Kada je 1903. u Ermitažu obeležavana godišnjica osnivanja Sankt Peterburga, upriličen je gala koncert u sklopu tematskog bala. Prema brižljivom planu, Šaljapin je otpevao čin iz „Borisa Godunova”, a Pavlova odigrala čuvenu scenu Kraljevstvo senki iz „Bajadere”. Ogročena što su je ponovo isključili, Matilda krivicu pripisuje caričinom namernom odabiru programa. S druge strane, sama postaje meta optužbi Marijusa Petipe zbog debakla baleta „Magično ogledalo” (delimično zasnovanog na bajci o Snežani i sedam patuljaka) i raskida njegove saradnje sa ruskim teatrom koji je usledio nakon pola veka. Njihov odnos je inače bio prilično dvosmislen, tako da je maestro, s jedne strane, visoko cenio talenat i tehniku balerine, ali je prezirao kao osobu, u dnevnicima je čak nazivajući „gadnom malom svinjom”.
Na šest nedelja dugoj turneji u Beču, aplaudira joj car Franc Jozef, prvi put prisutan u pozorištu nakon sinovljevog samoubistva. Iako odbija ponudu ugovora koji je podrazumevao pet nastupa u Njujorku, kada američka zvezda Isidora Dankan krajem iste godine bude igrala u austrougarskoj prestonici Matilda je zaprepašćena razlikom u odnosu na rusku školu (Dankanova je bila poznata po inovacijama, plešući bosa i u grčkoj tunici), frenetično pozdravljajući njeno izvođenje valcera. Navodno se čak popela na stolicu šaljući ovacije. Isidoru je ugostila već naredne godine, najpre odvođenjem na sopstveni nastup, a zatim u petrogradskom domu. Iznenađena luksuzom Marijinskog teatra, Dankanova o Matildi iznosi sledeći utisak: „Veoma simpatična, sićušna dama, s vratom ovijenim perlama, umotana u sablju s dijamantima koji su visili sa njenih ušiju”.
Iz revolta zbog odbijanja da se balerinama povećaju zarade, kapriciozna diva iznenada odlučuje da se povuče 1904., što joj pruža izgovor za još jedan gala koncert. Tokom velikih nereda usled štrajkova koji će sledeće godine uzdrmati prestonicu, sa Andrejem i Vovom se privremeno seli u Kan. Kako, budući nevenčani, nisu imali prilike da provode sve vreme zajedno (njegov brat je zbog veze sa dvaput razvedenom ženom proteran i razbaštinjen), Andrej i Matilda na jugu Francuske kupuju vilu koju su uredili prema svojim potrebama i nazvali „Alam”, što je anagram poljskog nadimka Kšesinske. Dok im tužni, usamljeni Sergej šalje novac, par napokon neometano uživa, a njihov dečak se igra sa Rokfelerovim nećakom.
Po povratku kući sačekali su je završni radovi na novoj vili, za kojom je osetila neodoljivu potrebu kako bi otvorila fazu života posle cara koji joj je obezbedio dotadašnji dom. Naravno, distanciranje nije bilo tako lako, pa urbana legenda glasi da je u sledeću rezidenciju sredstva takođe uložio Nikolaj II, izgradivši tajni prolaz ispod Neve kako bi neopaženo mogao da dolazi iz Zimskog dvora. Gradom se pronose šaljivi stihovi: (u slobodnom prevodu) Kao ptica preletela si scenu, ne štedeći noge otplesavši do palate. Izgradnja zdanja u art nuvo (secesionističkom) i bečkom jugend stilu, prema projektu austrijskog arhitekte Aleksandra fon Hohena, trajala je od 1904. do 1906. godine. Kuća od sivog i crnog granita odmah je fotografisana za ilustrovane žurnale, postajući prestižno mesto priređivanja sedeljki i koncerata. Vlasnica je posebno volela maskenbale, kada je mogla neometano i neobavezno da flertuje. Među slavnim posetiocima nalazile su se Isidora Dankan i Sara Bernar (kojoj je pomogla da nabavi psa, ruskog hrta barzoja), a Nižinski izjavljuje: „Bogu hvala, u Petrogradu postoji samo jedna Kšesinska, jer bi između biranja poklona i davanja napojnice njenom batleru i ovako ostali doživotno dekintirani!” Posle boljševičke revolucije, raskošne žurke održavane kod Matilde nazivane su „orgijama (…) za mlade maturantkinje baletske škole”, namenjenim prevashodno traženju bogatih zaštitnika, po uzoru na primer domaćice.
