Na filmski studio reditelja Alekseja Učitelja u Sankt Peterburgu krajem avgusta 2017. bačeni su Molotovljevi kokteli. Nekoliko ekstremnih nacionalističko-monarhističkih organizacija bilo je uvređeno samim trejlerom (najavnim spotom) njegovog, tada predstojećeg, filma „Matilda”, pa su pretili kako će, ne bude li ostvarenje zabranjeno, „podmetati požare u svim bioskopima koji se usude da ga stave na repertoar”. Pogodilo ih je najavljeno tematizovanje mladalačke veze budućeg cara Nikolaja II Romanova sa balerinom. Junakinja današnje priče ježena koju Majakovski naziva „pozlaćenom trgonožicom”, a Milan Milošević „vamp simbolom režima Romanovih”: prvakinja Marijinskog teatra, ljubavnica trojice pripadnika tada vladajuće dinastije, strastveni zaljubljenik u luksuz, ali i neumorni borac čija je volja za opstankom učinila da joj život bude spektakularniji od bilo kog domaštanog scenarija. Glamurozna oportunistkinja ili talenat koji se zadesio na pravom mestu u pravo vreme? Mnogo misterija do danas nije odgonetnuto, ali sve više podataka polako izlazi na videlo nakon gotovo čitavog veka u kom je Matilda Feliksovna Kšesinska, usled povezanosti sa carem i uticaja koji je time zadobila, predstavljala tabu temu.
Poreklom iz Poljske, porodica Kšesinski bi se s pravom mogla nazvati umetničkom dinastijom. Rodonačelnik Jan bio je violinista, glumac i tenor u varšavskoj Operi, čijim će stopama krenuti sin Feliks. Prešavši u Sankt Peterburg, potonji postaje prvak tamošnjeg Carskog baleta, naročito zapažen zbog popularisanja nacionalnog plesa poznatog kao mazurka, ali i privatni instruktor članova carske porodice. Već u zrelim godinama, oženio se sunarodnicom Julijom Dominskom, u tom periodu već udovicom poznatog plesača Ledea i majkom petorice (preživelih) sinova. Julija se pre udaje i sama bavila baletom, tako da je, očekivano, troje njihove zajedničke dece veoma rano stupilo na scenu. Nakon Josifa (stariji sin Stanislas je umro u detinjstvu) i Julije, Matilda-Marije rođena 31. avgusta 1872. kao najmlađe, trinaesto dete svoje majke. Budući sujeverna tokom čitavog kasnijeg života, ovu činjenicu je smatrala veoma važnim signalom, a 13 svojim srećnim brojem. Malječka ili Malja, kako su je najbliži zvali, došla je na svet u Ligovu, gde su njeni kupili daču (naziv za rusku seosku vikendicu) nedaleko od Peterhofa, elitnog odmarališta za plemstvo u sklopu carske rezidencije. Mada su kasnije tvrdnje kako joj porodica vodi poreklo od Krasinskih, poljskih aristokrata (kojima je, usled prevare od strane podlog rođaka, oduzeta imovina), tek jedan u nizu Matildinih pokušaja da unese dodatnu dozu spektakla u svoju biografiju, činjenica je da se fasciniranost Romanovima, praćena željom da im se što više približi, razvijala od njenih najranijih dana.
Kako su joj brat i sestra uveliko pohađali Carsku baletsku školu, Matilda je sa osam godina izabrana za jednog od deset, od ukupno stotinu prijavljenih, polaznika nove generacije ove dugovečne institucije. Zbog ugleda porodice u umetničkim krugovima, nije stanovala u internatu kao većina učenika, dobivši privilegiju da nastavu pohađa dolazeći svakodnevno od svoje kuće. Iz perioda odrastanja ponela je divne uspomene na porodični dom, a neke od omiljenih aktivnosti, poput branja pečuraka u velikom gazdinstvu oko kuće, nastavila je da upražnjava tokom većeg dela kasnijeg života. Disciplina u školi bila je jasna i stroga, usled čega nije dolazilo do bliskog kontakta između mladih balerina i njihovih drugova van neophodnih proba. Kšesinska II, kako su je zvali radi lakšeg razlikovanja od sestre, brzo postaje poznata po strastvenoj posvećenosti vežbanju, ali i živahnom duhu. Od trinaeste godine je pod mentorstvo uzima Virdžinija Cuki, tako da njen plesni stil predstavlja mešavinu italijanske i ruske škole, uz veliki dar za dramatizaciju i pantomimu, nasleđen od oca. Bila je fizički sitna, niska i kratkih (možda previše mišićavih) nogu, naglašeno atletske građe, (do duboko u starost) crne kose i naročito iskričavih crnih očiju. Iako po sopstvenom priznanju nikada nije bila lepotica koja oduzima dah, u njenom temperamentu i držanju postojalo je nešto što je neodoljivo privlačilo okolinu.
