Zimske večeri znaju postati monotone i usled toga nekako preteće, kada puk počne da se razilazi. Taj rani januar bio je posebno hladan, skoro koliko već nepodnošljivo okrilje buržoaski isprazne svakodnevnice doma. Već duže vreme jedino pribežište pružaju mu prokazane „dekadentne” razonode, poput pozorišnih ili cirkuskih predstava. Zato i ovoga puta donosi odluku (kako veruje, najbolju) da pravo sa vejavice uroni u zagušljivu polutamu ispod kupole koju je Madiganova putujuća svita podigla početkom meseca. Treperenje gasnih lampi, nedovoljno prigušen žamor posetilaca – većinom muškaraca svih uzrasta – iznenada razbija nešto nalik svetlosnom priviđenju. Zvezda večeri je tu, toliko visoko uzdignuta da se čini kako hoda po vazduhu. Graciozna je, sigurnih pokreta i sva u belom, dok joj neobičnu auru daje plava kosa raspuštena niz leđa. Zovu je Ledeni cvet, Severna zvezda, Vila svetlosti, Nordijska boginja, Ledena kraljica i Freja, ali se nadaleko prepoznaje i odaziva na ime Elvira (iako joj čak ni ono, što potpuno priliči jednom božanstvu, nije pravo).
Na kraju tačke, kao i svaki put toliko godina unazad, princeza cirkusa se lagano spušta na tlo, tek tada postajući, makar i maglovito nakratko, svesna ovacija oko sebe. Gotovo mehanički pravi naučeni naklon bez punog učešća svesti, možda uz koji učtivi osmeh odvojen od strogo čuvanog srca – i na tome se završava odgovor koji može da pruži sveokružujućoj kolektivnoj želji. Ali, ponekad se dogodi nešto nepredviđeno, pa pogled koji distancirano pušta da odluta preko par prvih, najbližih redova, neočekivano bude zaustavljen pre nego što opiše krug. Jer, među nedoraslim pitomcima liceja, ruralnim nadničarima i zajapurenim radnicima, zapaža eleganciju uniforme, nasleđenu dostojanstvenost držanja, melanholiju oka koje je pronašlo nešto odavno sanjano. Postoje takvi trenuci u životima (ne)srećnika; oni su istovremeno početak i kraj svega, vaskrsavanje i propast na pomolu, a jedan od tih susreta duša kadar je da stvori legendu.
* Za slušanje uz čitanje: Blye Oyster Cult – Don’t fear the reaper
Ono što će uslediti, pojedinim svojim aspektima neverovatno podseća na aferu Majerling, dok je s druge strane preraslo u moderniju, skandinavsku verziju priča o ukletim ljubavnicima, starih verovatno koliko i čovečanstvo. Barem u Hamletovoj postojbini, mesto razrešenja životne drame koja će u narednim decenijama inspirisati niz umetničkih reinterpretacija postalo je središte svojevrsnog hodočasničkog kulta. Prilježni istraživači slučaja (na koje ću referisati kroz tekst u nastavku, a izvore navesti na samom kraju trećeg dela), isprativši hronologiju tadašnjeg kretanja cirkusa, pozicionirali su prvi trenutak „okidač” negde između 8. i 29. januara 1888. godine, odnosno, vremena boravka Madiganove cirkuske trupe u Kristijanstadu. U pitanju je jedan od većih gradova najjužnije švedske pokrajine Skanije, istorijske oblasti koja je do sredine XVII veka pripadala Danskoj, a središte joj je obalski Malme. Oba područja bila su od velikog značaja za sudbine protagonista jedne krajnje neobične priče.
Oficir sa pesničkom dušom
Upravo u Malmeu se 27. septembra 1854. rodio Siksten Spare – punim imenom Bengt Edvard Sixten Sparre af Rossvik (od Rosvika), najstariji sin dvorskog službenika Sigea i njegove supruge Adelaide (rođene Pejron). Spareovi su pripadali najstarijem švedskom plemstvu, budući da je ime porodice (dobijeno po heraldičkom simbolu) zabeleženo još u srednjem veku (rodonačelnikom se smatra oružar Sige Larson), a loza se u međuvremenu proširila na nekoliko dugovečnih, značajnih ogranaka. Ipak, do druge polovine XIX stoleća nekima od njih sem „plave krvi” nije ostalo mnogo drugih, konkretnih preimućstava (prvenstveno novčane prirode). U dečakovoj šestoj godini, Sige je porodicu (ukupno četvoro dece: Sikstenov mlađi brat Edvard, pa sestre Bibi i Sigrid) preselio u barokni zamak Bjärka-Säby blizu Linćepinga, gde je, do prodaje imanja usled finansijskih nevolja, budući vojnik proveo idilično, gotovo pastoralno detinjstvo. Zahvaljujući takvom okruženju, rano je zavoleo prirodu, životinje i poeziju, razvijajući sklonost da intenzivno mašta – što presudno obeležava njegovu ličnost.