Kao još jedan u nizu velikodušnih gestova, Sergej joj 1909. obezbeđuje električnu energiju za daču, čime se nije mogla pohvaliti čak ni carska rezidencija u Peterhofu. Njegova pažnja bila je kao po pravilu jednosmerna. Štaviše, izbija prilično veliki skandal kada policija u podrumu Matildine gradske kuće pronalazi revolucionarnu literaturu i ugovore o nabavci oružja. Iako se odmah pozvala na Sergeja, prilično će ga naljutiti tim (neopravdanim?) postupkom, a dugo posle toga prate je sumnje u špijunske aktivnosti. Neobične praznine u njenoj biografiji tokom jeseni 1910. pa sve do leta 1911., kada se odmarala u Streljni, navode pojedine istraživače da sumnjaju kako je, s obzirom na carev boravak odvojeno od porodice, kći iz drugog braka Josifa Kšesinskog, Selina, zapravo više od Matildine omiljene bratanice. Zanimljivo je da će Selina kasnije i sama postati balerina, čime su u jednom trenutku čak tri generacije porodice Kšesinski bile aktivne na sceni (i Feliks i Josif su igrali do duboke starosti). Nagađanja o skrivenom potomku poslednjeg cara loze Romanovih prihvata Adrijen Šarp u romansiranoj priči „Careva balerina”, u originalu odvažno naslovljenoj „Istiniti memoari male K” (The true memoirs of Little K).
S vremenom svoje angažmane sve više pretvara u ekskluzivne: bira uloge, odlaže pojavljivanja tako da je se gledaoci užele, a prodaja karata eksplodira. U svakoj prilici podmeće nogu ostalim koleginicama, sa izuzetkom onih koje darežljivo uzima pod pokroviteljstvo, kao Tamaru Karsavinu. Poznat je incident iz 1906. kada je, zbog oduzete uloge Lis u svojoj prvoj i stoga naročito dragoj predstavi, pustila kokoške na binu ne bi li pokolebala Olgu Preobražensku – naravno, bezuspešno. Veoma disciplinovana, uoči svakog nastupa praktikovala je istu rutinu u vidu sati i sati treniranja, odlazaka na spavanje u 22 h, redovnog merenja kilaže i sprovođenja rigorozne dijete. „Čitav dan umirem za kapljicom vode, ali neću piti pre igre”, otkrila je Karsavinoj. Posebno za nju, kreirana je tutu-suknjica koja vizuelno izdužuje noge, Matildinu odvajkadašnju slabost. Ni posle obeležavanja dvadesetogodišnjice scenske aktivnosti nije pokazivala želju da se povuče, što je, uostalom, sasvim razumljivo imamo li u vidu da se njen otac Feliks kao sedamdesetogodišnjak još neumorno pojavljivao u predstavama. Prozvali su je crnooka đavolica baleta usled beskrupuloznog svrstavanja na stranu struje tradicionalista, nasuprot sledbenicima inovacija; istini za volju, više radi razračunavanja sa ličnim neprijateljima nego privrženosti nekakvim idealima. Ovo će posebno obeležiti turbulentan odnos sa dvojicom novih saradnika, vesnicima progresivne struje ruskog baletskog pokreta.