Balet u Rusiji tih godina imao je naročito veliki značaj s obzirom na činjenicu da predstave nsu bile (kao na ostalim velikim evropskim scenama) tek deo operskih izvođenja, već samostalna, ravnopravno vrednovana ostvarenja. Zahvaljujući Francuzu Marijusu Petipi, od 1869. glavnom koreografu, na pozornicu Marijinskog teatra godišnje su postavljane po dve potpuno nove izvedbe, održavane sredom i nedeljom. Na dan maturske predstave svake nove generacije baletske škole, tradicionalno su bili prisutni članovi carske porodice. Već je poznata priča kako je Matilda prestolonaslednika upoznala nakon debija „Uzaludna predostrožnost” (La Fille mal gardée), odigranog 23. marta 1890. godine. Nakon navodne (nigde sem u balerininim memoarima prisutne, samim tim krajnje nepouzdane) čestitke rečima: „Budi slava i ukras našeg baleta!”, imperator Aleksandar III odredio je da na svečanom prijemu Kšesinska sedne pored njegovog dvadesetdvogodišnjeg sina Nikolaja (rođen 18. maja 1868.), uz šaljivo upozorenje da „ne koketiraju previše”.
Istoričar Vladislav Aksenov ističe kako je bilo uobičajeno da se neoženjeni prestolonaslednik i njegova braća u sklopu seksualnog sazrevanja podstiču na zabavljanje sa balerinama ili glumicama. Društveni život onovremenih visokih krugova, uostalom, neizostavno je obuhvatao pozorište, ljubavnica sa scene smatrana je znakom prestiža, a vanbračna deca rođena u takvim vezama dobijala i titule. Postojao je nepisani dogovor da se aktuelnom careviću obezbedi partnerka za predbračnu inicijaciju, probrana upravo iz baletskog ansambla. Njegove uveliko žive simpatije prema rođaci, princezi Aliks od Hesena i Darmštata, nisu odobravane, niti je ona uopšte razmatrana kao dobra prilika za brak. Bilo kako bilo, nakon ovog susreta oboje aktera su u svojim dnevnicima zabeležili utiske prepune oduševljenja, prilično jasan znak početka ljubavi koja će potrajati četiri godine. Matilda je već u tome što su oboje, na različit način, numerisani kao II, videla umešanost sudbine.
Na njihovu nesreću, ubrzo po upoznavanju carević je poslat na istok radi višemesečnog, za pripadnike dinastije uobičajenog proputovanja Evroazijom. Tokom odsustva ga je o „maloj Kšesinskoj” (odnosno, maloj K, kako će je ubuduće zvati) izveštavala sestra, kneginja Ksenija, da bi po njegovom povratku sa Krima, u novembru 1891. sama Matilda počela da tempira tobože slučajne susrete. Trudila se da sa što većom tačnošću predvidi kada su najbolje šanse da se mimoiđu kočijama na trgu, dok prilikom konjičkih trka ili u pozorištu obavezno zauzima mesto u loži naspram carske. Međutim, tek od januara naredne godine upriličiće prve sastanke, da bi već u proleće Niki, isprvau društvu prijatelja, počeo da posećuje sestre Kšesinske kada su im roditelji odsutni. Njegove dnevničke zabeleške otkrivaju čuđenje što je, mada još „voli Aliks i ne gubi nadu da će se jednoga dana oženiti njome“, poslednje dve godine istovremeno „(platonski) ludo zaljubljen u malu K”. Pitao se kako je moguće da, u istom srcu, postoje dve tako različite naklonosti?
