Prikaz knjige: „Čiope”, Fernando Aramburu. Izdanje: Dereta, 2024. Naslov originala: Los Vencejos, 2021. Prevod sa španskog: Vesna Stamenković
Tek kada nam život presedne toliko da ne vidimo nikakvu svrhu njegovog daljeg održavanja, možda možemo početi da zaista postojimo. Neopterećeni nadama, željama, planovima i tuđim mišljenjem, lakše ćemo uočavati jednostavnu lepotu svakodnevnih stvari. I tek tada, možda, zapravo počnemo da ga razumemo, volimo, smatramo vrednim življenja. Ovo je polazište opsežnog, ali izuzetno „brzohodnog” romana „Čiope”, iz pera savremenog klasika španske književnosti Fernanda Aramburua, priče o prezasićenom, od svega umornom, ogorčenom čoveku koji, donevši radikalnu odluku, počinje da, dok se oprašta od života, sve više ceni, pa i otkriva njegove nove, dobre strane.
Toni je profesor filozofije u srednjim, pedesetim godinama, razveden, malodušan, uglavnom usamljen. Istina, posle svih poražavajućih iskustava uopšte ne čezne za društvom, naročito ne članova porodice. Odlučivši da za tačno godinu dana, u noći kada jul prelazi u avgust, izvrši samoubistvo, kreće da pedantno i na vreme svodi račune. Oslobađa se suvišnog pokućstva, uključujući voljene knjige iz dugo formirane, impresivne biblioteke, definiše ili prekraja odnose sa ionako nevelikim brojem ljudi iz svog okruženja; posvećuje se dnevnim ritualima, od kojih je možda najvažniji redovno pisanje, uglavnom uspomena iz, kako veruje, promašenog, uzaludnog vremena provedenog na ovom svetu. Uređujući zaostavštinu, Toni se po prvi put istinski suočava sa sobom:
Kako se oslobađam svojih stvari, u meni postepeno raste osećaj da sam sve lakši, da se polako penjem kroz vazduh, sve dok ne ispunim svoj san i ne pretvorim se u čiopu.
Dnevničko-autobiografski zapisi, služeći kao neka vrsta odbrojavanja i podižući napetost, saosećanje, zainteresovanost kod samih čitalaca, ne prate strogo utvrđen vremenski sled. U stalnom naizmeničnom prelaženju iz bliže prošlosti u dalju, pa natrag do sadašnjeg trenutka, sklapa se potpun portret glavnog junaka, ali i svih koji su neminovno doprinosili takvom izgledu slike. Tonija upoznajemo kao sina i brata, supruga i oca, kolegu i prijatelja, nikada crno-belo okarakterisanog ili izolovanog od okruženja. U skladu sa „mislilačkom” profesijom, pripovedač je naglašeno introspektivan i veoma mu je stalo da u svakom opisanom slučaju pronađe objektivnu odgovornost, bivajući iskren prema svima. To nije uvek lako, ali pred licem smrti nestaje svaka potreba za pretvaranjem.
Ništa me više ne vezuje. Ne vezuju me ni ideje, ni stvari. Svet možda i ne bi bio lepši, ali bi sigurno bio mirniji, kad bi svako ljudsko biće još od malih nogu znalo tačan čas kada će poslednji put udahnuti vazduh.