Prvi je njen vršnjak, svestrani Sergej Djagiljev, najpre asistent direktora Carskih pozorišta (spomenutog Sergeja Volkonskog) i urednik njihovog zvaničnog godišnjaka, potom kritičar, impresario i osnivač buduće trupe „Balets Russes” usmerene na internacionalno promovisanje ruske umetnosti. Pored toga, bio je verovatno jedini predmet neuspeha Matildinog zavođenja (nimalo čudno, s obzirom na široko poznatu homoseksualnu orijentaciju) i neko s kim će kontinuirano prolaziti kroz različite, naizmenične faze sukoba i pomirenja. Njegov ljubavnik, a novi partner Kšesinske, postaje mlada senzacija, izvanredan plesač i koreograf (ne manje značajno, takođe Poljak poreklom) Vaclav Nižinski. Matilda je obožavala da igra sa njim, uvek insistirajući na tome da rade u paru, čak i nakon što ga 1911. Marijinski teatar otpušta zbog „skandaloznog” kostima koji je nosio u „Žizeli”, a još više usled umetnikovog odlučnog odbijanja da se izvini. Sa njima će osetiti malo više međunarodne scene i, uprkos čvrstom držanju za sigurno uporište u nacionalnom teatru, proširiti ambicije izvan granica domovine. Ipak, Matildina duboka povezanost sa ruskom carevinom obeležava svaki korak koji bude preduzela u malo drugačijem pravcu. Čak i gostujući u Londonu kao deo Djagiljevljeve trupe, pažnju privlači više vlastitom reputacijom i nakitom nego plesačkom veštinom – nimalo začuđujuće, budući da je na bini nosila Faberžeove dragulje.
Prilikom obeležavanja tri veka vladavine dinastije Romanov (1913), izvedena je Glinkina istorijska opera „Život za cara”, u čijem drugom činu Matilda pleše mazurku. Carica je na polovini nastupa, vidno uznemirena, napustila ložu. Drugi put je, sada pred carem i mladim vojvotkinjama Olgom, Marijom i Anastasijom, Kšesinska nadahnuto izvela ples Esmeralde naočigled kapetana Febusa i njegove verenice, koji je, inače, uvek posvećivala Nikolaju.
Slično većini pripadnica visokog društva, s početkom Prvog svetskog rata otvara bolnicu u velikom stanu zakupljenom nedaleko od svoje kuće. Pošto nije bila obučena medicinska sestra, doprinos je pružala pišući pisma u ime vojnika, finansijski pomažući njihove porodice i, nešto kasnije, započinjući mini-turneju po provinciji sa ciljem podizanja morala u narodu. Pod ratnim okolnostima će obeležiti četvrt veka karijere. Dok kritika piše: „Njen talenat je poput neuništivog mauzoleja!”, ostvaruje joj se želja da, sa četrdeset četiri godine, prvi put zaigra glavnu ulogu u „Žizeli”. Međutim, zima 1917. označava početak kraja bezbrižnog života. Matildine ekstravagancije sve više smetaju već usijanoj atmosferi pred nerede. Ignoriše mnoga upozorenja kako bi bilo najpametnije napustiti Petrograd, a proučavaoci primećuju da je tih dana „nakon carice, veoma moguće bila naomraženija žena”. Koliko je neozbiljno shvatala probleme u najavi, pokazuje podatak da samo noć uoči izbijanja revolucije organizuje zabavu. Pred zvanice je tim povodom razmetljivo iznela sve dotad zaključane dragocenosti: na stolove su postavljene srebrne vaze sa cvetovima nezaboravka, čipkane salvete za svakog gosta, escajg od porcelana iz Limoža… Bio je to poslednji pokušaj negiranja sve očiglednijeg urušavanja starog sistema bez koga joj se činilo da neće moći preživeti.
