Prikaz knjige: Jovan Kovačević, Ekseri načeti rđom. Izdanje: Rende, 2026.
Onima koji za to uopšte još mare, slike na koricama knjiga poručuju mnogo. Nagoveštavaju šta nas očekuje, sugerišu vodeći ton napisanog, ukazuju na piščevu domišljatost i formiraju celinu sa tekstom. Tako bi barem trebalo da bude, međutim, sve ređe se i dešava, pa debitantska knjiga Jovana Kovačevića i u tom pogledu predstavlja dah svežine. Vizuelno rešenje za zbirku proze „Ekseri načeti rđom” (Rende, 2026) budi anksioznost istovremeno urbane (modernim street art stilom) i davne prirode (asocijacije na Fislijev „Košmar”), koja se preteći nadvija nad pojedincem.
Takav je uvod dobar koliko početni zapis, epigramska forma u kojoj se kriju srž i lajtmotiv zbirke. Ova lirska minijatura otkriva autorovo interesovanje za odnos – ili još bolje, uporedno postojanje – dobra i zla, istine i varke, pravde i podvale. Ne da bi mudrovao, donosio po(r)uke, definicije, uputstva za časno postojanje. Jednostavno konstatujući pojave, prikazuje njihovo dejstvo kroz sudare ili rezultate uzajamnosti, u čemu se zapravo krije najjača poenta. Zbirku čine dva ciklusa: stilski razuđeniji, obimom i tematski razvijeniji „Posle kiše” i, od dve priče sastavljen (refleksivno „Ogledalo” i autopoetička „Knjige”, ujedno prava izjava zahvalnosti i završna reč) „U vodi”.
Dolazeći iz sveta muzike, Kovačević nije književni laik: piše zrelo, staloženo, parabolično, sa dobrim okom i osećajem, a pre svega živim interesovanjem za ljude, sredinu koja ih formira, motivaciju u pozadini njihovih postupaka ili potpuno iracionalnu prirodu istih. Krećući se između tehnike toka svesti i skaza, služi se mnoštvom zanimljivih referenci, za one koji ih prepoznaju lokalnih, pa ipak nekako univerzalnih asocijacija, opisujući širok luk od anegdotskog do razvijenih priča, od crtica i refleksija do čitavih studija slučaja.
Prvi deo zbirke obuhvata prozne tekstove neujednačene dužine, među kojima isprva dominiraju sasvim koncizni (nezanemarljivo satirični poput „Ponovnog susreta”, „Darova”, „Polazaka” ili „Epitafa”, zatim introspektivni i emotivni kao „Smrtna kazna” ili pomalo fatalistički „Karte” i „Prisustvo, nepostojanje i susreti”), postepeno se sve samouverenije i raznovrsnije granajući, uključujući tipske likove i odnose, zaoštrenije obrte ili doskočice („Proračuni”), te društveni komentar („Svedok”). Pojedinačne i kolektivne drame pretapaju se ili bar mogu prerasti jedna u drugu, bile one naglašeno setne i evokativne („Selidbe”, „Profesor Gari” i „Mleko”) ili porodično-socijalne („U neznanju”, „Gazišta”). Pripovedni glas je fluidan, lako i samouvereno menja uloge, kao što same priče znaju da razbiju sopstveni okvir, protežući se u sledeću („Epilog prethodne…”) ili čak manji ciklus. Vrhunac piščevog eksperimentisanja sa granicama narativa svakako je pripovetka „Verzije. Izbori”, po mnogo čemu nalik „Stilskim vežbama”, koja se završava izuzetno interesantnim efektom matrjoški, tačnije, iskakanjem autorstva i glasa kome se ono pripisuje, iz svake prethodne varijante. Kraj ukazuje na pitanje pripadnosti priče, odvajanje od njenog tvorca jednom kada je odštampana – ako mu je ikada zaista pripadala. Odakle potiče, gde i kakva završava, ponekad je važno koliko i iz čije se vizije rađa.
Prvi ciklus otkriva piščevo interesovanje za posmatranje drugih, sledstveno čemu uranja i u sebe. Zanimanje za „običan” svet i njihove jednostavne, a teške sudbine, kao i za prostornu estetiku i simboliku, enterijere u funkciji svojevrsnih produžetaka ličnosti koje u njima borave ili arhitekturu gradskih ulica kojom se nagoveštava nepovratno uništavanje nekog pređašnjeg života, doprinosi stišanoj ponornosti Kovačevićeve proze. Zahvaljujući tome, o junacima, situacijama i naročito o izgovorenom, razmišlja se dugo po završetku čitanja. Masu čine ili ovce ili psi – pisanjem (im) se pruža otpor i čuva čovečnost.
Vidljiv je, na pohvalan i nikako epigonski način, uticaj Enesa Halilovića koji u završnoj priči čak postaje jedan od glavnih likova. Srodnost nastala iz ugledanja punog pijeteta, prepoznaje se pre svega u brižljivom uobličavanju epizoda kao odraza sudbina, kroz govornom jeziku što bliže reči. Mnogo je i nečeg filmski slikovitog, uključujući detalje poput otiska fiksne proteze sa razdvojenim jedinicama ili naslovnih eksera sa višestrukim simboličkim potencijalom. Ipak, opsesivno i vodeće pitanje svakako predstavlja osveta ili njen izostanak, istraživana u primerima pravičnosti koja nije uvek nagrađena ili zločina bez kazne, sem kroz piščev implicitni komentar, što je samo po sebi često jedino moguće i dovoljno. Kada ih u konvencionalnom smislu ima, raspleti su uglavnom apsurdni, jer takav je na kraju krajeva i naš život: retko logičan, barem u trenucima kada nam je očajnički potrebna zdravorazumska, utešna perspektiva.
Činilo mi se da svakim povučenim dimom izvlačim sunce skriveno u noći. (str. 17)
Obe priče u sklopu drugog ciklusa sastoje se iz nekoliko celina koje je moguće čitati i odvojeno. „Ogledalo” kreće iz lirske opservacije, zatim se pseudomemoarskom beleškom o prekidima i posledicama uključujući u povest o kompleksu veličine, izgrađenu na primeru jednog od upečatljivijih anti-junaka, Nemanje Pejovića. Slično „Gazištima”, razrada plana koji je dugo jedina pokretačka sila glavnog lika, tone u nerealizaciju, više usled odsustva odlučnosti nego dejstvom remetilačkih faktora. Ipak, treba naglasiti da je priče Jovana Kovačevića ne samo moguće, već neizbežno tumačiti iz više uglova, različitih sa svakim novim čitanjem. „Knjige”, opet, počinju naizgled zasebnim razmatranjem vrednosti, one najličnije, posveta. Tu dobijamo originalnu, zabavnu ideju o njihovoj antologiji, upotpunjenu ličnim izborom autora kao modelom i, da ranije spomenuti eksperiment bude potvrđen, delom namenjenim za posvete budućih čitalaca. Ovakva najava druge polovine teksta nastavlja se u autopoetički omaž piscu koji je podstakao Jovanovo upuštanje u svet književnog stvaralaštva – priču na trenutke neverovatnu i, svojom otvorenošću, beskrajno inspirativnu.
Zato što se upravo iz takvih poriva najbolje, najlepše, najistinitije piše, neka odlični prvenac prati još mnogo (pre)ispitivanja izraza, misli i(z) duše. Dobrih, a voljenih.
Autorka: Isidora Đolović