Među ključnim događajima i osećanjima koji su usmeravali ili odredili junakovu sudbinu, nalaze se odrastanje uz relativno nasilnog oca i njegov rani gubitak usled alkoholizma, ishitreno venčanje i mukotrpan brak sa zavodljivom radio-novinarkom Amalijom, iz koga su mu ostale traume, ne naročito inteligentni sin Nikolas (problematični „Nikita”) i pas Pepa – jedino stvorenje koje ga razume i voli (barem se Toniju tako čini, s obzirom da kerušica ne može da progovori), hladan, otuđen odnos sa mlađim bratom Raulom, prijateljstvo sa Ćopavim – kako ga zove, naravno, samo u sebi, nakon što je potonji prilikom terorističkog napada na podzemnu železnicu ostao bez noge. Svi ti ljudi, uključujući još mnoge sporedne pojave (dementna majka, bivše devojke, kolektiv srednje škole u kojoj radi, neki živi, drugi odavno mrtvi), prolaze i ostavljaju kakav-takav trag, zabeležen u hronici jednog „običnog” života. Neki mu se vraćaju, nametljivo i čudno, ali sa važnom ulogom, poput Agvede, fine i neprivlačne žene koju je svojevremeno ostavio zbog Amalije. Nalik skitnici i uvek praćena velikim crnim psom (koji se, uzgred rečeno, zove Toni), ona za junaka postaje nešto između uznemirujućeg progonitelja i anđela čuvara. U romanu se takođe sve vreme razvija neka vrsta misterije, putem niza anonimnih poruka koje Toniju nepoznata osoba ostavlja u poštanskom sandućetu, dajući mu tako do znanja da je posmatran/nadziran i usmeravajući ga na korekciju nekih navika, ali i pokušaj uspostavljanja čvršće kontrole nad svojim postupcima.
* Ljubav, isprva veličanstvena, zahteva mnogo truda. Posle nekog vremena, posustanem, i postane mi naporna. Prijateljstva mi, međutim, nikad nije dosta. Ono mi uliva spokoj.
* Pokušaš da svom detetu preneseš neke vrednosti, neka uverenja, a onda vidiš da ga ništa od onoga što mu pričaš ne zanima, da su mu druge stvari na pameti, i da će, samim tim, sve ono u šta veruješ umreti zajedno s tobom, a možda čak i pre tebe.
* Užasno boli kad moraš da priznaš vrline osobe koju prezireš.
Uz mnogo humora, ironije, neposrednih kritičkih uvida, pisac oslikava društvo kojim se njegovi likovi kreću: političke, religijske i staleške podele u Španiji tokom druge polovine XX veka, naročito putem Tonijevih redovnih dijaloga sa Ćopavim na različite teme, od hipohondrije do predstojećih izbora.
Meni se čini da konstantna sloboda na pojedinca može ostaviti razorne posledice. Sloboda je, u tom smislu, naporna, iscrpljujuća, nalik na tumor; primorava nas da budemo na oprezu dvadeset četiri sata dnevno, i da, među ostalima, trpimo neizmerne količine samoće. Bilo kako bilo, treba mnogo učiti da bi bio slobodan, i slutim da kroz to sito ne prolaze mnogi, zato što ne mogu, zato što ne umeju, zato što neće.
Ptice iz naslova su, naravno, lajtmotiv dela, junakov orijentir, izvor malobrojnih trenutaka čiste sreće, ali i nesvesni izgovor za eventualno izvrdavanje donete odluke (kada se vrate u proleće, kaže, znaće sigurno šta da zapravo učini). Njihov let, razigranost i neopterećenost teretom zemaljskih besmislica oduvek predstavlja Tonijev ideal.
Nisam katolik, nisam marksista, nisam ništa, samo telo kome su, kao i svima, dani odbrojani. Verujem u ponešto što mi pričinjava zadovoljstvo, i što je vidljivo i svakodnevno. Verujem u prijateljstvo svog jedinog prijatelja i u čiope koje se, uprkos buci i zagađenom vazduhu, svake godine vraćaju u grad, mada mi se čini da ih je svaki put sve manje.
Izuzetno racionalno i sa mnogo samoprocenjivanja, jasno se postavljajući prema ljudima u svom svetu, Toni pokreće značajne, često škakljive teme bratske otuđenosti i zavisti, prava roditelja na sopstveni (emotivni) život posle braka, pogrešnih izbora, nemogućnosti da se uzvrate osećanja, koristoljublja, izneverenih očekivanja… Sa svakim novim zapisom, njegova ogorčenost i nesvesno popušta, dok se život ukazuje kao vredan u svojoj svedenosti, neočekivanim obrtima koje priređuje i, najviše, iskrenosti koju počinjemo da primenjujemo prema sebi.
Autorka: Isidora Đolović
