Intervju: Olivera Zulović
Od trenutka kada je objavljeno da je Olivera Zulović dobitnica Nagrade „Dušan Radović” za 2025. godinu, postalo je jasno da je pred čitaocima knjiga koja se ne obraća mladima sa distance, već iz njihovog sveta. Nagradu, koju dodeljuju Grad Beograd i Biblioteka grada Beograda za izuzetna ostvarenja u oblasti književnosti za decu i mlade, Zulović je dobila za roman „Sto posto tuđa posla” (Kreativni centar), uz upečatljive ilustracije Jakše Lakićevića. Odluku je doneo žiri u sastavu Miloš Radović (predsednik), prof. dr Zorica Hadžić i prof. dr Zorana Opačić, a u obrazloženju je istaknuto da roman čini „159 slika iz života jednog Danila i jednog Grubora i Danilove karakterno razbarušene porodice” – niz duhovitih i setnih prizora koji zajedno grade gotovo dokumentarno svedočanstvo o tome kako je biti mali, ili još gore – manji. Posebno je naglašena autentičnost jezika: slikovitog, duhovitog i pametnog, bez fraza i šablona, jezika koji podseća na način na koji današnja deca zaista govore i misle – sa možda skromnim fondom reči, ali bogatim fondom misli i snažnim unutrašnjim slikama. Dva izdanja Kreativnog centra dobila su do sad ovu prestižnu nagradu: „Stripoterapija” Ane Petrović (za 2022. godinu) i „Kad stvari poljude” Dragane Mladenović (za 2023. godinu).
Nagrada je uručena 4. februara u Biblioteci grada Beograda, gde je autorka istakla koliko joj priznanje nosi posebnu težinu upravo zato što nosi ime Dušana Radovića. Govoreći o odgovornosti pisanja za mlade, Zulović je naglasila da joj je važno da im se nikada ne obraća sa visine i da ih ne potcenjuje – baš kao što to nije činio ni Radović, koji je deci govorio bez pametovanja i bez dodvoravanja, kao ravnopravnim sagovornicima. Ako su žiri i mladi čitaoci u njenom romanu prepoznali taj postupak, kaže autorka, onda nagradu doživljava kao priznanje za umeće poštovanja. Zulović je i ranije privukla pažnju književne javnosti: za svoj prvi roman „Priručnik za solidan život” dobila je nagradu Politikinog Zabavnika za najbolji roman za mlade 2022. godine. I novi roman namenjen je prvenstveno starijim osnovcima, ali, kao i prethodni, nadilazi uzrasne granice – jer svet odraslih u njemu provejava kroz nesporazume dečjeg sveta, ostavljajući čitaoca da se istovremeno zamisli i nasmeje, bez obzira na godine. Upravo o toj tankoj liniji između detinjstva i sveta odraslih, o jeziku koji ne podilazi već poštuje, o očevima, dečacima i drugim šansama – razgovaramo sa Oliverom Zulović, dobitnicom Nagrade „Dušan Radović” za 2025. godinu.
Nagrada „Dušan Radović” nosi ime pisca koji je ostavio ogroman trag u književnosti za decu. Šta za Vas lično znači to što je Vaš roman prepoznat kao delo napisano u duhu Radovićeve poetike?
Ako se način na koji pišem dovodi u vezu s duhom Radovićeve poetike, to za mene ima posebnu vrednost. Verujem da se i drugi autori koji pišu za decu i mlade preispituju da li su im ton i glas adekvatni. I ja o tome brinem, ali moja briga nastupi kada je već kasno, odnosno kad je proces pisanja već završen. Ne znam gde drugi pronalaze svoj glas, ja niti ga tražim niti ga nalazim jer je on već u meni, takav kakav jeste. Istina je da možda ne bih bila sposobna da pišem na drugačiji način. Pošto je glas moj, ne razmišljam o tome kako da ga prilagodim, već verujem u čitaoca. Mislim da mladi čitalac ume da prepozna podilaženje na isti način na koji mu nije simpatična tetka koja ga cmače i hvali pred gostima na porodičnom slavlju.
Kako je nastala ideja za „Sto posto tuđa posla”– da li je krenula od likova, atmosfere grada ili detektivskog zapleta? Roman je strukturiran kao niz kratkih slika ili zapisa. Zašto ste se odlučili za takvu formu? Koliko je u toj fragmentarnoj strukturi prisutan dnevnički, a koliko dokumentarni ton?
Želela sam da pišem o udruživanju i hrabrosti, o potrebi za pravdom. Moja agenda nije da držim predavanja, ali priča je takva da se iz nje neminovno može učiti, kao uostalom iz svake priče u kojoj ljudi koji su u boljem položaju pomažu onima kojima nije najbolje. Makar je kod mene to slučaj. Osim toga, priča nije samo o jednoj temi, detektivska priča je scenografija za druge važne priče: o slabosti roditelja, prijateljstvu, majkama koje moraju da odu, na kraju i o društvu koje možda propada jer se bojimo da budemo ošamareni. U priči se Grubor ne boji šamara, zato mu i polazi za rukom da spase nedužno mače. Forma u kojoj pišem najbolja je za mene, ali to ne znači da mi je laka. Kratka rečenica, ogoljena, u kojoj svaka reč mora da bude na svom mestu, prati ritam koji ja zadajem. S malo reči mora mnogo da se kaže, a da bi se takva rečenica sastavila, potrebno je vreme. Paskal je u svom pismu prijatelju napisao: „Hteo sam da napišem kraće pismo, ali nisam imao vremena.”