Kada je postalo jasno kako više nema izbora ukoliko želi da sačuva živu glavu, u kofer pakuje samo „sitne dragulje” (procenjene na tričavih dva miliona rubalja!), Nikolajeva pisma i poslednju potpisanu fotografiju (koju je 1903. shvatila kao znak izmirenja), uz očevu ikonu tzv. Crne Bogorodice iz Čenstohove. Brilijante je čuvala kod Faberžea, sve do predvečerja revolucije, kada je čuveni juvelir, u strahu od predviđene konfiskacije, zamolio da ih uzme natrag. Premeštani su od trezora do trezora, često prijavljivani po znatno nižoj vrednosti od realne, da bi im se nakon Matildinog odlaska u emigraciju izgubio svaki trag. Legenda kaže kako je, napuštajući Rusiju, od čitave luksuzne kolekcije nakita ponela jedino „par Faberžeovih manžetni”, kojima je kapetanu parobroda platila smeštaj za sebe i sina. Sergej Mihailovič je, navodno, toliko dobro sakrio dragulje i umetnine do njenog povratka, da još i danas mnogi lovci na bogatstvo tragaju za njima.
Matilda, Vova i njihov pas privremeno utočište pronalaze u stanu glumca Jurijeva, odakle su par dana kasnije uz najveći oprez prešli kod Josifa Kšesinskog. Za to vreme, rezidencija u Dvorjanskoj 2/1 B je zaplenjena i opljačkana; vrata će revolucionarima već narednog jutra otvoriti ekonomistkinja Rubcova, sa rečima: „Uđite, uđite, ptičica je odletela!”. Po hapšenju članova careve porodice, započinje snažna antiromanovska propaganda kojom biva neizostavno obuhvaćena i Kšesinska, Nikolajeva konkubina, nemački špijun, simbol sada prezrenog starog režima. Kada se situacija, naizgled, donekle smirila, odlazi na lice mesta, uverivši se kako nijedna palata nije strašnije vandalizovana od njene – između ostalog, zbog glasina o skrivenom blagu. Sada su se u privatne prostorije uselili štab boljševika i redakcija „Pravde”, ne krijući kako im naročito odgovaraju odličan strateški položaj i veliki trg ispred kuće, kao stvoren za mitinge (sa balkona je Lenjin održao nekoliko važnih govora). Matilda poslednje napore ulaže u, sasvim uzaludna, obraćanja ministru Kerenskom i pokušaje da vrati imovinu, ujedno pokrećući istragu o nestalom pokućstvu. Stalno pod prismotrom i u pripravnosti zbog iznenadnih pretresa, odbija Sergejevu prosidbu, iako je prepuštena sebi usled Andrejevog odsustva (bio je uveliko na zapadnom Kavkazu, u relativno mirnoj zoni, zbog lečenja bronhijalnih problema) i odbijanja njegove porodice da ih primi (pre svega majka, vojvotkinja Marija, nikada nije prihvatila ljubavnicu svog najmlađeg sina). Biće primorana da se još jednom, „bleda kao krpa”, pojavi na pozornici, ovoga puta pred vojnicima suprotstavljene strane, odigravši „Ruskuju” Čajkovskog – kako je kasnije isticala, svoju labudovu pesmu.
U julu 1917. Matilda i Vova se napokon povlače u banju Kislovodsk, gde ih je čekao Andrej, ali im je i dalje bilo zabranjeno da se usele kod njega. Pored Matildine dugogodišnje fobije od mraka, sada joj stalna pratnja postaju strepnja nad sudbinom bližnjih ostavljenih u Petrogradu, užas zbog izvesnosti siromaštva, strah od gladi i boljševika, ispred kojih se povlače preko stepe. Na Krimu je, ipak, sklopila krajnje neobično prijateljstvo sa maserkom Blum, jevrejskom saradnicom Lenjina. Rusiju zauvek napušta u februaru 1920. parobrodom „Semiramida”, koji se posle dvadeset osam dana duge plovidbe zaustavlja na sigurnom tlu Venecije. Sa nevericom i zakašnjenjem, do begunaca dopiru vesti o brutalnim ubistvima Nikolaja i njegove porodice, kao i drugih srodnika Romanovih, uključujući kneza Sergeja. U času smrti, kod njega je pronađen medaljon sa Matildinim portretom i ugraviranim „21. avgust – Malja – 25. septembar”, datumima nepoznatog značenja. Da li ju je pekla savest, nikada nećemo saznati, tek, žena koja je još nedavno žarila i palila carskom Rusijom, našla se u egzilu sa svega dve haljine (oskudica naročito vidljiva pri poređenju sa bezobrazno raskošnim toaletama dobavljanim iz Pariza) i jasnom potrebom da nastavi dalje.
