Danski Romeo i Julija
Sve što se dešavalo tokom poslednjeg meseca njihovog zajedničkog života moguće je manje-više do detalja verno rekonstruisati, pre svega zahvaljujući pokrenutoj istrazi i materijalnim tragovima koje su begunci ostavljali iza sebe. Taj kostur tragedije zatim je popunjen romantičnim sadržajem koji su u kolektivnoj svesti zacementirali filmovi, poeme i fikcija. Istina je, sasvim izvesno, negde na sredini. Elvirin poslednji javni nastup održan je u subotu 26. maja, kada je u Sundsvalu izvedena tačka pod (simboličnim!) nazivom „Dama koja iščezava”. Sutradan počinje Spareovo odsustvo, sa jedinom obavezom da se dva puta do kraja jula javi na obaveznu vojnu vežbu (nije to učinio). Uoči odlaska, prodaje konja i traži deo plate unapred (o čemu postoje sačuvane priznanice). Elvira se za to vreme, u ranim jutarnjim satima, iskrada iz boravišta trupe (manji cirkusi tada nisu imali jedinstveni smeštaj već su zaposleni bili rasuti po privremenim konačištima u gradu koji posećuju), ostavivši vrata svoje sobe zaključana iznutra. Misleći da je umorna, tim pre što se (tvrdila je Lora) poslednjih dana žalila na mučnine, svi veruju da se uspavala, pa tek u podne postaju sumnjičavi zbog Elvirinog nepojavljivanja. Pronalaze oproštajno pismo, sa uputstvom porodici da je „ukoliko im se ne javi u naredne dve nedelje, smatraju mrtvom”. Iako majka kasnije insistira na tome da su gotovo momentalno krenuli u poteru, samo usled guste magle (kakav epski detalj!) izgubivši brod iz vidika, činjenica je da su Madiganovi zbog straha i sramote od skandala isprva krili Elvirin nestanak, a Lora već 1. jula daje oglas u novinama, putem koga traži nove učenike za cirkus. Vest o Elvirinom bekstvu je, zapravo, samo bez navođenja ličnih imena, preneo još provincijski list „Sundsvalls Tidning” od 22. juna, pod naslovom „Sundsvolski roman”.
Nije sigurno gde su i kako Elvira i Siksten proveli period do 18. juna, kada stižu u gradić Svendborg (jug Danske) i prijavljuju se u tamošnjem hotelu kao upravo venčani par na svadbenom putovanju. Postoje navodi da su primećeni tokom posete bašti Tivoli, međutim, ova svedočenja su krajnje nepouzdana. Svendborg je njihovo boravište gotovo čitavog narednog meseca, s tim što su stalno odlazili u posete okolini. Ostali gosti ih pamte po ljubaznosti i učtivom ophođenju, a minimalnim prohtevima, što je kontradiktorno kasnije plasiranim pričama o raskalašnosti i neumerenom trošenju novca dokle god je to bilo moguće. Netačne su i tvrdnje o Sikstenovom korišćenju lažne titule grofa: zapravo se uvek predstavljao kao „poručnik Spare”, nekad dodajući „iz Stokholma, sa suprugom” (ovo pred sudom, pod zakletvom, potvrđuje vlasnik hotela). Pojedinim gostima je zapalo za oko to da samo muškarac nosi burmu, kao i upadljivo skromnija odeća njegove pratilje – no, zanimljivo je primetiti kako se prilikom kasnijeg popisa sadržaja njihovih kofera spominju dve zlatne burme (u Sikstenovom vlasništvu); takođe, suprotno filmskim adaptacijama, nije paradirao naokolo u uniformi, već je nosio isključivo civilnu odeću. Kad smo već kod domaštavanja sa velikog platna, iz svega navedenog prilično je jasno da Spare nije dezertirao, ilegalno napustio svoju zemlju, niti bio krivično gonjen zbog toga. Pored navoda iz Vojnog arhiva u Stokholmu, u prilog toj činjenici ide kasnije imenovanje ulice u Istadu (nekadašnjem području njegovog puka) Sixten Sparres gata, što bi svakako bilo nemoguće da se radilo o dezerteru.
Što se Elvirinog prtljaga tiče, sa sobom je ponela najveću dragocenost u vidu kraljevskog krsta. U istoj, drvenoj kutiji čuvala je Sikstenovu poemu „Nevestinski buket”, sastavljenu 10. jula i poklonjenu joj uz uvele ruže uvezane plavom svilenom trakom. Među njenim stvarima pronađeni su broš u obliku srebrne potkovice i mali sat sa ogledalom: danas su sačuvani samo krst i sat (koji je njena baka poklonila vlasnici poslednjeg Elvirinog prenoćišta). Petersen, vlasnik hotela u Svendborgu, planirao je da po isteku najavljenog roka njihove sobe izda drugim gostima, tako da je ostavljeni prtljag spakovao u dve torbe. Popis ovih predmeta sadrži tri knjige u Elvirinom vlasništvu, ali nije precizirano o kojim naslovima je reč.