Preseljenje u vojno sedište Kristijanstad usledilo je, prema jednim izvorima 1868., a prema drugima 1871., da bi dve godine kasnije Siksten (najpre kao dobrovoljac) stupio u konjicu Kraljevskog dragunskog puka Skanije. Trebalo bi naglasiti kako je najveći broj onovremenih oficira regrutovan iz redova plemstva. U nastavku školovanja, put ga odvodi do Stokholma, gde završava prestižnu Vojnu akademiju Karlberg. Ova visokoškolska institucija najviše obrazovanje kadetima (u početku i mornaričkim) pruža od 1792. godine, što je čini najstarijom ustanovom te vrste na svetu. Spare je za oficira imenovan 1876., dok poručnik (lieutenant) postaje 1887., jedno vreme radeći kao predavač na matičnoj Akademiji. Vojni arhiv Švedske svedoči o besprekornom dosijeu: iako je nasledni porodični poziv, po svemu sudeći, bilo pravosuđe (čime su mu se bavili otac i brat), ništa ne ukazuje na to da je Sikstenu namenuta profesija koju nije voleo. Popis njegove imovine u jednom periodu pokazuje četiri lične puške, deset pištolja, četiri sablje i isto toliko rapira (dug, tanak mač); a lokalni trgovac konjima ga kasnije opisuje rečima: „jedan od najboljih jahača koje sam poznavao”. Bio je omiljen i među sabraćom iz puka.
Ipak, reč je o samo jednoj (transparentnijoj, javnoj) strani njegove ličnosti. Drugi krug interesovanja, nipošto manje važan, činili su istorija, sve vrste umetnosti, grčka i rimska mitologija, pa čak i arhitektura. Bio je aktivan autor članaka i prikaza pozorišnih predstava za različite novine, ali i romatičnih, setnih stihova koji su 1887. objedinjeni u zbirku „I bunden form” (slobodan prevod bi glasio U donjem obliku). Nažalost, knjižica potpisana samo sa „Sixten” dočekana je poražavajućim kritikama, barem sudeći po onima koje su danas poznate (između ostalog, zamera mu se „nedostatak autentičnog pesničkog talenta i originalnosti”). Smatra se da su mu obeshrabrujuće ocene lirskog debija, pristigle uoči božićnih praznika, razumljivo teško pale, a potištenost zbog njih uveliko trajala kada je posetio Madiganovu cirkusku predstavu koja će mu zauvek promeniti život.
Krah u pesničkim vodama nije bio jedini, čak ni najveći uzrok njegovog neraspoloženja i dubokog nezadovoljstva. Uobičajeno za to doba, Spare je (29. septembra) 1880. sklopio ugovoreni brak sa pet godina mlađom Litgard Adlerkrojc, zvanom „Lycka”. Bila je kći osiromašenog grofa, čoveka na lošem glasu po naprasitosti i nastupima besa, konzervativna i naviknuta na život iznad realnih materijalnih mogućnosti. Njena porodica nije imala zavidnu genealogiju poput Spareovih, ali je, kako se čini, u tom trenutku posedovala finansijsku superiornost. Sikstenovi relativno skromni prihodi nisu bili dovoljni da im na duže staze obezbede stabilnost, ali je gospođa Spare insistirala na preispoljnom luksuzu. Pored toga, prezirala je njegovu sklonost ka pisanju, pa se supružnici vrlo brzo nepovratno otuđuju. U lošem braku, iz kog su odmah rođena deca Erik (1881) i Marta (1882), Siksten se osećao zarobljeno i neshvaćeno, o čemu jasno govori kasnije obelodanjena prepiska njegovog oca. Bio je nesrećan i to nije skrivao. Život u osmosobnom stanu, smeštenom u srcu elitne četvrti Kristijanstada, vrteo se oko večernjih prijema za otmene goste, na kojima je Litgard insistirala trudeći se da održava privid nivoa koji uveliko prevazilazi dostupni. Siksten usled toga postaje sve nemirniji, sklon traganju za adekvatnom emocionalnom kompenzacijom, pri čemu finansijsko stanje koje ubrzano počinje da im se pogoršava sigurno ne može biti opisano isključivo kao posledica, a ne (i) uzrok zakulisnog „pucanja po šavovima”.