U početku se stacionirajući na jugu Francuske, troše Andrejevo nasledstvo i oslanjaju se na Matildinu promenljivu kockarsku sreću. Omiljena aktivnost joj postaje rulet u Monte Karlu, gde su je, prema određenim izvorima, prozvali madam 17 zbog broja na koji je uvek stavljala ulog, u spomen na poslednju godinu kod kuće. Sa razočarenjem otkriva da su pisma koja joj je car slao spaljena zajedno sa stanom u koji ih je sakrila bežeći od revolucije: biće da je, pored gubitka predmeta od velike sentimentalne vrednosti, pogodio nestanak nesumnjivo značajnog faktografskog izvora za memoare o kojima već tada počinje da razmišlja. Po selidbi u Pariz, smrt „zle svekrve” omogućava da 1921. u ruskoj crkvi konačno sklopi brak sa Andrejem, ponevši titulu princeze Krasinske. Iako katolikinja, četiri godine kasnije prelazi u pravoslavnu veru, na krštenju uzevši ime Marija. Bračna vernost joj, ipak, neće biti toliko bliska: u dvoboju na koji je izazvao njenog ljubavnika, dvadeset godina mlađeg baletskog partnera Pjera Vladimirova, Andrej je suparniku poslao metak u nos.
Matildina ogromna volja za životom, energija i vitalnost, pokreću je da 1929. otvori plesni studio u francuskoj prestonici, zahvaljujući kome narednih decenija izdržava muža i sina (potpuno nevične snalaženju u stvarnom svetu; ovo je naročito važilo za oduvek prezaštićenog Vladimira). Upamćena je kao izuzetno posvećen predavač, voljena od mladih učenica različitih nacionalnosti, među kojima su se pojedine kasnije vinule do zvezda, poput Margo Fontejn. Novac od zarade šalje i Josifovoj porodici, koja veoma teško živi pod Staljinovim režimom. Sa 64 godine zaplesaće još jednom „Ruskuju” u londonskom Kovent gardenu, a oduševljeni mediji svaku njenu kasniju posetu prate s punom pažnjom.
Andrejev morganatski brak bez promene skandalizuje rusku emigraciju, tako da Matildu poslednji ogranci dinastije Romanov odbijaju da prihvate, mada su njoj i sinu dodelili formalnu titulu kneževa Romanovski-Krasinski. Na sve to, odmalena razmaženi Vova se upetljao u profašističku, monarhističku organizaciju iza koje se zapravo krila ruska tajna služba nameračena da lovi poslednje Romanove. Danak nepromišljenom povezivanju plaća pošto ga u Drugom svetskom ratu Nemci budu uhapsili zbog sumnji na prosovjetsku aktivnost, pa provede četiri meseca u zarobljeništvu. Novi rat teško pogađa čitavu porodicu. Uprkos smanjenom broju polaznika, sada svedenom jedino na Parižane, Matilda drži časove pod restrikcijama struje i grejanja, policijskim satom, svesna kako im je to jedini izvor prihoda. Brat joj umire 1942. tokom opsade (tada preimenovanog) Lenjingrada, koji nikada nije ni pomišljao da napusti. U posleratnim godinama, Kšesinska će setno govoriti: Volim noći, zbog divnih snova o mom nekadašnjem životu.
