Intervju: Laura Barna
Roman „Frau Beta” Laure Barne, bio je u najužem izboru za 72. NIN-ovu nagradu za roman godine i najužem izboru za Nagradu „Beogradski pobednik”. Posebnu pažnju autorka posvećuje slikarki bavarskog porekla Babet Bahmajer, koja je postala poznata kao Beta Vukanović, po suprugu slikaru Risti Vukanoviću. Barna je istražila dokumentarnu građu i pretočila život i karijeru ove umetnice u višeslojni roman, ukrštajući priče iz dva ambijenta – gradski svet školovane Betine umetnosti i ruralni svet prirodno talentovane mlekarice Radunke iz Vinče – čije se sudbine susreću kroz zajednički slikarski poduhvat. Kroz uzbudljiv narativ, roman koji je objavila Izdavačka kuća HERAedu, prati istorijske i kulturne događaje u Srbiji od kraja 19. veka do 1972. godine, kada slikarka umire.
Vaš roman „Frau Beta” prati život slikarke Bete Vukanović, jedne od najznačajnijih figura srpske umetnosti, ali kroz narativ koji spaja dokumentarno i fikcionalno. Kako ste pristupili istraživanju njenog života i dela i koje su Vas priče ili anegdote iz njenog života najviše inspirisale?
Moram da priznam, a što će mnoge možda iznenaditi, veoma malo sam koristila dokumentarnu građu u pravljenju priče o slikarima Risti i Beti Vukanović, ili sam je koristila u funkciji karakterološkog predstavljanja, naročito Betinog lika kao stožera romana. Da bih prikupila što više podataka, onih životnih nanesenih svakodnevicom, čak i anegdotskih, trebalo je da se upoznam sa celokupnim njenim stvaralaštvom, potom i s vremenom u kojem je radila i stvarala, pre svega okolnostima s obzirom na to da joj je priuštena jednovekovna scenografija bila više ratna nego mirnodopska. To ne znači da do detalja nisam istražila sve važne segmente slikarkinog života, od minhenskog, pariskog, do beogradskog perioda. Ključna su mi ipak bila lična kazivanja njenih savremenika, a mnoge sam upoznala budući da je Beta poživela do 1972. godine, uglavnom njene učenike, prijatelje, komšije, i po raznim osnovama – poznanike. Zapravo je kičma romana jedna jaka, stabilna fikcija jer samo takva može da liči na stvarnost, baš onu koju je ova hrabra žena proživela.
U knjizi prikazujete dve umetničke perspective – školovane umetnice Bete Vukanović i prirodno talentovane mlekarice Radunke iz Vinče, čije se putanje prepliću kroz slikarski poduhvat. Nedovršena zajednička slika dve žene u romanu simbolizuje njihov susret i umetničku interakciju. Pri kreiranju ove simbolike šta ste želeli da savremena publika oseti dok prati susret dve tako različite umetničke prirode – gradske slikarke i ruralne mlekarice?
Mlekarica iz okoline Beograda, nimalo slučajno baš iz Vinče, metafora je Srbije i svega što je Betu okrenulo ka ovoj zemlji i ovom narodu, s obzirom na to da je posle Ristine smrti, na Božić 1918, umesto svoje rodne Bavarske izabrala Srbiju za ostatak života. Bio mi je potreban jak psihološki motiv koji bi je naveo na takav izuzetno srčan čin. Pitala sam se šta bi mene privolelo da sopstvnenu rodinu zamenim tuđom, geografiju svojih predaka geografijom tuđih predaka. Onda sam shvatila da to mora biti žena, prosta, jednostavna, jaka, vizionarka kakvu i danas čuva naše selo, zapravo – so zemlje. Da bih pojačala snagu takve metafore, mlekaricu, seljanku Radunku smestila sam u Belo Brdo, nekadašnji centar Vinčanske civilizacije i time uspostavila nužan kontunuitet trajanja na ovim prostorima: od preistorije do novog doba koje najpre i najbolje umetnik može prepoznati. A Beta ga je intuitivno prepoznala.
Roman „Frau Beta” proteže se kroz istorijske periode Srbije, od kraja 19. veka, preko Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, do Jugoslavije i SFRJ, gde Beta Vukanović susreće ličnosti poput kralja Milana i maršala Tita. Koliko je bilo izazovno balansirati istorijske činjenice i fikciju i koliko Vam je bilo važno da čitaoci kroz roman osete duh tih vremena?