Važno je skrenuti pažnju i na njegova ideološka uverenja. Klasne razlike epohe bile su često drastične, ali samog Sparea nisu doticale: gajio je solidarnost i saosećanje bez obzira na nečije poreklo ili sopstvenu stalešku privilegovanost. Kao redovan dopisnik novina Nyaste Kristianstadsbladet i avangardnog časopisa Figaro, naginjao je levom političkom krilu, što se u njegovom krugu (baš kao i pesnički hobi) smatralo sablažnjivim i revolucionarnim, uslovljavajući ilegalnost svake slične delatnosti. Ipak, kao privatna i profesionalna ličnost, za života je bio poznat isključivo po korektnom, uvek pristojnom ponašanju, uzdržljivosti i ekonomisanju. Dugogodišnje susprezanje frustracija putem predavanja strogoj disciplini moralo je kod jedne, u osnovi strastvene ličnosti, u nekom trenutku dovesti do eksplozije. Čekalo se još samo povezivanje sa srodnom dušom, na svoj način takođe zarobljenom u rutini koja nije lišena uživanja i posvećenosti pozivu, ali ujedno krije suštinsku razočaranost smerom u kome život ide.
Ona se zvala Elvira Madigan i pokušali smo da je, očima publike, sagledamo u uvodu. Kao što su Spareovi koreni sezali duboko u aristokratiju, tako je i njeno okruženje bilo apsolutno zabavljačko, a poreklo sa društvene margine. U „Cirkusu Severa” predvođenom Francuzom Didijeom Gotjeom, norveška artistkinja rodom iz Finske, Eleonora „Lora” Olsen, upoznaje akrobatu iz Kopenhagena po imenu Frederik Peter Jensen. Pored toga što su zajedno nastupali u tzv. „džigitovki” (trick riding ili skup rizičnih akrobacija na konju, izvorno preuzetih od kozaka), bili su par iza kulisa, tako da je 4. decembra 1867. godine u Flensburgu (severnonemačka država Šlezvig-Holštajn, tada deo Pruskog kraljevstva) rođena njihova kći Hedvig(a) Jensen. Majka je u tom trenutku bila maloletna i neudata, što je za ono vreme samo po sebi apsolutno neprihvatljivo, ostavljena u stranom gradu jer je cirkus produžio dalje, a njenom partneru se ubrzo gubi svaki trag. Devojčica stara dve nedelje krštena je u katedrali Marienkirhe, kao Hedvig Antoaneta Izabela Eleonora Jensen. Svoje ime je, mnogo kasnije, pisala kao „Hedevig”, dok se u crkvenom registru pojavljuje varijanta „Hedwig”. Bilo kako bilo, preduzimljiva Lora, kroz najveći deo karijere poznata pod umetničkim imenom „Gospođica Ulbinska”, počev od 1869. nastavlja da radi za nemačko-austrijski cirkus „Renc”. Tamo 1871. rađa sina Riharda Hajnriha Olsena, čiji je otac nepoznat. Hedvigin / Elvirin polubrat je, kao manje voljeno dete, rano „prosleđen” cirkusu „Bergman”, čiji će član godinama ostati pod imenom Oskar.
Prelomna godina za majku i kći bila je 1875., kada Lora u „Majersovom cirkusu” (aktivnom na teritoriji Austrije) upoznaje Džona Madigana, uz koga će se skrasiti. Rodom iz Lafajeta u državi Indijana, dolazio je iz poznate američke cirkuske porodice. Od osmoro dece, jedino su Džon i njegov brat Džejms rešili da oprobaju sreću na Starom kontinentu, povezivanjem sa istaknutim kolegama u bračno-rodbinske veze stvarajući svojevrsnu performersku dinastiju. Pored toga što je usvojio Lorinu devojčicu, svoje prezime će velikodušno ustupiti i ostalim pridruženim članovima buduće samostalne trupe, a Oskar Madigan (jedno vreme Bergman) se čak oženio Rozom, ćerkom Džejmsa Madigana. Štaviše, njihovi potomci do današnjeg dana žive u Sjedinjenim Američkim Državama.
