Prikaz knjige: Hana Piščević, Igračka-plačka. Izdanje: Booka, 2025.
Možda se i decenijama unazad govori o tome da novih tema u književnosti skoro da nema, već se nekoliko dominantnih vrte ukrug na više načina. Međutim, možemo li reći da ih, još bitnije, ima u životu? Ili je suština življenja autentično i posve subjektivno tumačenje onog što se drugima, ali i nama već dogodilo? Biće da je književnosti, kao uostalom i samom življenju, bitnije kako se dožive i prežive ti ljudi i događaji.
Uprkos mišljenju da je pisanje danas gotovo plivanje u sigurnom, ove iskustveno poznate teme daleko su od sigurnog prostora i zone komfora. Posebno ako se govori i piše o odnosima otpočetim davno u detinjstvu, kada smo se gradili i razvijali. Prijateljstva, zapravo, kriju u sebi više nezaceljenih i neispričanih rana nego što ih ima u partnerskom odnosu, pa je utoliko teže preneti ih na papir, a odmaći se dovoljno da bi ta distanca pobegla od patetike.
U skladu sa tim, teško da će „Igračka-plačka“ ili ma koja druga knjiga koja se bavi ovom tematikom, zaći u dosad netaknute prostore ženskog prijateljstva. Iluzorno je tražiti novu temu, kada je oduvek važnije – podeliti iskustvo. Malo je moguće da autorka nije bila svesna odustva inovacije kada je odlučila da napiše ovaj roman.
Stoga je sama postavka u ovoj knjizi dobro poznata, čak i onome ko o prijateljstvu nije čitao, već ga iskusio u realnom životu, izvan literature. Imamo Savinu i Luču, i njihov odnos koji je još u detinjstvu počeo da se gradi, mrsi, produbljuje. Sve je krenulo iz kuće u kojoj su zajedno i živele: Savina sa porodicom gore, a Luča sa svojima dole, u suterenu, što je dobra postavka za pozicije koje obe i u romanu imaju – pozicije koje im olakšavaju kretanje kroz život, ali i stoje na plećima poput bremena kada je reč o unutarnjem doživljaju njih samih.
„Delila su nas jedna vrata, ona koja paze da se svetovi ne preklope, da se ne pomešaju, da zauvek postoji hijerarhija.“ (str. 19)
U tom prijateljstvu, već u prvim, mladim godinama stvara se tenzija koje da nema, verovatno ne bi ni bilo romana, pa dinamika ovog prijateljstva nalikuje na partnersku i pogodno se opisuje rečju – toksično. Savina i Luča se jedna drugoj dive, a uprkos prekidima i periodima tišina, ostaju neobjašnjivo povezane. Istovremeno, među njima postoji i kompeticija, osećaj nejednakosti i različitosti, iz čega i izvire udaljenost koja dovodi do nastanka tišina i stvari koje se prećutkuju, a koje najviše i najsurovija gase odnose među ljudima.
Roman počinje ali se i završava pismom koje Savini, glavnoj junakinji, stiže u beloj koverti za koju pretpostavlja da je šalje Luča, sa kojom već neko vreme nije u kontaktu. Sadržaj tog pisma je najveća strepnja koja i pokreće pripovedanje o odrastanju, zbližavanju, a naročito o udaljavanju dveju devojaka. Ono što u njemu piše moglo bi da otvori ili odgovori na pitanje bliskosti, da razreši ili zategne nemire koji postoji u njima dvema i sada kada komunicije nema. Savina, iako distancirana i bez kontakta sa prijateljicom, i dalje Luču idealizuje.
„Da mi u sanduče nije stiglo pismo, verovatno bih i dalje verovala da je ona nešto najbolje što sam ikad izmislila.“ (str. 55)
U toj idealizaciji drugog postoji i potreba da se ostavi utisak – da Savina bude bolja, drugačija, da može da parira slici koju ona sama ima o svojoj drugarici, te da se nakon svakih makar i kratkih nesretanja, Luči učini da se promenila, da je „porasla“.
