Prikaz romana „Pripovedač” An Ser, izdanje: Dereta, 2026. Original: Le Narrateur, 2004; prevod sa francuskog: Novak Golubović
Navikli smo da je pripovedač taj koji vuče konce, u čijim je rukama i vlasti ne samo predočavani svet, već umnogome i naša percepcija. Pripovedač, bio nepouzdan ili sveznajući, kolektivni ili visokoindividualizovan, superiorna je instanca, nedodirljiv, povlašćen dokle god se nižu rečenice koje nam isporučuje. Postmoderna je, međutim, dovela u pitanje pravila svake vrste, a obznanjena smrt autora nije zaobišla ni svrgavanje (pozajmljenog) autoriteta pripovedača sa krunske pozicije. U romanu An Ser, koja mu dodeljuje naslovnu ulogu, optika se menja, a pripovedač postaje predmet posmatranja, analize, poigravanja – neko čijim se samim postojanjem vlada sa strane, negde izvan sveta priče.
„Pripovedač” je, za one upoznate sa delom Serove, njen tipičan roman: ekonomičnog i prefinjenog stila, skladno „skockanog” i pažljivo vaganog izraza. Fokus interesovanja, napokon postavljen u ulogu glavnog junaka, bezlični je, bezimeni (ako ne računamo ironičan pseudonim gospodin Real, tj. stvarni/stvarnosni) stvaralac priča. Njegovo kretanje kroz svet, među ljudima, karakteriše neuhvatljivost, odsustvo čvrstog identiteta i svesno birane akcije. Naš pripovedač se odriče, sklanja od bilo kakvog utemeljenja, stava, profilisanja sopstva sem fluidnošću onoga ko svet posmatra, upija, prihvata i potom prerađuje u književna dela. Pripovedač nema (ili izbegava da ima) zanimanje, porodicu, politički stav: samozadovoljno je izvan, poistovećen katkad sa anđelom, smrću, pa i samim Bogom – biće izmešteno iz stvarnosti, mada o njoj piše. Retko doživljavane ljubavi ili prijateljstva služe mu samo kao otežavajući faktor ili rezervoar stalnog (pre)oblikovanja vlastitog bića. Sebe pronalazi u govoru i perspektivi ludih, marginalizovanih, otpadnika, zazirući od drugih umetnika ili konvencionalno intelektualnih. Njihova ravnopravnost ga, jednostavno, ugrožava.
Dok posmatramo kako se, boraveći u pansionu gospođe Sentije, udaljava ili približava drugim gostima, prirodi, svojoj prošlosti, pratimo i unutrašnja kolebanja. Pripovedač, u fazi kada još nije pisac (jer se reči nisu materijalizovale, osamostalile kroz knjigu), preobražava svoje bližnje i sav svet u materijal za buduće delo, beži od prošlosti koja ga svejedno neprestano opseda (majčina rana smrt i zadržavanje u infantilnom uzrastu, večito vraćanje tom trenutku kao pokušaj sticanja kontrole nad traumom), koleba se između odustajanja i istrajavanja. Biti pripovedač (za njega) podrazumeva odricanje od „obične” ljudskosti, a takav status istovremeno imponuje i ubija.
Pored Pripovedača, značajno mesto zauzimaju Fani (jedna od zanosnih, s uma sišavših figura na granici svetova), bračni par Sentije, Berta, Edit, Mark… bliske osobe iz različitih perioda njegovog života. U sklopu egzistencijalne mimikrije, Pripovedač se, kako tvrdi, uvek iznova (samo)stvara i rađa, pri čemu ljudi kojima dozvoli duži i bliži pristup dobijaju majeutičku funkciju. Pripovedač je prilično sebičan i ne baš malo zloban, sujetan, ali isto tako kolebljiv, kontradiktoran, u vlasti neimenovane sile izvan sebe – koja ga samog pripoveda. An Ser je izradila istančanu „studiju” mehanizama kreacije i pokušala da pronikne unutar uma gospodara preoblikovanih stvari, u njegovu agoniju i ekstazu, kako bi to formulisao Pjer La Mir.
Pripovedača ćemo prezirati i poštovati, doživeti čas kao foliranta, čas kao namučeno biće u procepu, ali ponajviše ćemo razumeti lepote i muke, porive i prepreke koji prate stvaralački proces, svesno biranu ili zadatu sudbinu onoga ko svet posmatra i onda kada se odvaži da u njemu, kako god, aktivno učestvuje.
Autorka: Isidora Đolović