Klas Grenkvist u svojoj dosta detaljnoj studiji pretpostavlja kako se Hedvig prilično rano, sa tri-četiri godine, pojavljivala pred publikom u sklopu izvođenja pantomime, što je inače bila praksa za većinu cirkuske dece. Već sa jedanaest godina vešto hoda na olabavljenom konopcu (tzv. slack rope), a zvanično debituje u tački sa konjima u vrtu Tivoli (Kopenhagen), kao deo cirkusa Fransoa Loazea i zamena za svoju majku, pored očuha. Nije suvišno objasniti šta pas de deux (u baletskoj terminologiji plesni duet) podrazumeva kod cirkuskih jahača: partner stoji sa po jednom nogom na leđima oba konja, koji jašu jedan do drugog kroz menažeriju. Jednom rukom, artista drži njihove uzde, dok drugom podiže partnerku, a ona za to vreme zauzima različite baletske poze. Sama baletska obuka bila je obavezna za devojke zarad što gracioznijeg izvođenja tačaka, naročito onih na kanapu, a „gospođica Hedvig” je u istoj disciplini, pa još u kombinaciji sa simultanim žongliranjem, prvi put nastupila 23. aprila 1879. u Sankt Peterburgu. Do tada, vredi spomenuti jednu malu zanimljivost: „Cirkusu Loaze” se u leto 1877. nakratko pridružio čuveni pesnik Artur Rembo! Kada direktor iste godine iznenada umre od upale pluća, ostavivši za sobom bankrot i raspuštenu družinu, Madiganovi prelaze u Rigu za „Cirkusom Činiseli”, gde su pronašli novi angažman.
Prema potrebi se seleći između Moskve i Sankt Peterburga (u kome je za spomenuti cirkus Gaetana Činiselija podignuta posebna dvorana), u Rusiji provode čitave dve sezone. Tamo će buduća zvezda započeti obuku za tačke na konopcu, možda baš pod budnim okom slavne akrobatkinje iz tog vremena, Amerikanke Okeane (ili Ošiane) Renc. Iste godine kada se porodica obrela na turneji u Finskoj (1879), a Džon došao na ideju da pokrene samostalnu trupu, devojčica počinje da i zvanično koristi ime Elvira Madigan, pod kojim će nadalje ostati upamćena. Nije poznato zbog čega se odlučila baš za pseudonim „Elvira”. Od samog početka, štampa iznosi samo pohvale na račun, kako njene veštine, tako i lepote; ocene kritike su izvanredne, a postaje i neprikosnovena miljenica publike. Dok bude stasavala, ovaj status će se samo dodatno potvrđivati, jer je pored spoja okretnosti i elegancije u više disciplina (žongliranje, jahanje, ples na konopcu) posedovala veliku, severnjačku lepotu: prema rečima savremenika, odlikovali su je prepoznatljiva duga plava kosa do ispod struka, plave oči i porcelanski svetla koža, „božanstvena visina” (najverovatnije, proračunali su istraživači, oko 170 cm), što je sve skupa upotpunjavao utisak nedodirljive rezervisanosti. Rano izložena pogledima i pažnji svetine koja je nesumnjivo često prelazila granice pristojnosti, bila je prinuđena da razvije mehanizme odbrane u vidu umeća zatvaranja u sebe čak i dok okolo sve vri. Zabeleženo je da mlada Elvira voli da čita i svira klavir, sanjari, preferira sofisticirane oblike izvođenja i otmenija okruženja u kojima nastupa.
Do trenutka kada je Siksten, zainteresovan za svaki oblik umetničkog performansa (usled čega ne samo što je rado posećivao cirkuske predstave, nego je napisao i jednu pesmu posvećenu ovom vidu zabave: uostalom, cirkus na kraju XIX veka upravo proživljava svoje zlatno doba), prvi put otkrio Elviru, ostavši hipnotisan njenom sirenolikom pojavom, uveliko je i sama prošla kroz najmanje jedno krupno razočarenje.
Napisala/priredila: Isidora Đolović