Prvi poklon koji je kupio devojci već tada opsednutoj lepim komadima nakita, bila je zlatna narukvica sa po dva velika dijamanta i safira, na kojoj su ugravirane godine njihovog prvog susreta i zvaničnog otpočinjanja veze: 1890 – 1892. Isprva su provodili vreme samo satima razgovarajući. Roditelji i jednog i drugog ignorišu svest o tajnim sastancima, mada ih policijski agenti (koji u stopu prate princa) izveštavaju o svemu. Tokom letnje sezone u Krasnojem Selu, gde se pored dvora i čitav ansambl premeštao radi zabavljanja plemstva na odmoru, Nikolaj zapisuje da mu je „M. Kšesinska definitivno zavrtela glavom”. Na njegov prvi nagoveštaj kako bi želeo da im se veza razvija u još ozbiljnijem smeru, Matilda od roditelja prilično hrabro traži dozvolu da počne samostalan život. Kšesinski pristaju jedino pod uslovom da se sa njom useli sestra, Julija. U svojoj autobiografiji „Igrati u Petrogradu”, balerina se, dosta romantičnim osvrtom na prvu ljubav, prisetila očevog upozorenja da „veza sa carevićem ne vodi nikuda”, na šta mu je odgovorila kako želi da „iskoristi, makar i privremenu, sreću”. Nikolaj joj je podjednako nadahnuto pisao: „Seti se Tarasa Buljbe i šta je uradio Andrej, zaljubivši se u Poljakinju”, a imajući u vidu da se svega godinu dana pre njihovog poznanstva dogodila afera Majerling sa prilično širokim odjekom, Milošević u gorecitiranom članku komentariše: „Teško je i tada bilo krunisanim glavama s tom omladinom”.
Slučajno ili namerno, tek, Matildina nova adresa bila je više nego simbolična. Kuću na Engleskom prospektu 18, tada u vlasništvu kompozitora Rimskog-Korsakova, podigao je Nikolajev deda-ujak Konstantin za svoju ljubavnicu, takođe balerinu, Anu Kuznjecovu. Iako su zajedno imali petoro dece, nikada mu nije bilo dozvoljeno da se razvede i oženi njome. Dok je Niki plaćao troškove stanovanja na visokoj nozi, Maljina karijera ubrzano napreduje. Postaje solistkinja baleta, a publika je očarana njenom scenskom živahnošću, koketerijom i šarmom. Naravno, sve češća angažovanja nisu bila sasvim bez uticaja već dobro poznate carevićeve naklonosti prema mladoj balerini – zapravo, na taj račun su uveliko ispredani vicevi. Pa, ipak, počela je još jedna kalendarska godina, a među njima se ništa „konkretno” nije događalo, delimično usled Nikolajevog oklevanja pred još otvorenom mogućnošću da u Berlinu, nakon pet godina, napokon sretne „dopisnicu” Aliks. Ljubomorna, „njegova Pani” (skraćeno od Panočka), beleži: „Niki se kod mene zadržao prilično vremena – želeo je da ostane i duže, ali se plašio jer sada živi sa tatom u Zimskom dvoru, gde je opasno vraćati se kasno noću. Svi nas špijuniraju.”
Matilda je u januaru 1893. postala prva Ruskinja ikada koja u Uspavanoj lepotici dobija ulogu princeze Aurore. Pohvalama je obasipaju kako kritičari, tako i sam Čajkovski, uz obećanje da će komponovati balet specijalno za nju. Krajem iste godine, nažalost, maestro umire od kolere, te nije ispunio nameravano, ali se za njih dvoje vezuje druga, ništa manje zanimljiva anegdota. Naime, kada je 18. novembra 1892. u Marijinskom teatru jubilarni pedeseti put igrana ista predstava, Matilda je, kao jedna od vila, dobila čast da na scenu izvede njenog autora. Dok su trajale ovacije, „skoknula” je iza kulisa, kako bi se videla sa Nikolajem i, mladost-ludost, predugo se zadržavši propustila simbolično krunisanje mentora. Ovu priču će 1960. u prepisci podeliti sa direktorom Muzeja Petra Iljiča Čajkovskog, kada joj bude poslao molbu za nekom uspomenom na učešće u baletima koje je velikan komponovao.
