Velimir Visković (taj literarni „magnus criticus et lexicographus“ – koga ni najmanje posebno ne treba predstavljati – ali, evo, ipak, da ne ispustimo „obaveznu“ uvodnu preambulu): pisac, esejista, leksikograf, teoretičar, jedan od vodećih jugoslovenskih književnih kritičara, jedan od najznačajnijih bardova kritike postjugoslovenske književnosti, „zadnji veliki urednik Leksikografskog zavoda iz Krležinog vremena“ (cit. Bruno Kragić) – nastavlja da slaže kaleidoskop svoje obimne memoarističke građe.
Ko je poslednjih nekoliko godina podrobnije pratio Viskovićevu književnu aktivnost uvideo je da se ona (nakon ranijih esejističkih, uredničkih i polemičkih dela) pretežno očitovala u sređivanju autobiografske, dakle, „lične“ proze. Ta se, zaista – stilistički i tematski sugestivna – a po književno-istorijskoj građi izuzetno vredna proza – nakon prve knjige memoara O drugima, o sebi („Ljevak“, Zagreb, 2021), nastavlja u svom „continuumu“, i nadamo se da će uskoro dobiti i svoje „produženje“ to jest novo knjiško „ukoričenje“ u narednoj knjizi memoara.
Naime, Visković je u uglednom časopisu Književna republika (čiji je dugogodišnji urednik) – i koji od 2003. izdaje Hrvatsko društvo pisaca – u nastavcima uobičajio da objavljuje fragmente, zapravo jezgrovite portrete bitnih ličnosti iz svoje nastajuće memoarističke proze. Do sada, ti su fragmenti delom objavljeni u pomenutoj knjizi memoara – ali, u nekoliko novih polugodišnjih svezaka Književne republike 2023–2025. nižu se novi portreti, odnosno „sveži“ tekstovi koji bi trebali biti – kada se upotpune i zbroje, kako se nadamo i kako je Visković nagovestio – nova piščeva knjiga njegovog ali i „životopisa drugih“.
Jedna od posebno važnih ličnosti novog Viskovićevog memoarističkog „sazvežđa“ i njegove životopisne galerije značajnih pojava na hrvatskom, srpskom i (post)jugoslovenskom kulturnom podneblju svakako je: Dubravka Ugrešić. Hrvatska (i mnogo više srpsko-hrvatska, zapravo „poslednja jugoslovenska spisateljica“), kao društveno-kulturna pojava – zasigurno: umetnički i moralni imperativ bivše Jugoslavije i Hrvatske davnih devedesetih godina, autorka dvadesetak knjiga, dobitnica NIN-ove nagrade (1988) i dvostruka kandidatkinja (u najužim izborima: 2015. i 2021) za Nobelovu nagradu za književnost (najbliža spisateljica ovom najvećem svetskom literarnom priznanju sa našeg jezičkog podneblja nakon Danila Kiša 1989).
Prva sećanja na Ugrešić Visković započinje 1973. godinom – opisom njihovog upoznavanja na studijama u Zagrebu. Taj prvi ispis za tumače i istoričare književnosti širom otvara masivnu kapiju iza koje se nalazi jedan od izrazito zanimljivijih i komplikovanijih egzilskih puteva u novijoj istoriji postjugoslovenske književnosti. Kroz nekoliko desetina „kartica“ teksta, i u narednim brojevima Književne republike, nižu se pasusi o Ugrešić koji otkrivaju odista sadržajne zbilje jedne ipak – i moralno i karakterno i umetnički veoma kompleksne stvaralačke ličnosti.
Visković nam u svojim sećanjima (koja, doista, odišu onim prepoznatljivim i prijemčivim, blagim i umirujućim andrićevskim narativnim notama koje čitaočevu pažnju nikako ne puštaju) otkriva pregršt novih podataka iz biografije D. Ugrešić sa kojima većinska javnost (barem ona u Srbiji) nije imala prilike da se podrobnije upozna. Za Viskovića je Dubravka Ugrešić bila i ostala: „bliska prijateljica, bezmalo pola stoljeća“ (…) „preosjetljiva, prepametna, duhovita, nadarena“, a zatim i: „najbolji živući hrvatski književnik“… „izvrsno je vladala jezikom“ (…) „što joj inozemna književna kritika i akademska javnost već poodavno priznaju“; jer, „sasvim sigurno svojim djelima ide u sam vrh hrvatske književnosti ali i jugoslavenske i svjetske“… Autorove uspomene to jest sećanja, kroz desetine epizoda ekspresivno opisanih u najživljem „koloru“, veoma su iscrpna, opsežna, i koncizna, na momente eidetski detaljistička i hirurški precizno pamtljiva, da se u prikazu ovakve forme ni ne može izvršiti sveobuhvatna književna recepcija pa i samo puko nabrajanje svih tih poimence fascinantnih slika iz Viskovićevih zajedničkih književnih „redaka“ sa Dubravkom Ugrešić – u kojima ima svega sem nezanimljivosti i neuzbudljivosti. (Primerice: zajednička putovanja, odlazak 1984. u posetu Savezu književnika SSSR-a u vreme Konstantina Černjenka, susreti sa Andrejem Bitovim, uspeh Štefice Cvek, zajedničko divljenje Harmsu, osnivanje Nezavisnih pisaca Jugoslavije, najbliža porodična druženja, nebrojeni razgovori, višedecenijska izdavačka i urednička saradnja, pa i poslednja epizoda koja govori o neobičnom kraju biološkog života Dubravke Ugrešić koju je Viskoviću preneo spisateljicin brat…).