Prema opšteprihvaćenom uverenju, živeli su na kredit, nadajući se čudu koje bi njihovu beznadežnu situaciju razrešilo u dobrom smeru. Nestanak zaliha novca poklopio se sa dolaskom trupe Elvirinog polubrata Oskara u Svendborg. Želeći da izbegnu neprijatan susret, a možda i sukob do koga bi došlo, trajektom 15. jula prelaze na obližnje ostrvo Tosinge. U svendborškom hotelu najavljuju odsustvo u trajanju od svega par dana, radi izleta. Osećajući se ugroženim od strane Elvirinih nekadašnjih kolega i članova porodice, Siksten je sa sobom nosio službeni revolver marke Nagan (iz 1887.), za koji uoči odlaska na odsustvo naručuje stotinu metaka. Ostrvsko letovalište Tronse nije im bilo nepoznanica, budući da su ga već pohodili u junu. Prema izjavi samog vlasnika, poslednji put su tamo svratili u gostionicu Brajninge iz istoimenog ribarskog sela (Bregninge), posetivši i obližnju crkvu (takođe Brajninge) gde se Elvira u knjizi gostiju potpisala kao – „gospođa Večera”. Tražili su prenoćište, ali su svi lokalni kapaciteti bili zauzeti. Iznajmljuju susedne sobe u pansionu u Tronseu, provodeći vreme odvojeno od drugih gostiju, u paviljonu sa pogledom na more. Tamo su na drvenom stolu ostala urezana njihova imena, sa dva srca probodena strelom ispod potpisa.
Uveče 17. jula vratili su se iz šetnje, „zadihani i oznojeni” (prema rečima gazdarice), zatraživši samo hladno pivo. Najavljujući polazak na duži izlet za sutradan ujutru, zamolili su da im bude pripremljena neka vrsta lanč-paketa, pošto se neće vraćati na ručak. Siksten je nešto ranije pisao ocu, zatraživši novčanu pomoć, ali ne dobija odgovor. Obaveštava hotel u Svendborgu, gde su ostavili prtljag i neizmiren račun, kako će se vratiti do četvrtka. Sve ukazuje na samoubistvo kao trenutnu odluku donetu pod pritiskom iznenada iskrslih poteškoća. Tog poslednjeg jutra (bio je četvrtak, 18. jul), svedoci na doručku primećuju Elvirin tužan izgled – Siksten deluje uobičajeno pričljivo. U izletničku korpu od pruća spakovali su dva piva i dva sendviča, umotane u papir na kome će Elvira kasnije zabeležiti predsmrtne stihove, zatim Sikstenovu bocu akvavita (destilovano alkoholno piće, omiljeno u Skandinaviji) i kutiju sa dvadeset pet metaka, u kojoj je kasnije otkrivena posveta „dragoj Hedvig”. Moguće tumačenje je, prema Emili Johanson, kako Siksten ovom beleškom ne samo da ženi koju voli namenjuje svoj hitac, već joj ostavlja slobodu da sa ostatkom kutije učini šta želi, čime autorka sugeriše kako je nije on ubio.
Poslednji put su viđeni u četvrtak uveče, kada svraćaju u kuću nadomak šume i traže vodu. Stanari navode da su deo popili na licu mesta, a ostatak flaše odneli sa sobom, zalazeći duboko u oblast koja se zove Norskov (Nørreskov).
Lokalac Peter Skov tvrdio je kako su se u zoru 19. jula iz šume začuli pucnji. Leševe su, već u stanju dekomponovanja na vrućini, tri dana kasnije ugledale farmerova žena Karen Klausen i njena dvadesetjednogodišnja ćerka Maren Kristina, tražeći koprivu za svoje krave. Postoje navodi kako su, zapravo, još prethodnog dana od susetke čule za neobičan prizor u šumi, pa krenule da izvide. Uplašene, pobegle su najpre suprugu/ocu, koji zatim obaveštava policiju. Kako se dotle već spustio mrak, određena su tri čuvara da paze na mesto do narednog jutra i početka istrage, predvođene doktorom Melerom kome su pomagali okružni pisar Vilhelm Jansen i nekolicina lokalnih novinara.
S obzirom na to da slučaj nije shvaćen kao kriminalni akt, ali i usled nedostatka adekvatnih uslova, nije izvršena autopsija. Tela su na brzinu pregledana i još užurbanije smeštena u kovčege, a samo mesto tragedije biva nedovoljno obezbeđeno, pa samim tim slobodna zona za znatiželjnike i novinare u lovu na senzacije. Pri nastaloj gunguli su se, između ostalog, bez traga izgubili Sikstenov revolver i kutija sa municijom. Na telima ljubavnika nisu uočene druge povrede. Čovek koji je pronašao i prepisao njene stihove, za jedne novine je opisao prizor na sledeći način: Elvira je ležala sa Sikstenove desne strane, leva ruka joj je bila ispružena ka njegovoj, a desna savijena unatrag, šakom prema slepoočnici kao da se tek budi ili zaklanja pogled od sunca (kasnije će joj neko od prisutnih prekrstiti ruke na grudima). Pretpostavlja se da je umrla prva, a Siksten odmah zatim nišanio sebi u usta, čime bi bio objašnjen čudan položaj tela. Ležali su na njegovom mantilu, prostrtom po zemlji; Elvira je nosila crnu haljinu i sivi ogrtač, dok su joj korset i turnir (deo viktorijanske ženske garderobe, nosi se ispod suknje) bili okačeni na obližnju granu. Revolver je pronađen između njih, tik do Sikstenove ruke; u podnožju nogu nalazila mu se izletnička korpa, a kraj Elvire – otvoren suncobran. Pitanje njegove slomljene drške pokrenulo je teorije o mogućoj samoodbrani, mada čak i najveći skeptici danas priznaju kako je mnogo izvesnije da je neko od njih, jednostavno, prethodne noći nagazio u mraku, usled čega je pukla.
