, u samom jeziku. Jedan od ključnih postupaka ove zbirke jeste oslanjanje na pojmove iz različitih jezika, koji u sebi nose guste, teško prenosive emocionalne sadržaje. Ti pojmovi ne funkcionišu kao objašnjenja, već kao žarišta iz kojih se pesma širi, često u više pravaca istovremeno. Oni ukazuju na to da osećanje prethodi reči, ali i da je svako imenovanje već izvesno suženje onoga što pokušava da obuhvati. U tom raskoraku između iskustva i jezika nastaje napetost koja nosi čitavu zbirku.
Istovremeno, kroz slike kože, krvi, rane, raspadanja i preobražaja, pesnikinja oblikuje jedan jezik koji je i intenzivan i ranjiv. Ta telesnost nije usmerena ka efektu, već ka istini iskustva: ona pokazuje kako se osećanje zadržava u materijalnom, kako se pamti i onda kada ne može biti izrečeno. U tim trenucima, poezija Radevićeve dostiže svoju najveću snagu onda kada slika ne zatvara značenje, već ga produbljuje.
Motivi vode, vatre, ptica, šume ili mora pojavljuju se kao stalni pratioci tog unutrašnjeg kretanja. Oni ne nose unapred zadata simbolička značenja, već se menjaju u skladu sa tokom pesme, gradeći nestabilan, ali prepoznatljiv svet. U tom svetu, ljubav je često neodvojiva od gubitka, a prisustvo od nagoveštaja nestajanja. Pesme se ne zaokružuju, već ostaju otvorene i odbijaju da svedu iskustvo na jedan zaključak. Prisutan je stalan osećaj kretanja kroz iskustvo koje se ne može u potpunosti obuhvatiti.
U pojedinim pesmama Tamare Radević, snažni lirski efekat gradi se kroz upečatljive, naglo isečene stihove koji nose celokupno emocionalno jezgro teksta. Tako, na primer, stihovi „prsti klize kao po ledu / ne mogu ga probiti / niti te izvaditi“ u pesmi Litost / Luna otkrivaju osećaj nemoći koji nije samo lični, već egzistencijalni pokušaj dodira koji ostaje bez ishoda. Slično tome, u pesmi Samar/ pleši sa mnom gde kaže „more konzervira / te noći / i nas“, iskustvo se pretvara u nešto sačuvano, ali istovremeno i nepovratno zatvoreno, u nekoj vrsti unutrašnjeg arhiviranja gubitka. Ovakvim stihovima pesnikinja minimalnim jezičkim sredstvima otvara širok prostor značenja, pri čemu slika ne služi opisu, već koncentrisanju osećanja u njegovoj najintenzivnijoj tački.
Poseban poetički sloj zbirke, kao što je već pomenuto, čine izdvojene reči ili sintagme ispod svake pesme, koje su ujedno i delovi naslova pesama, a preuzete iz različitih jezika. One funkcionišu kao imenovani emocionalni okviri i ujedno povezuju tekstove u labavo strukturisane cikluse. Ove lekseme su ključevi za čitanje jer svaka od njih nosi specifičan kulturni i emotivni naboj koji se zatim razlaže kroz pesmu. Istovremeno, njihovo ponavljanje i tematska srodnost grade unutrašnju povezanost zbirke, omogućavajući da se pojedinačni tekstovi čitaju kao delovi šireg poetskog toka. Takav postupak vodi ka osećaju kretanja kroz različite oblike istog iskustva, ljubavi, gubitka, čežnje i odsustva, koji neprestano variraju, imenuju se i izmiču konačnom definisanju.
Bezgranični prelaz je, stoga, zbirka koja ne nudi utehu ni jasne odgovore, ali uspeva da otvori prostor u kojem se složena i često protivrečna iskustva mogu prepoznati. U toj otvorenosti, u tom odbijanju da se iskustvo pojednostavi, leži njen najznačajniji adut. Unutar ove poezije vreme se ne javlja kao linearna kategorija, već kao naslaga koja se neprestano premešta. Prošlo i sadašnje ne stoje jedno naspram drugog, već se prožimaju, ostavljajući utisak da se iskustvo ne dešava u nizu, već u istovremenosti. Sećanje nije povratak nečemu što je bilo, već ponovno proživljavanje onoga što nikada nije do kraja okončano. U tom smislu, mnoge pesme kao da su napisane iz unutrašnjosti samog doživljaja, a ne iz naknadne distance. Ovaj odnos prema vremenu prati i specifična organizacija pesničkog glasa. On se menja u zavisnosti od situacije koju pokušava da obuhvati. Čas je intiman i gotovo ispovedan, čas se udaljava i postaje hladniji, kao da posmatra sopstveno iskustvo sa strane. Ta kolebljivost nipošto nije slabost, već odraz složenosti unutrašnjeg života, koji ne pristaje na jedan ton ili jedan način izražavanja.
U pojedinim pesmama primetna je i suptilna intertekstualnost, koja se ne iskazuje kroz direktne aluzije, već kroz prizivanje širih kulturnih slojeva: mitoloških, istorijskih, pa i elemenata pop-kulture. Ti slojevi ne opterećuju tekst, već ga produbljuju, omogućavajući da se lično iskustvo prepozna kao deo sveobuhvatnijeg, gotovo arhetipskog okvira. Na taj način, poezija Radevićeve uspeva da izbegne zatvorenost u sopstvenu intimu, iako iz nje polazi.
Izuzetno je upečatljiva sposobnost Radevićeve da zadrži ravnotežu između nežnosti i grubosti. I tamo gde su slike najoštrije, u njima se zadržava trag osetljivosti; i tamo gde je ton najtiši, oseća se napon koji preti da pređe u raspad. Taj odnos suprotnosti ne rešava se u korist jedne strane, već ostaje kao stalna napetost koja održava pesmu živom.
Momenat u kojem poezija Tamare Radević dostiže svoj vrhunac možda je najjasnije oslikan u pesmi „o njenoj sahrani / I – Ya’aburnee “. Lirski subjekat, oblikovan kao ženski glas, istovremeno je izložen i otporan: ranjivost se ne pojavljuje kao slabost, već kao preduslov trajanja. Upravo se kroz taj paradoks raspadanja, koje ne vodi nestanku, oblikuje jedna od ključnih linija čitave zbirke. Žena kao nosilac lirskog iskustva prolazi kroz procese dezintegracije, ali se nikada u potpunosti ne ukida, već se iznova preoblikuje, zadržavajući kontinuitet svesti. Nasuprot tome, muški lik se javlja kao sila koja utiče na to raspadanje, ali ga ne dovršava; on ostaje u funkciji napetosti, a ne razrešenja. U tom odnosu otkriva se dublja poetička postavka: svest lirskog subjekta ne nestaje, već se menja, prelazi iz jednog oblika u drugi, potvrđujući svoje trajanje upravo kroz transformaciju.
Može se, konačno, reći da Bezgranični prelaz ne teži zatvorenom pesničkom sistemu, već upravo otkriva njegovu nemogućnost, u svesti da je iskustvo rasuto, da je jezik nedovoljan, ali da je, uprkos tome, neophodan. Poezija Tamare Radević nastaje u paradoksu iz potrebe da se govori, iako se zna da govor nikada neće biti dovoljan i upravo zato se ova zbirka ne završava samim činom čitanja. Ona ostaje kao unutrašnji bezgraničan odjek i svedočanstvo jednog iskustva koje nije konačno oblikovano, ali jeste duboko proživljeno i uverljivo preneto.
Autorka: Amina Hrnčić
