Prikaz knjige „Vanila, šećerna vila” Katje Antonove, izdanje: Odiseja, 2025. Orig.: Феята от захарницата, 2017. Prevod sa bugarskog: Marija-Joanna Stojadinović, ilustracije: Mila Lozanova
Konačno jedan dečji roman u pravom, starinskom smislu te reči, sa mešavinom fantastike i avanture, neopterećen napadno dodatim porukama ili nepotrebnim podtekstom. To ne znači da ne razbija određene stereotipe, ali isključivo u svrhe humora i postizanja neobičnosti. Struktura knjige je epizodična, nema jednog zapleta već se tema postavlja odmah na početku i dalje razvija kroz niz pokušaja i pogrešaka. Svemu doprinose ilustracije, mada (što je takođe pohvalno) ne preuzimaju priču niti je opterećuju.
Osnovna, čudesna radnja odigrava se u gradskom ambijentu, pa je upliv natprirodnog u svakodnevno ostvaren putem starinskog predmeta (posude za šećer nasleđene od junakove pokojne bake). Iako funkcioniše slično, nije baš čarobna lampa, kao što ni biće koje u njoj pronalazi devetogodišnji Filip nije ona šećerna vila iz „Krcka Oraščića”, čak ni Zvončica (na koju postoje direktne aluzije). Vanila, kako mu se na prvi pogled krhko i šarmantno biće predstavilo, upravo odslužuje sto godina predviđenu kaznu zbog neposlušnosti. Njene magične sposobnosti nisu, bar naizgled, naročito zanimljive niti korisne (pretvara bilo šta u, logično, šećer), a narav joj je prilično prgava i zapaljiva, osim ukoliko joj što češće ne priznajete genijalnost. Ipak, vila i Filip relativno brzo sklapaju prijateljstvo zasnovano na saučesništvu i različitim iskustvima koja Vanila svom dečaku iskreno i dobronamerno želi da olakša. Nije svako rešenje koje nudi uspešno, ali bilo da se radi o nasilniku iz razreda, novoj učenici i simpatiji, ili poduhvatu brzog zarađivanja novca za skejt, vilu vode plemenite namere. I kada je cilj koristoljubiv ili osvetnički, nekako uspevaju da sve na kraju bude „ispeglano”, a moralni kodeks ispoštovan pružanjem pravog primera. Filip primećuje razliku između ispravnog i pogrešnog (izbegavanje škole, podvala sa prazničnim poklonima), ali isto tako i Vanila, privremeno dospevajući u ruke drugih, ne tako blagonaklonih ljudskih bića (humorističke epizode, posebno ona sa vlasnikom fabrike, Gospodinom Šećerovim, gde bugarska nomenklatura odlično odgovra nameravanom efektu).
Razume se da vilinski svet ima sopstvene zakonitosti, tako da će po neposlušnu kažnjenicu biti poslato čim ustanove da je ostvarila previše blizak kontakt sa ljudima i pritom, što je još teži prekršaj, ne pati (više) u izolaciji. Taj obrt dobro postavlja osnovu za narednu knjigu serijala, pa autorka uspešno sprovodi koncept otvorenog završetka. Treba pohvaliti i stil Katje Antonove, koji nije uprošćen ili zbrzan, kako bi se očekivalo s obzirom na savremene tendencije, već polako, vidljivo se zabavljajući, gradi univerzum priče.
A u njemu, uprkos rizicima da vam ne poveruju (makar to bili po svemu najbolji mogući roditelji), manjku vere u vlastite vrline, čestoj usamljenosti i strahu od toga da ispadnete smešni, ipak postoje odvažnost, sposobnost razlikovanja istinske od površnih naklonosti, otkrivanja plemenitog srca iza malo drskijeg nastupa, ali ponajviše snalažljivost da baš svaku, pa i naizgled neupotrebljivu veštinu učinimo korisnom, prednošću umesto nedostatka.
Stvarno slatka, nipošto sladunjava proza K. Antonove podseća na važnost prepoznavanja prijateljskih duša, koje nas mogu osloboditi bukvalne ili metaforičke sputanosti strahom od grešaka, ispoljavanja mana ili bilo koje druge lične „nedovoljnosti”.
Autorka: Isidora Đolović