U nekoliko prethodnih romana zanimala sam se prvom polovinom XX veka, odnosno genezom modernizma u ratnim i međuratnim periodima. Zapravo na test sam stavljala ljudske mogućnosti umetnika u nemilim uslovima razaranja i ubijanja. Da li je u ratu potrebna umetnost? Koliko je nužna za ozdravljenje ne samo duha nego i tela? Sve su to bila pitanja koja su obavijala ideju i smisao bilo koje umetnosti, naročito slikarstva kao vizuelne manifestacije koja utiče na sva naša čula. Mislim da mi je Beta svojom dugovečnošću pružila šansu da osetilno ukoraknem i u mirnodopske periode posle niza ratova i stradanja na ovom podneblju, a time zaokružim vlastitu ideju o značaju umetnosti kroz epohe kojima je svedočila.
Vaše stvaralaštvo obuhvata više od 270 objavljenih radova – od priča i romana do eseja, likovnih kritika i stručnih tekstova iz istorije umetnosti. Autorka ste projekata posvećenih kulturnoj baštini i autorskim tribinama, kao i u organizaciji izložbi i dokumentarnih filmova o Isidori Sekulić.Kako se Vaš rad u različitim žanrovima međusobno nadopunjuje i na koji način vam iskustvo u jednoj oblasti pomaže da razvijate drugu?
Sve su to slične bašte, kako bi ih lepo opisao Branko Ćopić – sljezove boje. Miomirisne. Opuštajuće. Uvezane i s ciljem da se konstantno nadopunjavaju. Ja im samo pomažem da ne zakorove, podsećam na njihovo čak i viševekovno prisustvo i trajanje, još od svog prvog romana „Protovir” o Lepencima u Lepenskom viru, pa do romana „Frau Beta” s akterima novije istorije. Ljubav prema umetnosti je primarna, i umećem je u sve što radim, ali na način da biva i ostaje vidljiva. Ljubav!
Pitanje koje se često provlači kroz Vaša dela jeste: ko bira koga – pisac likove da predstavi određenu temu, ili likovi pisca da mu nametnu temu. U slučaju Bete Vukanović rekli ste da je ona nametnula sebe svojom dugovečnom stvaralačkom energijom. Možete li uporediti taj proces sa istraživanjem likova u romanu o Isidori Sekulić i koliko vam je važno da žene koje opisujete ostanu individualne i autentične?
Da nisu bile individue, hrabre, samosvojne, vizionarke, teško da bi u okrutno muškom svetu mogle da iznesu umeće i znanje na videlo, i da pritom njihova kreacija bude valorizovana od savremenika i baš tog „muškog sveta”. Ali verujem da je važnu ulogu u Betinom hodogramu kroz tako oprečne dinastije, od Obrenovića, preko Karađorđevića do Josipa Broza Tita igrala mudrost, genetski urođena u žena zarad opstanka i težnje ka prosperitetu. Takvom mudrošću rukovodile su se i Isidora Sekulić, Ksenija Atanasijević, Anica Savić Rebac, a rukovodila se i ličnost čiju sudbinu trenutno istražujem i kanim je pretočiti u novi roman – slikarka Katarina Ivanović. I zbog nepokolebljive odlučnosti podnosile su žrtvu. Srećni smo kao nacija što smo ih imali. Premda su posredi ličnosti nama poznate, a koliko li ih je tek bezimenih, marginalizovanih, anonimnih, i neukih a prirodno talentovanih, kakva je bila mlekarica Radunka? Svima njima u čast je i ovaj, ali i prethodni moji romani!
Vaše knjige, uključujući romane „Frau Beta”, o Isidori Sekulić i druge, često se bave proučavanjem umetničke i kulturne prošlosti. U današnjem kontekstu srpske umetnosti i kulture, vidite li slične izazove ili inspiraciju kao one koje ste istraživali kroz život Bete Vukanović ili Isidore Sekulić i koliko mislite da književnost može da doprinese očuvanju i reinterpretaciji kulturnog nasleđa?