U strahu da bi sinovljevo telo moglo završiti u nekom medicinskom institutu kao materijal za vršenje eksperimenata (što je bilo više nego izvesno u slučaju stranaca samoubica), Sige Spare je tvrdio da se nastradali već dugo nalazio u sranju nervne rastrojenosti – baš kao i Rudolf od Austrije pola godine ranije, sudeći prema zvaničnoj objavi sa habzburškog dvora. U oba slučaja, jasno je da se radi o izgovoru podstaknutom nuždom, jer u suprotnom ne bi bio dozvoljen pogreb na osveštanom zemljištu, čak ni u obeleženom grobu. Za spasavanje reputacije svog deteta sasvim razumljivo se borila i Lora Madigan, insistirajući na tome da je Spare obmanuo devojku obećanjima braka i luksuznog doma, lažima kako je razveden. Ova priča ima mnogo rupa. Počev od devojčine osvedočene duboke depresije mesecima uoči tragedije, a anksioznosti i stida još pre nego što se uopšte upoznala se Sikstenom, preko opsesije Majerlingom, pa sve do krađe dela majčinog i prodaje sopstvenog nakita zarad pribavljanja novca potrebnog za izgnanstvo, sve ukazuje na to da je Elvira bila ne samo dobro upoznata sa finansijskom i bračnom situacijom voljenog čoveka, već i krajnjom neizvesnošću u koju su se zaputili. To je ipak nije sprečilo da mu se pridruži.
Sahranjeni su u subotu, 27. jula 1889. (na dan kada je Siksten trebalo da se vrati sa službenog odsustva) oko jedan popodne, na groblju crkve Landet, u prisustvu između sto pedeset i dve stotine radoznalih turista i meštana dirnutih tužnim slučajem. Porodicu Spare predstavljao je Sikstenov brat Edvard (koji je izmirio troškove i preostale dugove), dok su Madiganovi u svoje ime poslali Anamariju, Elvirinu baku (nekada takođe cirkusku artistkinju), ali ona ne uspeva da stigne na vreme za sam obred. Oba kovčega bila su bogato ukrašena cvećem, a govor pastora Vilhelma Šusboa pokrenuo je polemike zbog „preterane tolerancije” prema „bludnicima”, naročito muškarcu samoubici. Grobovi su smešteni u senku velikog, starog hrasta, što okruženju daje šmek legende o Tristanu i Izoldi, čineći lokaciju do današnjeg dana atraktivnim turističkim odredištem koje podseća na snagu ljubavi. Opstao je i svadbeni običaj da mlada „žrtvuje” buket, polažući ga na grob Elvire, koja sama nije doživela da se uda.
Interesantna je istorija nadgrobnih spomenika, prvobitno od belog mermera (Elvirin) i tamnosivog granita (Sikstenov), koje je podigao njegov brat. Po isteku zakupa od pola veka, na sedamdeset petu godišnjicu (1964) su zamenjeni novih obeležjima, pri čemu je dodato umetničko ime devojke. Na negodovanje zajednice meštana, originalne verzije spomenika ponovo su postavljene 1999., s tim što su pomereni istočnije, da bi mesto, naposletku, bilo u potpunosti preuređeno 2013. godine. Sada je to svojevrsni kružni memorijalni kompleks, sa nadgrobnim pločama približenim jedna uz drugu i zaštićenim staklom.
Na Tosingeu postoji mali muzej u kome se čuvaju predmeti povezani sa ovom pričom, kao što su: krevet u kome su (navodno) prespavali poslednju noć, Elvirin časovnik sa ogledalom, replike boca za pivo iz XIX veka i famozne korpe, kao i mnoštvo fotografija. Mesto stradanja u šumi stanovnici ostrva su označili memorijalnim kamenom, uz koji pojedini prolaznici ostavljaju cveće ili sitne poklone, mada se, izgleda, povremeno tu nađu kosti životinja koje možda ostavljaju kakvi okultisti nakon izvođenja svojih obreda.
Odjek slučaja bio je momentalan i neočekivano dalekosežan. Još iste godine (1889), nastaju dve balade na istu temu: prvu je sastavio danski autor Julijus Strandberg, a drugu i znatno popularniju – Šveđanin Johan Lindstrom Sakson. Njegova odmah prihvaćena i u narodu dugo pevana pesma „(Elvira Madigan ili) Tužne stvari se događaju” prvobitno je štampana pod pseudonimom i sa čak šesnaest strofa, da bi je 1931. skratio na danas kanonskih devet. Strandbergov sunarodnik, Holger Drahman, posvećuje im poemu „Za dvoje”.
