Izdavačka kuća Dereta objavila je roman u formi pisama „Svakim časom sve je manje vremena“, čiji je autor Antonio Tabuki.
[…] jer prošlost je i sama sačinjena od trenutaka, i svaki trenutak je kao majušno zrnce koje beži, bilo bi lako zadržati ga, samog po sebi i za sebe, ali zajedno s drugima je nemoguće.
Sedamnaest muškaraca ispisuje isto toliko izuzetno oblikovanih pisama — čas nežnih, čas ogorčenih — usamljenih monologa koji se razlivaju ukrug, a sva svedoče o jednoj ljubavnoj priči i o očajničkoj potrebi za odgovorom koji možda nikada neće stići. Svako pismo donosi zasebnu ispovest: o ostvarenoj ili neuzvraćenoj ljubavi, o žudnji ili zasićenju, o sreći koja se rasipa ili o gorkom razlazu; o početku koji obećava i nepovratnom kraju. U završnici, sabiranjem tih jednostranih, ispovednih glasova u polifoniju, osamnaesto pismo uvodi neočekivanu perspektivu: ženski glas, istovremeno udaljen i neumoljiv, ali prožet saosećanjem.
Postepeno postaje jasno da u ovim pismima nešto suštinski nije u redu: pejzaži izmiču stabilnosti, primaoci deluju zamenjeno, pošiljaoci kao da nestaju, a vremenski tok se izokreće — prošlost i budućnost kao da menjaju mesta, pa pisma stižu prerano ili prekasno u odnosu na smisao koji nose; nalik savršeno komponovanom filmu u kojem je jedino montaža poremećena. Upravo na toj tački narušene narativne stabilnosti postaje vidljivo da se Tabuki oslanja na epistolarnu književnu tradiciju koju najpre afirmiše kao narativni model, a potom je razlaže i problematizuje, dovodeći u pitanje njene ustaljene konvencije i stabilnost.
U središtu dela ostaje ideja slomljenosti: sudbine koje se, uprkos prividnim razlikama, sabiraju u isto iskustvo rasutog identiteta i promašenog vremena. Ovo je, u suštinskom smislu, antiprustovski roman – jer izgubljeno vreme ostaje nepovratno, a povratak u prošlost, ma koliko ona opsedala sadašnjost, zauvek ostaje nemoguć.
Roman je dobio prestižnu francusku nagradu za stranu književnost Frans kultur (2002).
Prevod sa italijanskog: Elizabet Vasiljević, Ana Srbinović
Antonio Tabuki (1943-2012) italijanski pisac, prevodilac i akademik. Predavao je portugalski jezik i književnost na univerzitetima u širom Italije i bio gostujući profesor u Njujorku i Parizu. Dve decenije svog života proveo je u Portugalu, koji je smatrao svojom drugom domovinom.
Tabuki se smatra jednim od najvažnijih predstavnika nove italijanske književnosti. Objavio preko 25 knjiga, uglavnom romana, ali i pripovedaka, eseja i dramskih tekstova. Prevođen je na preko 30 jezika. Pisao je članke za italijanske novine Korijere dela sera i španski El pais. Dobitnik je brojnih književnih i žurnalističkih nagrada.
U većini svojih dela bavi se odnosom između reči i stvari, sna i jave, zbilje i fikcije. Kroz aluzivnu i eliptičnu naraciju i melanholičnu atmosferu, događaji se često čine van domašaja i objašnjenja, perspektiva menja a identiteti preispituju, pozivajući se često na heteronime Fernanda Pesoe, čijim stvaralaštvom se Tabuki bavio i kao prevodilac, kritičar i autor.
Po delima ovog autora snimljeni su filmovi Linija horizonta (Fernando Lopes), Indijski nokturno (Alan Korno), Pereira tvrdi da… (Roberto Faenca) i Rekvijem (Alan Taner).