Nisu svi odnosi u umetničkim krugovima bili idilični. Poznato je veliko, dugogodišnje rivalstvo između Matilde i Pjerine Lenjani. Praktično su ratovale za glavne uloge, a Kšesinska je teškim radom i treninzima naposletku uspela da je u tehničkom smislu dostigne. Zahvaljujući tome, prva je u Rusiji bila u stanju da izvede izum Lenjanijeve poznat kao 32 fuetea (fouetté: u pitanju su brzi okreti podignute noge za 360 stepeni, obično u sklopu piruete i na vrhovima prstiju), baletsku figuru čija je tajna u zadržavanju pogleda na jednoj tački (Matilda se šalila kako je, u njenom slučaju, to bilo svetlucanje ordenja i nakita na plemstvu u publici – kasnije će ova bravura biti uvrštena u deonicu Crnog labuda iz „Labudovog jezera”). Verovala je kako školovana balerina „može da odigra bilo šta”, a čelična volja i uporna, dosledna vežba dovode do savršenstva.
Nikolajev dnevnik prilično oprezno, diskretno govori o njihovom odnosu, ali je zapis od 25. januara 1893. možda marker početka tzv. „konzumiranja” veze. Do tada potpuno neiskusan sa ženama, carević beleži: „Večeras sam otišao mojoj M.K. i proveo najbolje veče do sada. Još sam pod njenim činima – olovka mi se trese u ruci!”. Posete postaju redovne, pa često kod nje boravi do jutra, što sve revnosno pohranjuje u dnevniku. Matilda nastavlja da višestruko profitira od njihove ljubavi, postajući razmažena i autoritarna prema kolegama. Zabrinuta da će se tamo sresti sa omraženom suparnicom Aliks, u julu inkognito prati carevića do Londona, na venčanje njegovog rođaka Džordža, vojvode od Jorka (budućeg kralja Džordža V) i princeze Meri. Do danas veoma prisutne, ali malo verovatne priče o njihovom vanbračnom detetu najbližu i najpouzdaniju potvrdu dobijaju u cenzurisanom izvodu iz ruskog izdanja Matildinih memoara, gde stoji kako je u zimu 1893., nakon prevrtanja kočije u kojoj se vozila, doživela pobačaj: Da nije bilo te nezgode, postala bih majka. Tek kasnije, kao starija, shvatila sam šta sam izgubila. Posle se pričalo da sam sa prestolonaslednikom imala dete, ali, to nije tačno. Često sam želela da jeste. Jedini primerak rukopisa na maternjem jeziku, poslat u domovinu šezdesetih godina XX veka, odmah je zaplenio KGB i strogo čuvao sve do raspada Sovjetskog Saveza.
Ponešto usled očeve bolesti koja je nagoveštavala mogućnost postizanja dogovora, Nikolaj se tokom 1894. sve više udaljava i hladi od balerine. Nakon što mu je konačno data roditeljska dozvola da zaprosi Aliks, ljubavnica je ispraćena sa nadoknadom od sto hiljada ondašnjih rubalja, kućom koju joj je dozvoljeno da zadrži u svom posedu, garancijom trajne zaštite koju će dobijati od cara i pravom da ga doživotno oslovljava sa „ti”, odnosno, Niki. Ovo preimućstvo će nadalje i te kako koristiti, ali se sa okončanjem ljubavi prilično dugo nije mirila. Iako to prećutkuje u memoarima, čak pohvalno pišući o caričinom moralu i odanosti, tendenciozno izostavlja podatak kako je budućoj supruzi voljenog čoveka neko vreme upućivala ogorčena anonimna pisma. Postigla je samo to da Nikolaj verenici prizna mladalačku aferu, nakon čega mu Aliks oprašta sada već čuvenim zapisom ostavljenim u njegovom dnevniku, time zapečativši prošlost i nadajući se „da će biti vredna tolikog ukazanog poverenja”.
