Marija Stojić (1988, Brus) naučnim radom o dubrovačkoj književnosti – „Grad i selo u dramskoj književnosti renesansnog Dubrovnika“, Ars Libri/Zadužbina Vladete Jerotića, 2018. započinje svoj književni opus. Na Sajmu knjiga u Beogradu 2018. godine, ova knjiga je prvi put predstavljena kao treća knjiga prvog kola edicije Stari Dubrovnik. Bavi se i pisanjem esejistike i poezije. Svoju prvu zbirku pesama „Parlog“ (Brankovo kolo, 2024) promoviše u okviru manifestacije Brankovi prolećni dani 2024, u znaku obeležavanja 200 godina od rođenja Branka Radičevića, i dobija Nagradu Stražilovo za najbolji pesnički prvenac objavljen u Brankovom kolu. Zastupljena je svojim pesmama i esejima na portalima, sajtovima, kao i časopisima i zbornicima (Buktinja, Gradina, Tok, Koraci, Pesničke rukoveti 2023, Sinđelićeve čegarske vatre 2024, Pesmom protiv bombi 2025, Momčilova frula 2025, Kiprijanov kladenac 2025, Zlatovez vremena tkala je Jefimija 2025).
Popin vuk
Božanskom šapom
naslonjenom na oblake
otključavaš nebo
ili zaključavaš glasove seni?
Ma čekaj, da li si ti taj
koji će probiti zemljinu koru
rascvetavanjem i razgranavanjem?
Zemlja, nebo… velika zabuna…
Isklija neka čudna trava
iz tvog mira, vuče.
Lečimo se tvojim svetim koprivama
a ne poimamo njihovo dejstvo.
Sramota je reći Sram nas bilo.
Obestinismo, opoganismo, olajasmo!
Navedi nas da vapimo za rabošima?
Ili da pravimo palimpseste
naših vekova?
A da ipak kalibriramo u duhu vremena?
Ako tog duha i ima.
A tražih našu reč za kalibraciju.
Ima li je, vuče?
Darove koje ti nudimo nisu ni sirotinjski.
Ni nemamo ih.
Ni žrtvu nemamo.
A šta si se ukipio?
Šta si se zgrozio?
Nisi ni to?
Neka te ne brine ovo vreme, vuče Popin
Manjka mu hrabrosti,
ne one predačke, već sazdane.
Hrastovinu prodadosmo
za raskovnike naših ideala.
Gospodari nam bezimeni.
Zar njemu dade čeljusti?
Svedočimo našim smrtima
a sudnjeg dana nemamo.
I tako zanemesmo…
Ne fališe nam reči već glas.
Ni ne lamentiramo.
Te gledah tako,
nagutah se
i ne udavih. A ti?
Popin vuče?
Osakaćeni!
Padoše ti dlake na pogrešne strane,
izleže se iz aza
neka lako svarljiva novotarija.
A ti samo čekaj svoju vučicu…
Misliš da ćete u sunčanoj zemlji živeti.
Možda nekada, zašto da ne?
Danas svi imaju prava. Zar ne?
Ko li vam nagrdi potomstvo?
Šta smo sada, pseta ili kurjaci?
Nemoj slučajno da odgovoriš!
Da zaurličeš!
Gladi svoju sekiru, štap, gusle…
liži svoje rane,
vazdiži svoju hromost,
poluslep maši svojom repčinom
dok mi kao kopilad lajemo
ispod tvoje jazbine.
Nastasijevićevi krugovi
Natoči to vino više!
Da ne presahne nam ovaj zaumni jezik.
Pomahnitali smo.
Ali ubrzo će se desiti nešto.
Ljudi će zaustavljenog daha
hodati, misliti, ljubav voditi.
Neko će nam tražiti odluku.
Lavež na padinama svesti
odjeknuće umovima.
Naprslim,
ozlojeđenim,
nepokajnim.
Možda, sutra, nekada i kasno
susrešće se na temenu
i iskomadati žar na suviše brisanim policama
našeg ljudstva.
A mi čeznemo
da prašinom svoga praga
pokrijemo lice
dok po ko zna koji put
gazićemo tuđu ilovaču.
I sada zaista vidim
da jedino zlo smo mi…
Zar nisu sve gluhote budne,
krugovi njegovi?
Zalud je rodna kob kojom si hodio
kad rodilja nas ista protera ko gubavce.
Ne iskoniše se
sloboda,
ljubav,
strast.
Nikad izgovorene
nikad probuđene.
Umiremo da bismo oživeli,
rađamo se da bismo magnoveli.
Korito omali se,
frulu pastiri zamuknuše.
Kome da molitvu uz melodiju izrečemo
kad draže nam radosno opelo
od brata, sestre, sinova i kćeri?