Naravno, svetsku slavu je legendi doneo Viderbergov film iz 1967. godine (snimljen tačno vek nakon junakinjinog rođenja), „Elvira Madigan”, sa prelepom Piom Degermark u naslovnoj ulozi. Sikstena je glumio Tomi Bergren, a muzička tema za koju je odabran Mocartov Koncert za klavir 21 od tada nosi ime divnog impresionističkog ostvarenja koje mu je udahnulo novi život. Prethodno je već snimljen jedan igrani film i to 1943., ali je ime glavnog junaka, usled pritiska porodice Spare, promenjeno u Kristijan. U novije vreme postavljen je mjuzikl „Elvira Madigan”, najpre 1992. u Malmeu, pa 2019. u Stokholmu. Po njoj se zovu jedan švedski metal bend, put do seoske crkve (Elvira Madigans Vej, od 1970.), brod i dva cirkusa.
Spomenimo još i to da su se Džon i Lora Madigan zakonski konačno venčali 1892. godine. Neko vreme su čak imali usvojenicu po imenu Hedvig Elvira Holmgren. „Cirkus Madigan” po smrti direktora menja ime (i vlasnika), pa kao „Cirkus Orlando” opstaje sve do 1938. godine. Sikstenov sin postao je artiljerijski kapetan. Ženio se tri puta i ima isto toliko praunučadi.
Revizije i (de)mistifikacije
Nažalost, primere ukazanog poštovanja obično prati barem nekoliko izrazito negativnih reakcija. „Posle bitke svi su generali”, tako da se naknadno pojavilo više svedočanstava, najčešće nedovoljne ubedljivosti. Slučaj, dakako, poseduje istinski frapantne sličnosti sa aferom Majerling: od razlike u godinama između ljubavnika – trinaest (Rudolf, 1858. – Marija, 1871. / Siksten, 1854. – Elvira, 1867.), preko profila muškarca (nesrećan brak, nedopadljiva i kruta supruga, čak otprilike slična hronologija venčanja i rođenja dece, liberalna i umetnička stremljenja za koja ni zakonska partnerka, ni šire okruženje, nemaju razumevanja), do naknadnih pokušaja da se slučajevi uproste smeštanjem u neki od dva kalupa (ili mitska ljubavna priča, ili – sve češće – iskorišćavanje bezazlene, ne posebno inteligentne naivke od strane prefriganog, mentalno bolesnog monomana).
Štampu iz tog vremena preplavili su izveštaji o ubistvima-samoubistvima, obično usled dramatičnih vanbračnih veza, ali su gotovo svi takvi slučajevi danas zaboravljeni. Na primer, samo godinu dana pre Majerlinga i Tosingea, švedska književnica i jedna od prvih feministkinja, Viktorija Benediktson, izvršila je samoubistvo nakon kraha opsesivne ljubavi sa danskim kritičarom Georgom Brandesom. Dovoljno je pogledati samo neke od prvih novinskih naslova povodom Elvirine i Sikstenove tragedije: „Danski Majerling”, „Revolverska drama na Tosingeu”, „Izabrali su smrt – i postali besmrtni”, „Drama u stilu Večere na Tosingeu”… Danski brend cigareta pod nazivom „Umetnik” stavlja Elvirinu fotografiju u kolekcionarski izbor sa pakovanja, a pojavile su se čak i voštane lutke nesrećnog para, koje su jedno vreme putovale i bile izlagane sa figurama Rudolfa i Marije.
Kasnije revizije Elvirine i Sikstenove veze, pre svega u knjigama izrazito ostrašćene Katinke Linde i nategnutom izvođenju teorije o „prisilnoj zajednici” (maltene kidnapovanju) Klasa Grenkvista, za primarni izvor uzimaju krajnje nepouzdana svedočenja (poput svih iskaza Lore Madigan), tvrdeći da je Elvira „nekoliko puta pokušala da okonča korespondenciju”, ali je Spare, služeći se mešavinom ucena (da će oduzeti sebi život ukoliko ga ona ostavi) i lažnih obećanja (o razvodu), nekako uspeo da je (napismeno!) ubedi da pobegne s njim, a zatim mu postane dobrovoljna žrtva. Najproblematičnije je što, pri takvim tumačenjima, isključuju ma i pretpostavku o postojanju prave ljubavi, strasti, čak i privlačnosti između ove dve osobe. Za početak, kontradiktorno je da njena porodica, navodno, nije imala pojma o prepisci dugoj oko šesnaest meseci, pa ipak „znaju” i iznose detalje poput Elvirine tobožnje želje da prekine vezu. Lora Madigan čak do tančina opisuje boje i enterijer budućeg zajedničkog doma koji je Siksten, tobože, slatkorečivo garantovao Elviri, iako, ponavljam, „nisu znali” za prepisku dok je trajala. Pošto je Elvira sva pisma ponela sa sobom prilikom bekstva, kada i kako su se njeni mogli upoznati sa sadržajem? Ništa manje problematičnu poruku šalje podatak da svega nekoliko meseci nakon njene smrti Madiganovi među publikom reklamiraju rasprodaju Elvirinih ličnih stvari.