Ubrzo nakon raskida sa carem, a prema uvreženom mišljenju na njegov predlog, Matilda prelazi pod zaštitu velikog kneza Sergeja Mihailoviča. Vojno lice i neženja, Sergej nie bio naočit, niti zainteresovan za umetnost, a Matilda nije prebolela dotadašnjeg ljubavnika. Ipak, zbog velikog bogatstva i odanosti koju joj je pokazivao, mada nikada neće biti zaljubljena u njega, odlučuje da iskoristi sve prednosti nove veze, tim pre što joj je Sergej ispunjavao svaki hir. U međuvremenu, stari car umire, a Nikolaj sklapa brak svega sedam dana nakon pogreba. Dolazak buduće carice „u povorci iza mrtvačkog kovčega”, naširoko je shvaćen kao veoma loš predznak. Čitavu pozorišnu sezonu Kšesinska tuguje, sklonivši se u daču koju joj Sergej kupuje u Streljni, te kreću glasine kako je za to vreme tajno rodila carevo dete koje odmah zatim biva usvojeno od njene sestre. Autorka knjige o Matildinom životu Korin Hol smatra kako je navedeno malo verovatno, jer bi se ambiciozna balerina sasvim sigurno razmetala tako značajnom činjenicom, na isti način na koji je koristila vreme carevićeve pune posvećenosti. Od stupanja na tron, Nikolaj prekida tradicionalne posete maturskim nastupima Carske škole, a Matildu uoči krunisanja isključuju iz priprema za prigodni balet „Biser” (La Perle), jer je njeno prisustvo smatrano uvredljivim po novu caricu. Intervencijom kod Nikolajevog ujaka, kneza Vladimira (koji ju je podržao još na početku karijere, a kasnije gajio prilično sumnjivu prisnost), polazi joj za rukom da autori u poslednji čas dopišu ulogu za nju, ali se na samoj krunidbenoj ceremoniji ne pojavljuje.
Primabalerina asoluta i drugi nosilac tog zvanja u svetu (nakon Lenjanijeve), a prva u Rusiji, postaje 1. novembra 1896. Car upadljivo izbegava da se pojavljuje na njenim nastupima, ustručavajući se da je spomene čak i u retkim dnevničkim izveštajima sa poseta kulturnim dešavanjima, dok ona odbija poziv nemačkog kajzera za gostovanje u domovini suparnice. Na sceni je uglavnom nosila belu periku u stilu francuskog XVIII veka, objašnjavajući da joj dobro pridržava vlastiti nakit, stavljan čak i kada je igrala prosjakinju – što su neki kritičari osuđivali, a ona smatrala da odgovara očekivanjima publike od velike zvezde. Naročito često joj se oko vrata nalazila ogrlica dobijena od cara.
Pored veoma uspešnog baleta „Faraonova kći”, koji je Petipa postavio specijalno za nju, ostvarila je uloge Šećerne vile u „Krcku Oraščiću”, Odete i Odilije u „Labudovom jezeru”, Pakite iz istoimenog baleta, Flore u „Buđenju proleća”, Kolombine („Harlekin”), Nikije („Bajadera”) i, naročito značajno, Esmeralde u istoimenom komadu Čezarea Punjija („La Esmeralda”), zasnovanom na motivima Igoovog romana „Bogorodičina crkva u Parizu”. Za vreme mladalačke ljubavi sa carevićem, Petipa je njenu veliku želju za ovom ulogom odbio pod obrazloženjem da „srećne osobe, koje nisu osetile patnju u ljubavi”, nisu u stanju da je dobro odigraju. Već par godina kasnije, bila je potpuno spremna za izazov, a u sklopu jednog od svojih najboljih izvođenja lično je trenirala kozu Đali.