U središtu romana nalaze se Danilo i Grubor, dečaci iz istog odeljenja čije su porodične priče gotovo suprotne. Dok Danilo živi sa roditeljima posvećenim karijerama, Grubor odrasta uz oca koji često nije kod kuće i gotovo nikada nema posao. Njihovo prijateljstvo započinje neočekivano – trovanjem mačaka na pijaci u njihovom kraju – i prerasta u zajedničku istragu koja će promeniti mnogo više od jednog komšiluka. Zašto Vam je bilo važno da to prijateljstvo prikažete realno, a ne romantizirano?
Uvek mi je važno da prikažem odnose realno. Ako se ne računa moja duboka čežnja za srećnim krajem, nisam sklona romantiziranju. U svakom odnosu prisutno je mnogo različitih osećanja. Zato je Danilo ljubomoran na Grubora dok ga posmatra kako igra košarku, iako mu je život, za razliku od njegovog druga, dao mnogo više. U dečjim prijateljstvima često je prisutno osećanje ljubomore uz istovremenu privrženost. Sve o čemu pišem povezano je i sa klasnim razlikama. Ne znam na kom nivou to deca razumeju, ali ako ne razumeju u momentu čitanja, imam poveranja da će tu razliku jednom prepoznati. Volela bih da svoju prednost, ako je imaju, ne zloupotrebe i da pomognu drugima kao što to čine dečaci iz knjige.
Pred čitaocima se tako otvara roman o očevima i sinovima, o drugim šansama, ali i o prijateljstvu, usamljenosti i tihoj spoznaji da niko od nas, ma koliko se tako ponekad osećao, zapravo nije sam. Roman se bavi i klasnim razlikama, nesigurnim poslovima, odsutnim roditeljima. Da li su očevi u romanu jednako važni kao i sami dečaci?
Oba oca u romanu važni su koliko i dečaci. Očevi predstavljaju dva različita sveta, dve različite uloge roditelja. Tu je još jedan muški lik, sudija Manić, deda koji zna šta nisu tuđa posla.
Grad u romanu sa pijacom, starim zgradama, višespratnicama deluje oronulo, čak i zgrade poredite sa kvarnim zubima. Motiv trovanja mačaka pokreće detektivsku liniju, ali i emotivnu reakciju. Zašto baš taj događaj kao okidač zapleta?
Nešto mora da pokrene priču i da okine zaplet. U ovom slučaju stradale su životinje, a njihova nemoć nad ljudskom zlobom doprinela je emotivnoj reakciji, tako makar pretpostavljam. Masovna trovanja su se događala svuda, nije me zaobišao užas spoznaje da postoji neko ko je sposoban da to učini. Grad u romanu, površno gledajući, može biti svaki grad u kojem žive ljudi, po tome je univerzalan. Razlika ipak postoji, grad iz romana truli jer nove zgrade prečesto zamenjuju stare. Po tome se najbolje vidi da nešto propada.
Žiri je istakao autentičnost, duhovitost i „dokumentarnost” jezika. Kako gradite glas deteta, a da on ne zvuči veštački ili pokroviteljski?Koliko slušate savremeni govor mladih, a koliko se oslanjate na sopstveni osećaj za ritam i rečenicu?
Oslanjam se na sebe i osluškujem razmišljanja mladih. Volim da čujem kako oni vide nepravdu, kako se odnose prema smrti i da razumem šta ih plaši. Iz tih se priča grade druge priče. Volim da prikazujem i ponašanja odraslih koji nisu dorasli svojim godinama i ulogama. I najsavršenije majke, ako takve postoje, imaju bezbroj slabosti, a ja volim da pišem baš o njima. Osim o sitnim slabostima, volim da pišem i o manama koje ostavljaju ozbiljne posledice. Gruborov ćale, na primer, nije oličenje oca u stabilnoj porodici, ali i takvi roditelji postoje i ja o njima pišem trudeći se da ih pritom ne okrivljujem.
Vizuelni identitet knjige dodatno produbljuje atmosferu priče. Crno-bele ilustracije Jakše Lakićevića, nalik grafikama, pojačavaju zagonetnost i senke sveta u kojem se junaci kreću, naglašavajući tajne koje tek treba da razumeju – i odrasli i deca. Kako je tekla saradnja sa ilustratorom i Kreativnim centrom?
Imala sam određenu sumnju da će ilustracije uticati na ozbiljnost priče, da će je učiniti suviše dečjom, ali čim mi je urednica Maša Tomanović prvi put pokazala Jakšina rešenja znala sam da će knjiga sa njima samo dobiti na vrednosti. Jakšin senzibilitet za ilustraciju u potpunosti pratimoj senzibilitet pisanja. Saradnja s Kreativnim centrom od početka se vrti oko jednog cilja – da stvorimo najbolju moguću knjigu. Kad imate isti cilj, slušate jedni druge. U takvoj atmosferi smo prošli ceo proces od rukopisa do objavljivanja. Taj proces na neki način nastavlja da traje. Osim knjige, saradnja s Kreativnim centrom mi je donela i nove saradnike, ljude koji su za mene vredni.
Šta smatrate najvećim izazovom u pisanju za starije osnovce i tinejdžere danas? Da li primećujete promenu u interesovanjima i senzibilitetu mladih čitalaca u odnosu na vreme kada ste Vi odrastali?
Najveći izazov mi je naći vreme za pisanje. Senzibilitet čitalaca nekada i sad sigurno se razlikuje, ali kada su u pitanju velikе radosti, kao i velikе boli, vreme u kojem se dešavaju nije presudno. Tinejdžer iz doba pre mobilnih telefona isto je patio kada ga je ostavila devojka kao što pati i današnji tinejdžer koji se nađe u toj situaciji.
Razgovarala: Slađana Milenković