Kredom na belutku epitaf pišem
ali jutrenje odnese poruku mi kamenu.
U koji krug da se zarijemo
kad odjeci odneše nam reč?
Koju priču da ispričamo
kad ne ostajemo gde jesmo
ni kao reka
ni kao drvo
ni kao cvet.
Miljkovićeva utva
Raspadoh se u letu
dok skameni mi se zlatno krilo.
Razli mi se mastilo
na srce u zlatu.
Ja te gledam nemo
onda kad ti si gledala me
a nismo se tada dotakle nas.
Osećaš moju moć nepripadanja
dok ja ti ne opraštam onaj petak
kad raskrilatila si se
a meni nisi ni udah dala…
Gospa mi nisi
ni starešina
ni etika!
Poprimaš sva obličja sveta
a ostaješ tako lepa.
Netaknuta!
Iz tamnog vilajeta ne izlaziš
a sve znaš.
Reci i meni, nauči me,
blagoslov mi daj
kad neće mi srce
kod tebe u nepovrat.
Ispaštam u kolu,
grehe nepočinjene okajavam
dok vila maše pobedljivo
tvojom plašljivošću.
Miči mi tu travu!
Hoću vatru sa pepelom.
Daj mi Svarogove ruke da je iskujem
ili ispljunem kao Kronos.
Hoću da pevam
a ti i boju menjaš kad me vidiš.
Jelica Dojčinova čeka na ponoru
da kadifu joj mlađanstvo obuče,
a ja pravim sok od zove
da dodole zagasne mi ne ostanu.
Milutine, sve same vinute u kosmos
oko tebe.
Utvaraš se, utvo utvorljiva,
da ti napravim kumire i kenotafe.
Maslinu mi daješ?
Ni odmila te neću zvati.
Hoću da pevam!
Ne ostaju crveni tragovi
kada koračaš
a ja se umazah cela.
I oči mi crvene.
Kakvu to vatru mi dade
kad samo hoću da pevam?
Raičkovićeva uspavanka
Ne spavamo mi,
ni kamenom ni travom
Mi se nižemo na točku za mučenje,
ti reci nam kako da na njemu ostanemo
Treba nam još malo da meriš nas na kantaru propale sablasti
Tu smo zatečeni
iskrivljeni otkako nas ostavi
Onakve
Sada ovakve
Ne staje vreme ovog predvečerja
dok u našu bistu gledamo
bez onog krsta na čelu
Koji je ovo mesec, Stevane?
I da li si ti bista ili vajar?
Budi ovo drugo,
prošetaj s nama po gradu
Bićemo tvoj Vladimir
kome je samo pesnik potreba
O, kad bismo samo bili dostojni
njegove zavetrine
Zjapimo posvuda razbacani
Urliku u daljini
ponekad se okrenemo
Podignemo glavu
i još brže je spustimo
Umori nam se pesma
a ipak nikako ne prestaje
Tebi je sanduk isklesan,
nama sudbinskog debla nema
Bezbojni hodnici stanište nam
Po podrumima se neki zavlače
da ne čuju se glasne žice
koje ne prate zapovest
Dobro ti je na livadi
dok mi uterujemo
nadu nam u kosti
A ti prazne nam ruke
pusti niz vodu,
onu koja nas umočvari
Otvori nam svu tišinu,
belo jezero
i svetiljku
jedne nedelje u ponoć
Petrovićev čanak
Šta je ostalo nakon tvoje prašume
Reč ili utroba?
Zametak možda?
Šuma zanosa ojađena od damara
Naš jedini san je ždranje
morala, poštenja, smeha
Naša je mater zajednička
puna modrica
koje si bezuspešno tražio
Mi ih tako krvavo utiskujemo
bez ozdravljenja
Naš otac više nije zver,
on je samo životinja ropsala
Daj nam malo divljačke supe
iz tvojih podašnih čankova
Dodaj nam pero da novi Novi zavet
u nekom drugom svetu ispišemo
Dosada nam strast,
ti neišopani dečače
Pretvoreni u ogavnu zapršku
gunđamo iznad tvojih tanjira
Krv i mleko istim tokom idu
a mi se gomilamo posrnuli
Jedemo kaše,
daj nam komade
da zapadnu nam
ili da nauče nas žvakanju
Nemamo drugu slobodu
osim tvoje divljačke
Zato podigni nam šatore
grmljanske
I spremi bič,
fijuk da nas otrezni
Daj nam nekog Boga
da molitvu mu izrečemo
I mnogoboštvo ne bi loše došlo
Obezbedi nam povratak u mater
da okupamo se čistotom
Golotinjom
da odbranimo obraze usahle
Parlog, Brankovo kolo, Marija Stojić