Stečeni uticaj koristi do te mere da ostalim koleginicama zabranjuje igranje dela iz svog repertoara, a novi direktor teatra, Sergej Volkonski, na svoje užasavanje ništa ne sme da joj odbije, znajući da će alarmirati cara i svaki put se držati kao „nevina žrtva bliskosti sa Romanovima”. Priznanje i basnoslovna nagrada uručeni povodom prve decenije karijere (1900) predstavljali su apsolutni presedan u odnosu na dotadašnja pravila, koja su nalagala da se jubilej umetnika obeležava na svakih dvadeset godina: „Naravno, dobila sam dozvolu, ponovo sa odobrenjem svog nezaboravnog Nikija”, piše u dnevniku. Svečani prijem koji je u tu čast, par večeri kasnije, organizovala u svojoj kući, biće još jedna prekretnica u njenom životu. Sin kneza Vladimira, još jedan carev rođak – mladi, stidljivi Andrej Vladimirovič, nehotice prosipa vino po njenoj skupocenoj haljini i time zadobija simpatije domaćice. Tražila je novu ljubav, a razlika u godinama (sedam mlađi) i njena reputacija, od početka provocirajući negativne komentare, samo su pojačavali izazov.
Nakon ranog penzionisanja Lenjanijeve, Matilda preuzima njene uloge i nezvaničnu upravu nad čitavim Marijinskim. Kažnjena usled nošenja neadekvatnog scenskog kostima (za koji je tvrdila da ne sputava pokrete kao dotadašnji), požalila se caru, umesto plaćanja globe od hiljadu rubalja izazvavši drastičnu reakciju direktora Volkonskog: „Zbog samovolje jedne plesačice, nemoguće mi je da ostanem na ovoj funkciji”. Iako joj se neko vreme udvarao mladi princ Sijama, započinje društveno skandalozni ménage à trois sa kneževima, pa tako zadržava Sergejevo pokroviteljstvo, sa Andrejem putuje po Italiji, a postoje ozbiljne pretpostavke da je bila u vezi i sa njegovim ocem. Na primedbe kako je „bacila pod svoje noge čak dvojicu velikih kneževa”, šalila se: „Nikakvo čudo – imam dva stopala”. Stoga će, kada u Parizu otkrije da je trudna, upadljivo pokušavati da zamaskira datume, ne bi li sve ukazivalo na to da je otac deteta van svake sumnje Andrej. Čak izmišlja tobožnju propalu veridbu kneza Sergeja u tom periodu, istovremeno ljubomorno čuvajući preimućstva koja joj donosi kao zaštitnik. Samu trudnoću će skrivati dokle god bude mogla, kako bi zadržala uloge i uticaj u teatru, naročito strepeći od careve reakcije. Završavajući zimsku sezonu, za buduću zamenu bira mladu Anu Pavlovu, sa zadnjim namerama i verujući kako je devojka, uprkos talentu, isuviše slaba plesačica da je na duže staze zaseni. Prevariće se, jer Pavlova preko noći postaje zvezda, u inat odsustvu jakog i kontroverznog zaleđa kao kod prethodnice.
Porođaj u junu 1902. bio je težak. Dečak dobija ime Vladimir, po knezu, ali će ga nadalje svi zvati „Vova”. Pored nadimka, doživotno ga je pratila nerazrešena zagonetka očinstva. Iako je Matilda insistirala na tome da je Andrej biološki roditelj, mnogi savremenici su sa priličnom sigurnošću tvrdili kako je to bio Sergej, uostalom, zvanični staratelj koji je izdržavao i dete i majku. Za razliku od Andreja, sa kojim nije mogla da živi zbog odlučnog protivljenja njegove porodice, a u početku i čestih odsustvovanja uslovljenih školovanjem za vojni poziv, Sergej je uvek bio tu, obožavao dečaka, brinuo o njemu i, čim je to bilo moguće, 1911. godine ga zakonski priznao kao sina. Kasnije će biti opaski kako je Vladimir izgledao potpuno isto kao knez imenjak, a u vreme revolucije su se mnogi pitali nije li, ipak, carevo dete? U vezi sa tim, sigurno je samo jedno: Kšesinska u memoarima navodi kako je prvobitno želela da sina nazove Nikolaj, međutim, „iz više razloga, to nisam smela da uradim”. Pozivajući se na upadljivu razliku u temperamentima carice i balerine, tvrdilo se kako je vladar sve do rođenja prestolonaslednika Alekseja (1904) tajno održavao vezu sa Matildom.
Napisala i priredila: Isidora Đolović