Deskriptivnu i psihološku temeljitost nesmanjenog tonaliteta Visković je „istočio“ iz svoga pera pišući i o devedesetim godinama, hronološki postavljajući i postanalitički percepirajući životne slike koje mu je sećanje sačuvalo. Ugrešić se nije mirila sa nestankom Jugoslavije koju je „voljela“, i do samog kraja (u Amsterdamu 2023) ostala je privržena svojim ubeđenjima, smatrajući se „jugoslavenskim književnikom“, pa i nakon rata – prezirući „ratnohuškačke klike“ na svim stranama – i ostajući konsternirana jednim delom hrvatske kulturne sredine (u kojoj je zacario „općevladajući nacionalizam“) koja ju je proglasila jednom od „Veštica iz Rija“ daleke 1992. godine u jeku kampanje koja se na nju sručila, a koja je rezultovala konačnim odlaskom u emigraciju u kojoj će ostati do kraja života… U sukobima takvih konstelacija Ugrešić je zbog svojih stavova i ubeđenja, prema Viskoviću, znala na svoju štetu da učini i svojevrsni „salto mortale“ nebrojeno puta. „Njezin fitilj s vremenom je postajao sve kraći, ali kreativnost je bila sve veća“, pa je tako u predegzilskim danima tada aktuelnu „vlast smatrala zatrovanom šovinizmom i ksenofobijom, a bila joj je neprihvatljiva i država skrojena po mjeri vladajućih. U toj državi isplivali su i na kulturnu scenu ljudi koji nisu izazivali ni trunku njezina poštovanja.“ Visković piše: nakon rata, prilikom projekta svojih prvih Sabranih dela u Hrvatskoj Ugrešić nije želela da se njene knjige objave bez srpskog suizdavača pa je ceo poduhvat uslovila saradnjom sa beogradskom izdavačkom kućom „B-92“: „Tako je Dubravka“, prema Viskoviću, „ostala poslednji hrvatsko-srpski pisac. Nije se odrekla Jugoslavije.“
Ove Viskovićeve celine (ne samo o Ugrešić) – nisu kraj. Ti fragmenti naprosto žude za svojim nastavcima. Oni svojom strukturom, hronologijom, tematikom, stilističkim majstorstvom i umetničkom vrednošću u celini, ipak, zaokružuju i nude jedan od mnogih osobito važnih summa summaruma, dakle još jedan svojevrsni svedeni „bilans“ u dosadašnjoj istoriji naše novije književnosti, pa zato nije bilo na odmet da se o njima u takvoj (periodičkoj) formi prozbori reč-dve, i to na ovoj – „drugoj obali“ (kako je Krleža u svojim monumentalnim dnevnicima 1914–1977. često sentimentalno nazivao Srbiju i Beograd). Pišući o Dubravki Ugrešić Visković nije pisao samo književni portret jednog značajnog imena jugoslovenske, hrvatske pa i srpske književnosti, pisao je i sećanja na blisko lice, bliskog prijatelja i saborca u mnogim životnim i kulturnim „preporima“ i ovim je memoarskim fragmentima autor, sigurno, oslikao i upotpunio, zapravo sačinio možda i jedan od obimnijih književnih portreta Dubravke Ugrešić. Svi bi se ovi, i budući, fragmenti (kada se završe, razume se) mogli sastaviti i u jednu posebnu celinu – možda, primerice, u „Knjigu o Dubravki Ugrešić“… Na koncu, kako vreme odmiče sve je manje pisaca i svedoka epohe o kojoj Visković memoarski evocira uspomene, pa tako ovi odlomci, nesumnjivo, ne samo sa artističkog već i sa čisto kulturno-istorijskog stanovišta sigurno da predstavljaju istinsku dragocenost za naredne naraštaje, za one koji će tek doći i koji su integralni jugoslovenski kulturni prostor (dakle, sedamdesetogodišnje stanište koje je iznedrilo Dubravku Ugrešić) upoznali do sada samo u filmovima, knjigama ili muzici…
Čekamo, dakle, Viskovićev naredni memoarski nastavak…
Autor: Aleksa Đukanović
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas (Dodatak „Knjiga“), 21-22. februar 2025.