Uprkos svim lomovima, za još nekoliko decenija je nadživela Djagiljeva, Pavlovu, Nižinskog, pa i vernog saputnika Andreja. Mada je te 1956. godine zapisala: Moj bajkoviti život se, sa njegovom smrću, približio kraju; prvi put bez nekog od Romanovih pored sebe prevaliće još punih petnaest leta. Mučena artritisom, nakon nekoliko operacija oslanjala se na štap, ali je ni to nije zaustavilo da svakoga jutra metroom žuri u studio. Kao nepriznavana udovica, nije imala nikakav nasleđeni prihod, a Vovina trgovina vinom obezbeđuje tek delimična sredstva, tako da su istrajavali sve do 1965. Međutim, usled dva pretrpljena šloga (od kojih se neobično brzo oporavlja, ali uz velike finansijske izdatke) i ozbiljne novčane krize, primorana je da proda baletsku školu, dok dragocena pomoć stiže od Hauarda Rotšilda i nekadašnje učenice, Dajane Guld-Menjuhin. Sve vreme je sa njom živela sestra Julija, takođe dugog veka (navršene 102 godine). Zajedno, dve žene su činile živu sliku minulog, odavno arhaičnog sjaja jednog dalekog carstva i iščezle epohe.
Značajno je spomenuti ulogu Andreja i Matilde u aferi Anastasija, o kojoj je pred kraj balerininog života sniman dokumentarni film. Naime, kada je sredinom dvadesetih godina Evropu potresao slučaj navodne preživele ćerke Nikolaja i Aleksandre, njegov rođak i bivša ljubavnica su posle susreta tvrdili da Ana Anderson (kasnije dokazana prevarantkinja) zaista može biti Romanova. Na pritisak ostatka porodice, knez je obustavio privatnu istragu, ali je Matilda sve do smrti zadržala stav kako Andersonova „ima careve oči”.
Sopstvene je zauvek sklopila 6. decembra 1971. u 99. godini života. Vova je preminuo 1974. i uz roditelje sahranjen na ruskom groblju Sen-Ženevjev-de-Bua u Parizu.
Sve do ranih devedesetih širom Rusije bilo je zabranjeno samo spominjanje imena Matilde Kšesinske. Tek u poslednjih par decenija, sa otvaranjem arhiva, dekonstrukcijom mitova i neophodnom vremenskom distancom, počinju da se stvaraju pravi uslovi za objektivno, uravnoteženo sagledavanje lika i dela ove uzbudljive ličnosti. Da li se radilo o koristoljubivoj ženi prilično labavog morala, čija je karijera prevashodno izgrađena zahvaljujući brzo i pametno uspostavljanim vezama? Ili govorimo o borcu za opstanak bez obzira na sve, sa talentom i strašću prema igri koji su često ostajali zasenjeni pratećim, daleko intrigantnijim detaljima njenog života? Za svaku od mogućnosti postoji dovoljno uporišne argumentacije, no, jedno je sigurno: „careva metresa” trajala je iznenađujuće dugo nakon uništenja sveta iz kog je ponikla i u kome doživljava najblistavije uspehe. Nikada, ipak, nije prestajala da se, kroz sećanja i snove, vraća vremenu kada je sa prozora devojačke garderobe u Krasnojem Selu posmatrala carevića dok odjahuje niz put, što njenoj dugoj, na momente istinski mučnoj i (usled realne nedopadljivosti velikog dela karaktera glavne junakinje) često iritantnoj priči, daje neobično romantičan, čak iskupljujući ton.
Napisala i priredila: Isidora Đolović
* Korišćeni izvori:
1. Coryne Hall. Imperial dancer: Mathilde Kschessinska and the Romanovs, Sutton Publishing, 2005.
2. Milan Milošević. Poslednja igra Matilde Kšesinske u Petrogradu 1917.; „Vreme”, broj 1365, 2. februar 2017.
3. imperial-russia.tumblr.com
4. a-romanov-tribute.tumblr.com