Obe strane su se očajnički trudile da operu ruke i prebace krivicu na slučaj, sudbinu ili (najćešće) drugog sudionika. I Sikstenov otac u privatnoj prepisci izražava nevericu zbog načina na koji je skončao njegov sin, „u osnovi dobar čovek, ali, poslednjih godina veoma ćudljiv”: „Da je bila moguća autopsija, nesumnjivo bi se otkrile anomalije na mozgu i, samim tim, dokazalo da nije bio uravnotežen kada se nesreća dogodila”. Jedan od poručnikovih kolega, tekstom zvanične umrlice naziva Elviru „sirenom sa labavog konopca”, koja je „podstakla strast u vatrenom, maštovitom čoveku, učinivši da zaboravi najsvetije dužnosti – prema domovini, porodici i vojnim drugovima”.
Nešto objektivniji je list „Illustrated journal” dok, ukazujući na njene pređašnje blistave uspehe, koji su zasigurno činili tužnu suprotnost kasnijem degradiranju uslova za rad, poentira članak rečima: „Sirota Elvira!” S druge strane, religiozno-moralizatorski pamflet iz Upsale već slikovitim naslovom „Na putu greha” osuđuje ljubavnike, a neki drugi konstruišu uvrnute teorije o poreklu devojke. Tako se Elvira u par navrata proglašava Cigankom (?), a zatim kopiletom italijanskog vladara Vitorija Emanuela ili, pak, nemačkog kajzera Vilhelma. Sličan etički pravac zauzima urednik „News Øresund”-a, Natanijel Helberg, ukazujući na srodstvo po nesreći između poručnika Sparea i princa Rudolfa:
Ovaj čudnovati stvarnosni roman, koji se tako tužno okončao, može biti objašnjen jedino činjenicom da je predmet naklonosti poručnika Sparea ne samo telesno, već i duhovno nadmašivao prosečan nivo, te na njenom dotadašnjem životu nije bilo mrlje. (…) ali, samoća na koju su je osudili (njeni majka i očuh, prim. I.Đ.), uz netipično knjiško obrazovanje koje je stekla, probudili su u lepoj igračici ponos i snove o statusu drugačijem nego što bi ga ikada mogla uživati kao član trećerazredne cirkuske družine.
„Smålandsposten” se obrušava na onovremeni odnos prema ekscesima te vrste:
Jedva da je utihnuo odjek hitaca iz raskošnog Majerlinga, a oženjeni švedski oficir istu dramu, u društvu visočanstva sa čelične žice, ponavlja u našem susedstvu, prilagodivši je mestu i okolnostima. (…) Ovaj par što se izležava na stranoj zemlji, poput školaraca urezujući svoja isprepletena imena, sa sve simbolima srca i strelica, na stolove i klupe; ovaj dvostruki pogled na odbačene delove ženske donje odeće, izletničku korpu i iskorišćene boce piva, jer, novac je nestao i pehar požudnog zadovoljstva verovatno takođe ispražnjen, u nama izaziva samo gnušanje.
Katinka Linde, praunuka Sikstena Sparea po ćerki Marti, iznosi drugu stranu priče, o kojoj je poslednjih godina objavila čak dve knjige. Priznaje kako o svom pretku tokom odrastanja nije znala gotovo ništa, s obzirom na to da je njegovo ime bilo strogo zabranjeno. Tek majčina reakcija na to što su Katinka i sestra pevale popularnu pesmu o Elviri Madigan, koju su čule u školi, te pojavljivanje Viderbergovog filma u bioskopima, dovode do priznanja o kome se tu zapravo radi. Godinama kasnije, Lindeova odlučuje da sama istražuje, prvenstveno o Sisktenovoj supruzi Litgard koja je većinom, kako kaže, bila predstavljana kao „prava lisica – užasna i ružna”. Sasvim prirodnu znatiželju za tako važan deo porodične istorije, nažalost, nije uspela da odvoji od nasleđene ogročenosti. Njena interpretacija slučaja stoga glasi da se Siksten, očigledno, nakon poražavajućih kritika povodom pesničkog debija iz 1887., slomljen i rasejan našao na cirkuskoj predstavi, gde ga očarava Elvirina pojava. Dalje tvrdi kako je Litgard, kao krajnje konvencionalna žena, bila protiv neprimerene maštovitosti jednog pripadnika visokog društva, a sam Spare pozajmljivao novac bukvalno od koga je stigao, stvarajući velike dugove usled kojih godinu i po nije plaćao zakup za osmosobni stan.
„Uverena sam kako je, našavši se u ćorsokaku, iskoristio jadnu Elviru da svoj krah učini što glamuroznijim” – oštra je Katinka Linde, podsećajući na činjenicu da samoubistvo usled prezaduženosti nije bilo nimalo neuobičajena pojava u tim krugovima, a sam Siksten prilično teatralna osoba. „Nakon svega, izbrisan je iz života svoje dece, više niko ga nije spominjao, a ceo slučaj postaje apsolutna tabu tema u našoj kući”.