„U leto između prve i druge godine fakulteta Lu i ja se nijednom nismo videle… U septembru, kad se konačno vratila, pozvala sam je da spava kod mene. Pre nego što je došla, satima sam se gledala u malim i velikim ogledalima pokušavajući da se vidim njenim očima. Želela sam da primeti kako sam porasla u njenom odsustvu. Kako sam se izdužila i uozbiljila.“ (str. 201)
Savini je važno šta Luča misli, kako gleda na svet, ali sve što o tome saznajemo dobijamo upravo kroz Savinina sećanja i njenu rekonstrukciju onoga što veruje da je realnost njihovog odnosa. Pitanje pouzdanosti takvog pripovedanja prilično je otvoreno, no, ipak jedino tako i možemo da upoznamo Luču, tačnije, ono što Savina veruje da Luča jeste. Iako ona sama u romanu ne govori, pa samim tim u njemu aktivno i ne učestvuje, Lučin glas i misao ipak čujemo toliko često da ona na momente deluje kao dominantan lik.
Svesna da je njena prijateljica uvek po strani, povučena i usamljena, Savina ne uspeva ni u jednom scenariju da je zamisli u nekoj drugoj bliskosti, do one koju su njih dve imale u detinjstvu.
„Kad pomislim na nju, najlakše mi je da je zamislim samu, izolovanu od sveta. Ne mogu da se setim mesta na kom ona pripada. Volela bih da je to moja kuća, ali znam da nije.“ (str. 55)
Budući da su uprkos životu na istoj adresi imale različite uslove i realnosti, Savina je svesna da njenoj drugarici okolnosti nisu išle naruku, te da, za razliku od nje, Lu vuče mnogo trauma, mnogo nepodeljenih stvari, posve drugačijih od onih koje je sama imala. Svejedno, u njenim očima Lu stoji iznad nje same, pa se pored idealizacije primećuje i određena posesivnost, samim tim i potreba da je stalno podseća na sve ono što su zajedno iskusile.
„Tih prvih dana u školi nekontrolisano sam pričala o našem detinjstvu. Podsećala sam Lu na kuću u kojoj smo živele, na naše izmišljenje igre i tajne koje smo vešto držale za zubima. Opet postajemo čopor, tako sam mislila, ali s vremenom sam shvatila da samo ja govorim a ona sluša, kao da sam je ponovo ugurala na mesta na kojima nikada nije bila.“ (str. 64)
Dok je Savina usmerena na priču, čak i kada nema potrebe za njom, Luča je naviknuta da ćuti i kada je potrebno da se progovori. I u tom još jednom njihovom disbalansu, lako se prepoznaje da je najveća snaga romana upravo u tišini između dve prijateljice, istovetno kao što je najdominantniji glas baš one koje uistinu ne čujemo.
„Nekad mislim da je i ona postala suvenir. Ne onaj suvenir koji staviš na frižider ili na zid, više kao požutela razglednica bez markice sa slikom bez teksta. Jer razglednice nemaju svoje mesto, one mogu da stoje bilo gde i nigde. Da li su važnije onome ko ih je poslao ili onom kome su poslate? Skupljaju prašinu jer niko nema hrabrosti da ih se ratosilja. Postala je sećanje za koje, kao i za magnete na frižideru, nisam sasvim sigurna da li mi pripadaju.“ (str.208)
Priča o Lu počinje trenutkom kada Savina dobija pismo i dugo funkcioniše kao odlaganje njegovog otvaranje – što deluje kao pokušaj da se zadrži verzija odnosa koja još nije konačno izgubljena. Ipak, sadržaj pisma, kada konačno bude otvoreno, ne potvrđuje Savinina očekivanja, već se dodatno opire onome što ona veruje da razume o svojoj prijateljici. Iako će joj značiti to što u koverti pronađe, sve što je među njima još uvek ostalo nedorečeno pokazuje se trajnijim od svega što su jedna drugoj uspele da kažu. Čitalac, s druge strane, jedino u pismu prvi put čuje Luču bez Savininog posredovanja, i upravo tada odnos dveju prijateljica dobija svoje najjasnije ali i najbolnije obrise.
Autorka: Aleksandra Idvorjan