Književnost je ključ nezaborava. Tihi i saputnik i sapatnik koji nas neprestano podseća na nas same kroz predstave drugih, na ljude i mesta kojima smo okruženi, na vremena i prostore nekadašnje i sadašnje, ali i buduće, tihi podsetnik na postojanje i trajanje i prolaznost. Književnost nas locira u određenu geografiju s kontinuitetom, podseća nas ne samo na istorijsko nego i ono nepregledno arheološko vreme. Podseća nas na spoznaju da smo čestica u tom nepreglednom kontinuitetu. Ali podseća nežno, blago i umirujuće.
Vaš nov roman „Frau Beta” bio je u najužim izborima za prestižne domaće nagrade – NIN-ovu nagradu i „Beogradski pobednik” – što ste Vi sami doživeli kao darivanje Beti Vukanović. Kako je iskustvo nagrađivanja i javnog priznanja uticalo na Vaš odnos prema temi romana i da li vas je podstaklo da u budućim delima još više istražujete slične istorijsko-umetničke figure?
Bez obzira na nagrade i nagrađivanja, zaokupljaju me ne toliko lični i intimni životi istorijskih ličnosti, čija je ostavština ugrađena u temelje ove nacije, koliko motivacija i psihološki momenat kojim se pokreću svi ljudski mehanizmi zarad očuvanja identiteta, pojedinačnog i kolektivnog. Naravno, ukoliko takva dela budu još i nagrađena, tim veća radost. Za pisca radost i ispunjenje, podsticaj za dalje, a za knjigu prečica do čitalaca.
Vaš roman posvećen Kosti Miličeviću „Crveni presek” bavi se nastankom i sudbinom slike „Vido, ostrvo smrti“ iz 1919. godine, stradale u bombardovanju, ali i idejom da umetničko delo ostaje neuništivo uprkos fizičkom nestanku. Šta vas je podstaklo da ovu priču oblikujete kao „roman o pisanju romana“, u kome pisac kao glavni akter traga za građom i istinom o umetniku, i na koji način ste kroz tu potragu želeli da progovorite o identitetu, gubitku i trajnosti umetnosti?
Sličan motiv je i u „Frau Beti”, dve žene po svemu različite oslikavaju dasku od crnoga bora, i ta slika simbolično postaje onaj neuništivi deo duha oličen u umetničkom delu. Slika „Vido, ostrvo smrti”, Koste Miličevića, uništena u nemačkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu, na volšeban načih vaskrsava. Udahnut joj duh čini je besmrtnom jer duh i duhovno su neuništivi.
Koliko mislite da su Vaš roman „Moja poslednja glavobolja”, za koji ste dobili nagrade „Branko Ćopić” i „Dimitrije Mitrinović” i koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu Vaši projekat „Isidora nas sluša” doprineli tome da se dela ove ikone srpske književnosti ponovo čitaju?
Upravo projektom „Isidora nas sluša” već osamnaest godina njegovog trajanja pokušavam da zgulim bar neki od nebrojenih slojeva laka kojima smo iz straha ili nemoći na suočavanja prelakirali Isidorin lik, još joj nametnuli ime – Ikona srpske književnosti. Nisam sigurna koliko bi bila srećna da ga čuje, iako navikla na svakojaka imena nadevana joj za života; Apostol samoće, Pomahnitala baba, Crna labudica… Suština mojih predavanja, naročito romana „Moja poslednja glavobolja” je demistifikacija Isidorinoe ličnosti kako bi što više ljudi, naročito mladih, doprlo do nje, do njenih dela, razumevši ga koliko-toliko. I dalje verujem – niti poznatije književnice, niti manje čitane. Vreme je da to ispravimo!
Šta biste poručili mladim piscima? Koliko je danas popularno čitanje, da li je knjiga postala roba?
Srećom, nastupila je plejada mladih i odličnih pisaca koji se otržu stereotipima, čak i višegodišnjim uporno nametanim trendovima, pisaca koji ne teže udevanju, banalizaciji i kalupljenju, jer nastoje da očuvaju onu svoju i samo svoju sržnu nit koja će im uzvratiti neprekinutošću. Jer, ako nit uspe da se održi neprekinutom, opstaće i ideja tkana od niti, samim tim i književnom delu se smeši besmrtnost. Osluškivati tamtaranje unutarnje, sržne niti je zalog za uspeh.
Razgovarala: dr Slađana Milenković