Senku na prikupljene podatke i dalju interpretaciju, ipak, bacaju dve zanimljivosti. Gospođa Linde je neposredno uoči početka pisanja prve knjige (gde bira tačku gledišta Litgard kao izneverene, prevarene supruge) i sama prošla kroz neprijatan razvod od čega očigledno nije uspela da se u dovoljnoj meri distancira. Stoga će u intervjuima povodom objavjivanja knjige, baš kao i njena saradnica Meret Prid Hele, insistirati na neophodnosti razaranja romantične legende koje bi bilo izvršeno u skladu sa standardima aktuelnog #Me Too pokreta. Nažalost, kada se saberu dva i dva, dobija se utisak da lična razočaranost u ljubav, probuđeni (radikalni) feminizam i porodični istorijat koji uključuje postojanje crne ovce savršene za posthumnu (zlo)upotrebu, utiču da sve skupa najviše liči na drugu krajnost toliko im mrske romantizacije: tendenciozno učitavanje motiva zarad dolaženja do unapred zacrtanog odgovora, a ne otkrića istine. Ukratko, dekonstrukcija umesto rekonstrukcije.
Ipak, najzanimljiviji su zaključci iz knjige već spominjanog Klasa Grenkvista. U najkraćem, reč je o evidentno temeljno sprovedenom, ali u isto vreme izrazito pristrasnom istraživanju, preopterećenom insistiranjem na nategnutoj teoriji i apsolutnom ocrnjivanju jedne strane u priči (Siksten Spare), što indirektno čini i predmet piščevog fokusa (Elviru) praznoglavom osobom bez sopstvene volje, a time potpuno promašenom poentu koju je prvobitno, verujem, želeo da postigne. Knjiga bi imala daleko veću težinu da se njen autor zadržao na faktografiji i koliko-toliko osnovanim zaključcima, umesto što kontinuirano podriva sopstveni trud preteranim oslanjanjem na „verovatno”, „možda” i apsolutno nepouzdane izvore. Mada je štivo veoma korisno, puno informacija (naročito o ustrojstvu cirkusa i društvenoj atmosferi krajem XIX veka), pedantnog popisa kretanja Madiganove trupe i retkih fotografija, zbog vidne subjektivnosti (koja jeste elementarni pokretač svakog proučavanja ili tumačenja, ali nikako ne sme postati njihov osnovni postulat!) i očajničke želje da podrije postojeći „mit”, a bez dovoljno argumenata kojima bi se to postiglo, na kraju ne ispada ništa bolje od bulevarske štampe, iste one koju kroz poglavlje posvećeno reakcijama na događaj tako cinično ismeva.
Da izdvojim samo najproblematičnije stavke, Grenkvist unedogled forsira suludu teoriju o tome da je Siksten pao pod uticaj romana „Fra Kristiania-Bohemen” norveškog pisca Hansa Jegera. Ovo kontroverzno delo iz 1885. godine potkačilo je osetljive dušice iz tadašnjeg javnog mnjenja, te mu je ubrzo po objavljivanju konfiskovan tiraž, dok autor dobija otkaz na poslu stenografa u Parlamentu, te biva osuđen na zatvorsku kaznu zbog „vređanja javnog morala” i „blasfemije”. Predstavnici liberalne i konzervativne štampe podržavaju odluku suda, ali se intelektualci bune zbog ugrožavanja slobode govora. Interesantno je da roman, koji tematizuje odluku jednog oficira da živi rasipno i raspusno, što više se uvali u dugove, pa onda oduzme sebi život, po reizdanju iz 1950. prolazi potpuno bezazleno. Sve u svemu, iako nema nikakav dokaz, pa čak ni nagoveštaj da je Spare uopšte čitao ili zapazio roman, autor studije tvrdoglavo insistira na preuzimanju obrasca ponašanja glavnog junaka (zasnovanog na stvarnoj ličnosti). Tvrdnju kako je Siksten počeo da primenjuje isto u sopstvenom životu, Grenkvist potkrepljuje zaključcima (primećujemo: vrlo sličnim kakve i danas pojedine struje istoričara vezuju za princa Rudolfa!) da je bio „manično depresivan ili bipolaran”, smelo pretpostavljajući kako je još u detinjstvu pokazivao naznake Aspergerovog sindroma, a kasnije i narcisoidnog poremećaja. Dalje ističe da ovakav profil ličnosti „može da ostavlja utisak istinski šarmantne i vredne osobe” (čime se objašnjava Spareov imidž među poznanicima), kao i da je njegova politička „radikalizacija”, zapravo, najobičnija „posledica rastuće mentalne bolesti”, odnosno, da „verovatno nikada nije ni bio revolucionar”.
Vrhunac krajnje subjektivnog i nepravednog zaključivanja, lišenog argumenata, jeste da Elvira ni kriva ni dužna postaje fiksacija čoveka uveliko opsednutog smrću – „makar podsvesno” (ovo u nedostatku načina da objasni vedrinu stihova koje je Siksten ostavio iza sebe). Pozivajući se na (naknadne) tvrdnje njene (ucveljene) majke kako je oficir u Kristijanstadu posećivao svaku Elvirinu predstavu, takvo ponašanje proglašava „simptomom manije gonjenja”. Čak i „retko visok kvalitet” poeme Nevestinski buket objašnjava mentalnom bolešću koja katkad pojačava umetničku inspiraciju i veštinu (tvrdi čovek koji, u pogovoru iste knjige, priznaje da je laik za oblasti psihologije, psihoanalize ili teorije knjiženosti), a pre svega glavnim ciljem: da se Elviri stihovima „ispere mozak”…
Slučaj povezuje čak i sa Spareovim pseudonimom kojim su potpisivani članci u „Figaru”, a koji glasi Strelac mira. Pošto „Archer” na engleskom znači – strelac, Grenkvist zaključuje da je to jasna aluzija na britanskog džokeja Freda Arčera, pogađate već, samoubicu. I sa njim se, kaže, ovaj identifikovao! Vrhunac, ipak, predstavlja zaključak autora kako činjenica da je Siksten Spare nekako uspeo da se istovremeno (čak, priznaje, besprekorno) bavi svojim primarnim poslom, „bombarduje” Elviru pismima (zanimljiv odabir izraza za jednog istraživača) i, povrh svega, sarađuje sa novinama, jasno pokazuje – manijakalnost! Ne svestranost, ne entuzijazam ili strast. Manijakalnost. Apsurdna tumačenja se nastavljaju, nemilosrdno zahvatajući i piščevu ljubimicu koju je, zapravo, želeo da odbrani: „Sada je bila toliko deprimirana zbog Sikstenovih pisama, da joj nije ostalo ništa od sopstvene volje. Osećanja prema Spareu očigledno su više strah nego ljubav”. Očigledno devojka (epoha u kojoj živi nije izgovor!) umesto da se otarasi „stalkera”, za šta je imala sijaset prilika i izgovora, nastavlja da se dopisuje, a verovatno i viđa sa njim, blizu dve godine. Sve to iako joj se (što je takođe autorov zaključak) udvarač ne dopada, kamoli da ga voli. Ne voli ni Spare nju, jer „mentalno poremećeni ljudi za to nisu sposobni”. Elvira, po mišljenju našeg tumača, nema srca da pomisli ili kaže: „Ubij se, baš me briga, ne sviđaš mi se!”, da se požali nekome iz porodice ili trupe, alarmira čuvare reda… Ne, ona zbog čoveka koji je (izdaleka, pismima) ucenjuje – krade novac i beži od kuće. Dopušta osobi za koju je ne vezuju nikakva romantična osećanja da je, doslovno, vuče preko Skandinavije gotovo dva meseca, živi i spava sa njim (verovatno „iz sažaljenja ili u nadi da će ga time odvratiti od suicidalnih namera”, kaže autor), odlazi u smrt sa njim, a ne nalazi za shodno ni da pokuša bekstvo ili se na bilo koji drugi način odupre. Krunski dokaz je, smatra autor, ostavljanje papirića sa poslednjom pesmom da viri iz džepa: „Elvira je želela da je mi pronađemo”.
Zabeleženi na čudnoj mešavini nemačkog, švedskog i danskog jezika, dotični Elvirini stihovi u slobodnom prevodu zvuče ovako:
Kap je pala u vodu,/ izbledela polako./ I mesto na kom pade/talasanje okruži./
Šta je to bilo?/ I odakle dođe?/ Ništa drugo do život/ i smrt koja je stigla/ da preuzme mesto za sebe./
… (nerazaznatljiv deo)/ Sada, voda miruje iznova.
Hedvig
Zaista ne znam za ostale, ali u ovim redovima moja malenkost oseća samo mladu, za svoje godine preterano ozbiljnu i introspekciji sklonu ženu, konačno pomirenu sa besmislom života i smrti. Ne žrtvu ičega sem sopstvenog nemira, svakako ne pasivnu, nemu lutku kojom poremećeni tip upravlja kako mu drago. Zaista mi je znatno logičnija ona filmska pretpostavka u kojoj njih dvoje beže od dotadašnjih nezadovoljavajućih života, nadajući se nekakvom Deus ex machina rešenju koje, naravno, neće doći; da u skladu sa uvrnutim pesimizmom-hedonizmom epohe koja je rešila da raskrsti sa dotadašnjim lažnim moralom, pronalaze zabačeni proplanak, prepuštaju se strasti poslednji put (taj sablažnjivi korset na grani koji je svezao pero mnogim novinarima), a onda ne ostaje ništa, jer izlaza nema, potrebno je mnogo hrabrosti, još više očaja… Bez sumnje dobronamerni Klas Grenkvist priznaje: „I pored nedostatka izvora, radoznalost me potakla na pisanje ove knjige” – nije li, onda, sasvim legitimno verovati u drugu, „romantičnu” verziju koju (kao što se vidi, ne naročito ubedljivo) teži da obori? Zašto je toliko teško prihvatiti da ovo dvoje ljudi zaista više nije htelo da živi u laži? Jer, ukoliko je poručnik Spare bio manijak, onda i Elvira, pored svih dokazanih vrlina, ako je na odluke koje donosi nije podstakla čista, stravično ogromna ljubav, sa svoje strane takođe pruža osnova za ozbiljnu dijagnozu.
Zaključak
Pre nekoliko godina nabasala sam na zanimljiv naučni rad koji Žilijena Sorela provlači ispod skenera svih mogućih psihijatrijskih analiza, naposletku zaključujući da je Stendalov junak – tipičan psihopata. Sklonost prema seciranju kako književnih dela, tako i stvarnosnih drama, vodi nas u veliku opasnost da na kraju sve (uključujući sebe) posmatramo u binarnim kategorijama androida i bezumnika. Kao i svaki stari, prežvakani mit koji prosto iritira svojom sveprisutnošću i izaziva na dekonstrukciju, priča o gospođici Madigan i pukovniku Spareu poseduje najmanje dva lica: od nas samih zavisi koje ćemo prihvatiti kao pravo. Budimo realni, nisu ni povesti o Heleni i Parisu, Tristanu i Izoldi, Antoniju i Kleopatri, Mariji Kalas i Onazisu, bile zaista jednodimenzionalne, niti su te ljubavi bezazleno zaobišle druge (žene, muževe, decu, roditelje) da ih ničim ne ugroze, povrede, odnesu još koju žrtvu pored one lične, apsolutne. Pa, ipak, ovde se radi o potrebi i sposobnosti čovečanstva da veruje u ljubav kao ideju totalne posvećenosti, onu silu koja ima sopstvenu, razumu često nedokučivu logiku i ne mari ni za kakva pravila društva i epohe, etikecije i etike. Ne morate sami uopšte biti romantični da biste shvatili koliko je to nekim ljudima moguće.
Nema bitno velike razlike u prenaglašenoj idealizaciji slučaja i pokušajima da se priča pošto-poto relativizuje. Ključni argumenti izmiču čak i najsitničavijem istraživaču, samo ukoliko nije u stanju da otvori svest za iracionalno, dozvoljavajući da nije baš sve objašnjivo (trenutnim ili dugoročnim) „ludilom”, dekadencijom (pa bila ona izrazito obeležje doba), „mentalnim oboljenjem”. Zbog toga, pseudonaučni revizionizam nikad zaista ne pije vodu, niti bi to bio slučaj ni da mu podvrgnemo Anu Karenjinu ili Hitklifa, kao što niko ne može ni da ospori izgaranje Henrija VIII (sa svim dokazanim mu poremećajima) za Anom Bolen. Zašto je, onda, toliko teško pojmiti da Elvira Madigan nije bila praznoglavo, indolentno, do te mere povodljivo stvorenje koje ćutke, bez opiranja prati poremećenog čoveka širom dve države? Ili da je Siksten Spare iskreno, bez zadnjih namera, voleo mladu ženu koju su mase, čak i ne poznajući je, već obožavale iz toliko dovoljnih razloga? I da su jedno drugome pokazali, pružili, bili, sve ono što im je zasebno nedostajalo u dotadašnjim životima.
Možda nas je moderno doba zaista previše razmazilo, pa nemamo ni toliko mašte da se stavimo u poziciju onih čiji su životi bili sputavani različitim vidovima zadatosti, normama i (zašto da ne?) modama. Nije li se sam „trend suicida” u jednom razdoblju zaista nametao kao naizgled jedino rešenje za egzistencijalnu nelagodu probuđene individue? Artistkinja Elvira i poručnik Spare jesu „tek” tragični odraz jednog prenaglašenog istorijskog konteksta: ipak, taj je odraz ostao nepomućeno lep u svojoj beskrajnoj tuzi.
Sorgeliga saker hända, Än i våra dar minsann,
Sorgeligast är dock denna — Den om fröken Madigan.
(U slobodnom prevodu sa švedskog: „Tužne stvari se događaju, još i na današnji dan, ali najtužnija je priča o gospođici Madigan”.)
Napisala/priredila: Isidora Đolović
*Autorkin tekst u prilagođenoj i skraćenoj, štampanoj verziji: Balada za cirkusku damu: Oficir i ruža, „Politikin Zabavnik”, broj 3620, 25. 6. 2021.
* Korišćeni izvori:
1. http://elviramadigan.se/ (izuzetno detaljan sajt, koji je uređivao Klas Grönqvist)
2. Grönqvist – En droppe föll … Elvira Madigan; Kleart, 2017.
3. blog Emili Johanson, nalazio se na adresi:
http://elviramadigansixtensparre.wordpress.com/2015/04/11/elvira-madigan-sixten-sparre/
4. Stranica Katinke Linde, posvećena prvenstveno porodičnom aspektu priče: http://kathinkalindhe.se/
5. http://www.elvira-madigan.dk/Register/
* Zanimljivosti:
– Novinarka iz Danske, Helen Luiz Hansen, 2020. godine najavila je početak istraživanja za planirani roman o događaju sa Tosingea sagledanom u društveno-istorijskom kontekstu doba. Knjiga će se najverovatnije zvati „Iluzija” (Blændværk):
http://blaendvaerk.hellouhansen.me/
– Ukoliko ste pomislili da ijedna stara priča može proći bez učitavanja modernog (umnogome čak pomodnog) konteksta LGBTQ populacije i već spomenutog #MeToo prizvuka, prevarili ste se. Za 2. jul 2021. na Letnjoj sceni u Estersundu, bila je najavljena premijera pozorišnog komada dramske spisateljice Malin Nord, u kome je slučaj interpretiran iz ugla pretpostavke o lezbijskoj vezi između Elvire i Žizele Brož: https://undantaget.org/arkiv/elvira.html
